Betoven i fuga

U svojoj karijeri, Betoven se dva puta uhvatio u koštac sa komponovanjem misnog ordinarijuma. Prvi put, 1807. godine, radilo se o porudžbini kneza Nikolausa Esterhazija koja se nadovezivala na tradiciju novih misa za imendan knjeginje Marije Jozefe. Izvođenje kneževe kapele u Ajzenštatu Betovenove Mise u Ce-duru, bila je jedna od njegovih retkih premijera koje su naišle na neodobravanje, i to ne od šire javnosti, već upravo od njegovih aristokratskih mecena. Nikolaus Esterhazi, naime, nije blagonaklono gledao na liberalni pristup Betovena spram misnog ordinarijuma, bez poštovanja konvencija o obliku i karakteru pojedinih stavova i segmenata mise. Ovo iskustvo je temeljno oblikovalo Betovenovo drugo obraćanje žanru mise: kada se njegov prijatelj i zaštitnik, nadojvoda Rudolf, obratio kompozitoru sa željom da napiše misu za njegovo rukopoloženje u čin biskupa, 1819. godine, Betoven je bio odlučan da ne ponovi istu grešku. Za potrebe komponovanja tako nastale Mise solemnis u de-molu Betoven se temeljno upoznao sa konvencijama misnog ordinarijuma, uključujući uobičajne muzičke motive, očekivane karaktere stavova, tipizirane forme, te čak i uzuse o tonskom slikanju u misi. Sve ove konvencije je integrisao u svoju ambicioznu, simfoniziranu partituru na kojoj je radio četiri godine i koja je zadobila dimenzije koje su je naposletku načinile nepodesnom za bogosluženje. Opsežne vokalne fuge takođe stoje na očekivanim mestima u Betovenovoj partituri: na kraju stava Glorija, u segmetnu „In gloria Dei patris", te na kraju stava Kredo, „Et vitam venturi saeuli". Potonja od dveju fuga jedna je od najzahtevnijih u vokalnom repertoaru, zahvaljujući reprizi u kojoj se tema pojavljuje u dvostruko bržem tempu, kako bi se ostvarila finalna dinamizacija muzičkog toka.

Dok je Betovenov doprinos vokalno-instrumentalnim žanrovima bio sporadičan, vodeći bečki kompozitor duhovne muzike ove generacije bio je Jozef Leopold Ajbler. Počev od 1801. godine, kada je dobio nameštenje učitelja muzike na bečkom dvoru, Ajblerova karijera je bila prevashodno vezana za habzburšku carsku porodicu. Tri godine kasnije, postao je najpre zamenik, a zatim i glavni carski kapelmajstor, napustivši svoje dotadašnje obaveze rukovoditelja hora pri bečkom samostanu Šotenkloster. Među njegovim bogoslužbenim kompozicijama izdvaja se Rekvijem u ce-molu, iz 1803. godine, koji je rađen po porudžbini carice Marije Tereze, supruge habzburškog cara Franca II, i to za potrebe desetogodišnjeg pomena prethodnog cara, Leopolda II. Ajblerov Rekvijem odlikuje jedinstven spoj kontrapunktske veštine sa pevnim, transparentnim i idiosinkratičnim melodijskim deonicama.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić