Питер Новик: Да ли би сакрили моју децу?

У свом занимљивом раду аутор примећује да је средином шездесетих година прошлог века дошло до померања Холокауста са маргине у средиште свести америчких Јевреја што је одражавало (и заузврат промовисало) далекосежне промене у начину на који су амерички Јевреји разумевали себе и своје околности. Раније су Јевреји Америку доживљавали као другачију. Наглашавали су контраст несигурности јеврејске егзистенције другде и сигурности и прихватања које су постигли у Сједињеним Државама. Са задовољством су посматрали брзи пад антисемитизма у америчком друштву, чињеницу да више нису били аутсајдери, већ инсајдери којима ниједна врата напредовања нису била затворена.

Међутим, како истиче Питер Новик, крајем шездесетих, па све више током седамдесетих, утицајне јеврејске вође почеле су да инсисистирају да се појавио „нови антисемитизам"; да су, насупрот претходном периоду, амерички Јевреји сада угрожени, изоловани и рањиви. Некада су јеврејске организације биле оријентисане ка споља, наглашавале изградњу мостова између Јевреја и не-Јевреја и истицале оно заједничко Јевреја и других Американаца. Наиме, десио се један заокрет ка унутра, инсистирање на одбрани издвојених јеврејских интереса, нагласак на ономе што је Јевреје учинило несличним другим Американцима. По мишљењу Новика, амерички Јевреји су у том периоду све више почели да доживљавају себе као угрожену врсту и трагали су за темама и програмима који би могли да промовишу јеврејску солидарност. Све у свему, десио се отклон од оног држања ранијег раздобља када су амерички Јевреји одбацили статус „заједнице жртава" и, као последицу, маргинализовали Холокауст. То је условило да је све већи број јеврејских вођа и значајан део америчких Јевреја сада усвојио држање према којем се Јевреји дефинишу својом историјом виктимизације и према којем је Холокаст постао средишњи симбол јеврејског идентитета.

Текст је преузет из зборника The Holocaust in American Life који је објављен 1999. године у Њујорку.

Превод Предраг Крстић.
Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.