уторак, 13. јул 2021, 21:35
Muzej zvuka – Antoan Brimel: Misa „Et ecce terrae motus”
Iako je danas manje poznat, Brimel je bio slavan u svoje doba, te ga je i Fransoa Rable pomenuo u svom romanu „Gargantua i Pantagruel”, osvrćući se na „melodičnost” starih majstora. A Tomas Morli je nešto kasnije zapisao „da su jedino Žosken de Pre i Brimel sposobni da vas nauče kanonskoj tehnici”.
Antoan Brimel je rođen oko 1460. godine u blizini Šartra, te je prvo muzičko obrazovanje stekao upravo pri slavnoj katedrali ovog grada. U ovom veličanstvenom zadnju, Brimel je po svoj prilici stekao osećaj za gotičku estetiku i odnos prema prostoru, koji će se biti prisutni i u njegovim delima. Nakon kraćih angažmana u Ženevi i Laonu, postao je horovođa crkve Notr Dam u Parizu a potom je istu poziciju od 1506. godine imao i na dvoru Alfonsa D'Estea u Ferari, gde je nasledio Jakoba Obrehta koji je godinu dana ranije umro od kuge. Kada je dvorska kapela raspuštena, Brimel je ostao na Apeninskom poluostrvu, a svedočanstva potvrđuju da je radio u crkvama u Faenci i Mantovi.
Brimelovo najpoznatije delo je dvanaestoglasna misa Et ecce terrae motus, a interesantno je da je jedini sačuvani primerak ovog dela do nas stigao posredstvom još jednog velikog renesansnog kompozitora, Orlanda di Lasa. Naime, pedeset godina nakon Brimelove smrti, Di Laso je izveo ovo delo, verovatno pošto je, fasciniran kompleksnim pismom starijeg autora, napravio kopiju danas izgubljenog rukopisa iz biblioteke Alfonsa I. Prilikom izvođenja sam Laso je pevao deonicu drugog tenora, a pripremio je i partituru za sve ostale glasove, te su ostala sačuvana imena izvođača koji su pevali ovo delo. Minhenski manuskript ovog izvođenja je tako ostao jedini sačuvan primerak Brimelovog monumentalnog remek-dela.
Brimelova dvanaestoglasni harmonski slog je organizovan netipično sa dvanaest ravnopravnih glasova koji su grupisani u četri grupe sa po tri glasa. Svaki od tri glasa svake grupe pripada istom registru, i oni se neprestano prepliću, dok se u pojedinim trenucima pojedinačni glasovi uspinju daleko izvan svoje „grupe" te tako bas u Kredu nadvisuje ne samo tenore već i kontratenore. Misa je zasnovana na temi uskršnjeg antifona Et ecce terrae motus, od koje Brimel koristi samo prvih sedam tonova. Brimel u ovom delu izbegava zvučne karakteristike uobičajene za 15. vek, poput foburdona ili burgundskih kadencionih formula. Umesto toga, on stvara kontrapunkt sa snažnim tonalnim usmerenjem, koji je istaknut korišćenjem terce kao stabilne konsonante.
Urednica emisije: Ivana Neimarević
Коментари