Opera – Alesandro Melani: Kažnjeni razvratnik

Alesandro Melani je u doba nastanka ove opere bio kapelmajstor rimske bazilike Santa Marija Mađore, a na ovu visoku poziciju je došao zahvaljujući protekciji Đulija Rospiljozija koji je 1667. godine postao papa Klement IX. Naime, Melani i njegova braća Ato i Jakopo, su kao i plemeniti Rospiljozi poticali iz Pistoje, sa čijom porodicom su ih vezivali prijateljski odnosi. U kontekstu Rima u kojem su bogate aristokratske familije Borgeze, Kolona, Otoboni, Pamfili u svojim privatnim operskim pozorištima i kapelama negovali muzički život, u sprezi sa moći i uticajem Vatikana, trojica braće Melani su razvili bogate i zanimljive karijere. Jakopo je, na primer, bio cenjen po svojim komičnim operama, dok je Ato bio tražen kao kastrat i kasnije diplomata pri francuskom dvoru. Tu je upoznao Mazarenovu sestričinu Mariju Mančini, koja će se udati za velikog operskog mecenu Lorenca Onofrija Kolonu i koja će pomoći Atu Melaniju da braći obezbedi centralno mesto na repertoaru tek otvorenog Teatra Kolona.

Premijera opere Kažnjeni razvratnik je tako upriličena u pomenutom privatnom operskom pozorištu 17. feburara 1669. godine, a opisi koji su služili da privuku publiku, takozvani avizi, jedna vrsta ranih reklama, posebno ističu bogatu scenografiju, kvalitet pevača i sastav publike koju je činio sam krem rimskog društva. Tako čitamo: „U to veče, u palati njegovog visočanstva Kolona... najbolji pevači izveli su... majstorsko delo pod nazivom Kažnjeni razvratnik, sa raskošnom scenografijom, prelepim scenama, simfonijama, izuzetnim plesovima u prisustvu njenog veličanstva kraljice Švedske, gotovo svih kardinala, ambasadora, prinčeva i plemića. Ceo dvor je bio izuzetno zadovoljan ishodom."

Kažnjeni razvratnik obrađuje temu Don Žuana na jedinstven način. Sam zaplet se ne dešava u uobičajenim lokacijama Španije i Italije – Napulja ili Sevilje, već u fikcionalno antičko doba: U gradu Peli u drevnoj Makedoniji, na dvoru kralja Atračea. Ukratko, Akrimante, posle brodoloma stiže u Pelu, gde ovaj nepopravljivi zavodnik baca oko na kraljevu sestru Ipomenu, verenicu osećajnog i ljubomornog Kloridora. Istovremeno Bibi, Akrimanteov sluga, pokušava da osvoji Delfu, Ipomeninu dadilju i pratilju. Kada zatekne zavodnika u Ipomeninim odajama, Atrače osuđuje Akrimantea na smrt. Ipak, to je bio Bibi koji je došao na randevu sa Delfom obučen u odore svog gospodara kako bi se prikazao u što boljem svetlu. Atamira, poslednja Akrimanteova žrtva, osvaja kraljevo srce, iako je sama još uvek zaljubena u čoveka koji ju je prevario. Ona odlučuje da ga spasi tako što traži od kralja dopuštenje da mu se osveti i da mu otrov, koji zamenjuje napitkom za spavanje. Akrimante, tako, sanja da je umro i da u Hadu. Prisustvujemo zabavnoj epizodi u kojoj Akrimante sanja da je umro i da ga u Hadu osvaja proganja sama boginja podzemlja Prozerpina.

Vrativši snagu, Akrimante opet pokušava da osvoji Ipomenu u njenim odajama, ali ga presreće sluga Tidemo koga razvratnik u dvoboju ubija. Uskoro, Akrimante i Bibi nailaze na pogrebnu Tidemovu statuu i iz čiste obesti je pozivaju na večeru. Tidemov kip prihvata poziv, dolazi na gozbu, a zatim odvlači Akrimantea u pakao u ruke lađara Harona, dok sam odlazi put nebesa. Samo finale opere je srećno: Kloridoro se kaje zbog toga što je sumnjao u Ipomenu, Bibi i Delfa padaju jedno drugome u zagrljaj, a Atamira, posle Akrimanteove smrti, prihvata da se uda za Atračea. Završne reči itekako prizivaju kraj Mocartovog i Da Ponteovog Don Đovanija i glase: „Ovako nebesa kažnjavaju onoga ko se o njih ogreši".

Urednica Ksenija Stevanović