Александар Милосављевић: О представи „Чудо у Шаргану” Југословенског драмског позоришта

Представа Чудо у Шаргану почиње кишом, као и у Симовићевом комаду, само што у инсценацији Јагоша Марковића она има библијске размере - „пада ко зна од када и одавно је пробила натрулу кровну конструкцију страћаре, у коју је кафана смештена, поплавила је ентеријер, натопила столове и столице, дупке је испунила све чаше и тањире, натерала кафански персонал и ретке госте да кроз кафану ходају балансирајући преко импровизованих коридора начињених од дасака, а они се клизају, падају, квасе одећу", обавештава нас Александар Милoсављевић. Ова типично јагошевска метафора је снажна, мада можда претерана у односу на драмски текст, али је свакако ваљано сценски реализована, а отворила је и простор за разигравање редитељеве маште и додатну глумачку разраду. Саму причу редитељ на сцену поставља с пуним уважавањем Симовића, не падајући у искушење да надограђује текст или да му на било који начин контрира; напротив, ни једним елементом који би припадао категорији спољашњих средстава, он не нарушава динамику радње, нити угрожава ритам глумачке игре, а она је, такође, на линији афирмације сваке Симовићеве речи. Притом, Марковић пажљиво води рачуна да у поетској равни донекле ишчашени и литерарно већ онеобичени ликови не изађу из сфере фино нијансиране фарсичности и не склизну у карикатуралност.

Ипак, како примећује Милосављевић, невоља је у томе што пред сам крај представе Марковић одустаје од дискретног вођења овако успостављене приче, и што одједном заоштрава карактер својих редитељских интервенција, те нагло уводи представу у наглашено плакатску атмосферу. Наједном ће на делу бити драматуршка адаптација чији је аутор такође Марковић, па се тако зачује песма савремених српских ратника који, дајући косовски завет, полазе у бој те се опраштају од мајке, жене и нерођеног сина. У овим тренуцима ритам игре се нагло мења, сценска радња се успорава и тада чујемо монологе који ће у овом контексту звучати као нека врста сувишног наравоученија. Наравно, ма колико била штета што се редитељ није држао онога што је претходно направио, генерални утисак остаје позитиван, чему је у огромној мери допринела игра глумачког ансамбла, међу којима су се посебно издвојили Анита Манчић, Сања Марковић, Миодраг Драгичевић, Марко Јанкетић, Милош Самолов, Ненад Јездић и Борис Исаковић. Ово Чудо у Шаргану чека светла будућност, видеће га много гледалаца, а већ је уследио и позив на овогодишње Стеријино позорје, закључује наш критичар.

Уредница емисије Тања Мијовић.