Umetnost interpretacije

Marija Judina je rođena 1899. godine, a studije klavira je završila na Konzervatorijumu u Sankt Peterburgu u klasama Ane Jesipove i Leonida Nikolajeva, gde su joj kolege iz klase bili Dmitrij Šostakovič i Vladimir Sofronicki. Veoma religiozna, sledbenica učenja Pavla Florenskog, kao i velika protivnica sovjetskog režima, Judina je posle diplomiranja predavala na konzervatorijumu sve do 1930. godine kada je dobila otkaz zbog svojih uverenja. Nezaposlena i takoreći 'izbačena na ulicu', prihvatila je poziv iz Tbilisija da na tamošnjem konzervatorijumu predaje klavir. Tek je 1936. godine na preporuku Hajnriha Nojhausa, Judina postala profesorka na Moskovskom konzervatorijumu gde je predavala do 1951. godine. Paralelno od 1944. do 1960. godine bila je predavač na Institutu za muziku sestara Gnjesin, odakle je takođe bila izbačena zbog svojih religioznih stavova i posebne pažnje koju je poklanjala savremenoj, zapadnoj muzici. Nakon gubitka ove pozicije, Marija Judina je nastavila da koncertira, ali se njeni resitali nisu redovno snimali. Posle incidenta, kada je na bis čitala pesme Borisa Pasternaka, dobila je petogodišnju zabranu javnog nastupanja. Zabrana je ukinuta 1966. godine, kada je Judina održala seriju predavanja o romantizmu na Moskovskom konzervatorijumu.

Zanimljivo je i paradoksalno da je upravo Judina bila najomiljenija pijanistkinja Josifa Staljina, a dodeljena joj je čak i nagrada koja je nosila njegovo ima, čiji je novačni deo ona darovala ruskoj pravoslavnoj crkvi kako bi se „konstantno molili za Staljinove grehe”. Staljin je posebno cenio njeno izvođenje Mocartovog koncerta broj 23, a u memoarima Dmitrija Šostakoviča sačuvana je neobična anegdota vezana za ovo delo. Naime, zbog zabrane snimanja, njen živi radijski nastup je ostao nezabeležen, ali je nakon Staljinove želje da dobije ploču sa snimkom izvođenja, čitav ansambl naprečac okupljen iste noći kako bi Judina ponovo odsvirala ovog delo. Šostakovič je ovaj događaj smestio u 1944. godinu, dok je jedini sačuvani snimak Mocartovog Koncerta u A duru u izvođenju Judine i Radijskog simfonijskog orkestra pod upravom Aleksandra Gauka iz 1948, te se pretpostavlja da je reč o omašci Šostakoviča. Ovaj snimak, kao i svi sačuvani zapisi i svedočanstva savremenika govore o jedinstvenom interpretativnom stilu Marije Judine. Njena tehnika joj je omogućavala svaku vrstu virtuoznosti, ali se ona opredelila za istraživanje spiritualne, apstraktne strane dela. Kako je Svjatoslav Rihter jednom rekao „kada je svirala romantičarski repertoar to je bilo impresivno - osim što nije svirala ono što je zapisano. Listove (varijacije) Plakati, žaliti su bile fenomenalne, ali je Šubertova Sonata u Be duru, iako očaravajuća kao interpretacija, bila sušta suprotnost onoga kako je trebalo da zvuči, a sećam se i izvođenja drugog Šopenovog Nokturna, koji je bio tako herojski da više nije zvučao kao da je odsviran na klaviru već na trubi. To više nisu bili Šubert i Šopen, već Judina”, zaključio je Svjatoslav Rihter.

Urednica emisije: Ivana Neimarević