Harvi Mensfild: Makijavelijeva vrlina

Harvi Mensfild jedan je od najboljih poznavalac Makijavelijevog dela i prevodilac na engleski jezik remek-dela političke filozofije Rasprave o prvom desetoknjižju Tita Livija. „Makijavelijeva vrlina” Mensfildova je studija o najspornijem i najosporavanijem Makijavelijevom pojmu ’vrlina’ (virtu).

Ne samo što Makijaveli odbacuje hrišćansko i humanističko razumevanje vrline kao idealne veličine koja se teško dostiže, ali kojoj je nužno stremiti, već on, prema Mensfildu, ne prihvata ni antičko shvatanje vrline na koje se, naizgled, poziva. Firentinski pisac, naime, ne odbacuje ono što se tradicionalno smatralo vrlinama – milosrđe, recimo, velikodušnost, ili blagost – ali on će među vrline da smesti i ono što se u tradiciji shvatalo kao porok: nemilosrdnost, sebičnost, čak i surovost (u slavnom petnaestom pogledu Vladara Makijaveli nabraja osamnaest suprotstavnjenih osobina koje se, u tradiciji, razumeju ili kao vrline ili kao poroci; kod njega, međutim, svaka od njih može biti i vrlina i porok, u zavisnosti od toga šta se njome postiže; na primer: ako darežljivost vodi osiromašenju ne može se smatrati vrlinom, nego je, naprosto, reč o poroku). Kako je to moguće, pita Mensfild, i šta to znači? Makijaveli posmatra i analizira političku arenu i uočava da oni vladari koji su bili skloni pozitivnim vrlinama, koji su, recimo, bili milosrdni ili darežljivi i koji su insistirali na tim osobinama, nisu uspevali dugo da se održe na vlasti. Isto tako se na vlasti nisu održavali ni oni vladari koji su pokazavali samo tvrdičluk, surovost i bezobzirnost. To je, dakle, ono što Makijaveli vidi. Ono, pak, što pronalazi u antičkim i humanističkim tekstovima nikako se ne slaže sa stvarnošću, te Makijaveli odbacuje idealne konstrukcije i ono shvatanje vrline koje ne uzima u obzir i delotvornu istinu stvari (verita effettuale della cosa) i pravi originalnu i smelu konstrukciju koja će u toj meri da zapanji njegove čitaoce da će, zbog toga, da stekne reputaciju ne đavola, nego đavolovog učitelja. Izraz ’makijavelista’, utoliko, označava čoveka koji ne samo da ne poseduje nikakve vrline u tradicionalnom smislu, nego odbacuje sva civilizacijska ograničenja. Jedino što sam Makijaveli nije bio makijavelista nego je svu svoju strast, lucidnost i veštinu uložio u to da stane na put razornoj praksi makijavelizma u politici. Da bi, pak, to uradio, morao je da pribegne hirurškim zahvatima u filozofiji. Ti zahvati bili su toliko smeli, toliko bolni, toliko neočekivani, da njegovo vreme – reneasansa, dakle – nije bilo u stanju da ih podnese, a 500 godina kasnije Makijavelijeva dela i dalje izazivaju najdublje zgražavanje i predmet su žučnih sporova i sjajnih rasprava poput studije Harvija Mensfilda.

S engleskog prevela Jovana Timotijević
Čitala je Dušica Mijatović