Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

Komad Negri, ili Ljubov ko sočelovekom svojim (u prevodu sa slavenoslovenskog Crnci, ili Ljubav prema drugom čoveku) Joakim Vujić je napisao 1821. godine, nastojeći da se bavi temom o kojoj je on evidentno malo znao - problemom sudbine obojenih robova u Americi njegova doba. Način na koji je autor pristupio dramskoj priči ukazuje na njegove nesumnjivo prosvetiteljske ambicije, na želju da ukaže na istinu da su ljudi, bez obzira na boju kože, svuda isti, te da otuda zaslužuju da se drugi prema njima ophode kao prema ljudima. Po rečima Aleksandra Milosavljevića, u svojoj spisateljskoj naivnosti i nevinosti Joakim, osuđujući nehumano ponašanje nadzornika na plantaži šećerne trske na kojoj Negri, vazda gladni, danonoćno dirinče, nehotice otvara još jednu temu, takođe povezanu s problemom eksploatacije. Vujić, naime, pokazuje da je jedina osoba koja zaista radi i koja je u kompletnoj konstelaciji odnosa koji se uspostavljaju između robova i bezdušnog nadzornika uzor preduzimljivosti, zapravo mlada Crnkinja, kći i sestra potlačenih muških junaka drame. Tako, dakle, priča o fenomenu robovskog rada i surovoj eksploataciji dobija još jednu dimenziju, a ona se tiče ne samo odnosa u savremenom svetu, nego i nezavidnog položaja žene u njemu.

Rediteljka Anđelka Nikolić je odlučila da u svojoj inscenaciji ne prevodi ni naslov komada niti dramski tekst, što za glumce sigurno nije bio lak zadatak, ali je gledaocima obezbeđen titl sa prevodom. Iako na prvi pogled ovo može delovati kao izraz ekstravagancije, u predstavi je to funkcionisalo kao postupak oneobičavanja, kojim se uspostavlja distanca - ne samo između gledalaca i scenskih zbivanja, nego i između glumaca i dramskog materijala kojim se na pozornici bave. S druge strane, videćemo i da je postupak oneobičavanja u korelaciji s nizom drugih elemenata koje rediteljka koristi, a koji su na tragu afirmacije Brehtovog shvatanja teatra. Nije nevažno primetiti i da takav doživljaj, iz različitih razloga, nanovo sve češće preispituju mnogi reditelji širom sveta. Upravo će ovakvo referisanje na Brehta ukinuti i svaku mogućnost doživljaja kragujevačke predstave kao eventualne muzejske rekonstrukcije. Naprotiv, Anđelka Nikolić je i ovom režijom potvrdila da spada u red naših najzanimljivijih rediteljskih imena, da provokativnošću i, naročito, promišljenošću svog rediteljskog postupka uvek kreira uzbudljive predstave kojima redovno postavlja prava, tačna pitanja vremenu u kojem one nastaju. Kragujevački Teatar „Joakim Vujić" je dobio još jednu ozbiljnu predstavu koja daleko nadilazi puku asocijaciju na naziv ovog pozorišta, ocenjuje Milosavljević.

Čitala Biljana Jovanović.
Urednica emisije Tanja Mijović.