Ivan Nišavić: Temelji epikurejske etike

Epikur (341–270 g. p.n.e.) je začetnik i osnivač filozofske škole koja je po njemu i dobila ime. Njeno sedište je bilo u omanjoj kući sa baštom, u neposrednoj blizini tadašnjih atinskih zidina, izdvojenoj od gradske gužve i vreve. U toj bašti, ili „Vrtu", ovaj filozof je oformio svojevrsnu zajednicu kojoj su mogli pristupiti svi ljudi, bez obzira na pol, materijalni status, boju kože ili pripadnost nekom narodu, samo ukoliko su delili zajednički cilj: život hvale vredan, ispunjen prijatnostima, zadovoljstvom i uživanjem. Epikur je smatrao da je dostizanje tog cilja moguće bavljenjem filozofijom, tj. prevashodno etikom, koja je za njega predstavljala suštinu filozofskih razmatranja. Međutim, pogrešna interpretacija Epikurovih filozofskih ideja i etičkih principa je još za njegovog života bila uobičajena. Epikurejstvo je neretko predstavljano „načelom" koje je uzor trivijalnosti: „jedi, pij i budi veseo, jer već sutra ćemo umreti." Ipak, već pri prvom detaljnijem i podrobnijem kontaktu sa epikurejskim principima koji su se praktikovali u „Vrtu", moguće je uvideti značajnu razliku ili neslaganje sa uobičajenim i do granica banalnosti dovedenim tumačenjem.

Naime, za Epikura i njegove učenike, prijatan život ispunjen uživanjima nikako nije predstavljao apsolutno ispunjavanje iracionalnih i animalnih nagona, već vrlo brižljivo promišljen odnos prema ljudskim potrebama, razlikovanje između nužnih želja i onih koje to nisu, adekvatno vrednovanje prijateljstva i zakona, a sve u svrhu dostizanja konačnog cilja: aponije i ataraksije. Aponia je odsustvo fizičkih bolova, dok se pod ataraksijom podrazumeva odsustvo duševne uznemirenosti. Duševno spokojstvo bez fizičkih bolova, za Epikura je predstavljalo cilj ili telos njegove etike, odnosno filozofije. „Etika je zapravo predstavljala konačni i najznačajniji stadijum Epikurovih filozofskih razmatranja i svakom drugom oblašću kojom bi se bavio, bavio bi se isključivo iz razloga koji bi doprinosili utemeljenju etike, tj. praktične filozofije", piše u svom zanimljivom i inspirativnom radu Ivan Nišavić.

Tekst čita: Aleksandar Božović.
Urednica: Olivera Nušić.