Опера – Ђовани Паизјело: Служавка господарица

„Како немам ни песника, ни либрета, приморан сам да поново музички обрадим Служавку господарицу, коју је искористио пре толико година покојни Перголези, као што вам је познато; И тако је постављено на сцену овде, тридесетог дана прошлог месеца, као велики успех". Ово су речи које је Паизјело упутио Фердинанду Галијанију у септембру 1781. године, описујући му околности под којима је настао његов комични интермецо изведен пред руском царицом Катарином II поводом имендана великог војводе Александра који је тада имао само четири године. У том тренутку Паизијело је био капелмајстор руског двора, а међу његовим обавезама су биле писање опера – серија и буфа, као и свечане музике за потребе царске породице. Велики проблем је био тај што је 1777, годину дана по Паизјеловом доласку, место дворског песника остало упражњено, тако да је Паизјело морао да се сналази како би пронашао пригодне предлошке за своја дела. Са друге стране, било је познато да сама царица Катарина Велика воли комичне опере, али не и да на њих троши превише времена, тако да је за пригоду имендана будућег престолонаследника, морао да послужи предложак који је написао напуљски либретиста Ђенаро Федерико за Перголезијев интермецо из 1733. године - једноставан, сажет, а ефектан. Том приликом Паизјело је додао једну нову арију и два нова дуета по „модерном укусу", не мењајући ток радње. Арија „Доне ваге, и студи ностри" преузета је из драме ђокозо Смешне виртуозе Голдонија и Галупија, док су дуети настали из постојећег либрета уз мање преправке. Напоменимо да Паизјело није искористио осим либрета, ни једну референцу на Перголезијеву музику, знајући колику је популарност, па и значај, имало ово дело са развој како жанра комичне опере, тако и за ширење утицаја ове форме широм Европе. Наиме, управо је Перглоезијева Служавка господарица покренула чувени сукоб у Француској познат под именом „расправа буфониста" у којој је продор италијанске, комичне опере означен као уплив модерног, еманципаторског духа у тадашњу француску културу.

Паизијело је у свом делу избегао све референце на познато Перголезијево дело чији је либрето позајмио, стварајући питку и елегантну кратку комичну оперу, у којој су примесе пучког позоришта једва приметне. Наиме, иако ликови Уберта и Серпине своју генезу дугују комедији дел арте, у Паизјеловој визији, избрисани су сви фарсични елементи. Главна протагонисткиња, тако, како критика примећује, губи перголезијанску агресивност и каприоциозност, постајући сензуална и промућурна у исто време, налик неким од јунакиња из Моцартових опера. Истовремено, главни јунаци, добијају полетне, певљиве и симетричне мелодијске деонице, уз нешто ширу и разрађенију пратњу већег инструменталног ансамбла, с обзиром на то да је руски царски оркестар тог доба био одличног квалитета. У свом коначном облику Паизјелова Служавка-господарица је прави пример дворског интермеца, који је могао подједанко да разгали какоцарску породицу, тако и било ког данашњег слушаоца, својим спојем разиграности и изостанка сваке веће амбиције до да забави и разоноди.

Уредница Ксенија Стевановић