Севиљски берберин Ђоакина Росинија

Сезону из Метрополитена настављамо данас од 19 сати једном од најпопуларнијих комичних опера – то је Севиљски берберин Ђоакина Росинија.

„Свакако се потруди да напишеш још берберина", рекао је наводно Бетовен Росинију. Њему и Вердију се ово дело изузетно допало због необичне виталности и праве провале енергије, мада је Росинијев радикални хумор био помало претеран за савременике који су били одгајани на суптилним шалама Чимарозе, Паизјела и других аутора. Поред готово физичког дејства које поседују нумере попут чувене Фигарове арије, Росинијево дело одликује и ауторова изузетна осетљивост за вокални и инструментални тембр, духовита употреба текста и мајсторство у грађењу форме. Бриљантно, експлозивно, фуризоно - то су епитети често везани за ову оперу коју, како је то рекао Верди, краси и обиље музичких идеја.
Либрето је рађен према једној од комедија из трилогије француског свестраног уметника Пјер-Огистена де Бомаршеа, а премијера је била 1816. у Риму. Либрето је написао Чезаре Стербини који није имао много интервенција на изузетно духовитој Бомаршеовој причи, али је заслужан за многе успеле стихове који су се савршено уклопили са Росинијевим музичким језиком. Италијански ауторски тим, међутим, није искористио Бомаршеове друштвено ангажоване жаоке као што је то учинио Моцарт у својој опери према Бомаршеу - Фигарова женидба.

Росинијево остварење је пре свега необично успела музичка комедија. Свака арија је врхунац за себе, а свака улога изузетна - ретко је неки комични текст тако убедљиво пренет у музику. Иако Росини понекад и понавља неке мотиве, то ни у једном тренутку не нарушава целину, нити изазива замор код слушалаца, напротив - већ у својој 24. години Росини је достигао ниво који задивљује. Истовремено, имао је здрав однос према хумору и забави, које је генијално, с највећом спонтаношћу, знао да пренесе у музику. Знао је и да позајми и искористи ефекте својих претходника из XVIII века, али је то чинио са највећим умећем. Његова оригиналност огледала се у правом ватромету мелодије и ритма, у заразном брију и брзим колоратурама, у блиставим оркестарским решењима. Мајсторство у грађењу ансамбала, те поједина музичка средства, попут громогласног крешенда, остаће заувек карактеристика његовог оперског рукописа.

У представи која је одржана на сцени Метрополитена 26. априла 2007. године главне улоге су тумачили: Џојс ди Донато (Розина), Лоренс Браунли (Гроф Алмавива) - био је то његов деби у Мету, Расел Браун (Фигаро), Џон дел Карло (Др Бартоло) и Семјуел Рејми (Дон Базилио). Маурицио Бенини је дириговао ансамблом Метрополитена. У паузи преноса Стефан Савић и Горица Пилиповић рећи ће неколико речи о друштвено ангажованом писцу Пјер-Огистену де Бомаршеу и најавити наредни пренос, а можете чути и разговор са Џојс ди Донато и Лоренсом Браунлијем.