Оперски свет Ђованија Батисте Лоренција

У другој емисију из циклуса који приређујемо поводом јубилеја либретисте Ђованија Батисте Лоренција, слушаћете одломке из Паизијелових опера „Двобој” и „Умишљени Сократ”.

Дугогодишња сарадња Ђованија Батисте Лоренција и композитора Ђованија Паизијела била је централна за развој целовечерње италијанске комичне опере у другој половини 18. века. Ови аутори постигли су спој наполитанског музичког стила и музичко-сценске комедије са структурним решењима потеклим из Венеције, односно из дела либретисте Карла Голдонија, попут развоја увода и финала чинова као континурианих музичко-сценских целина из којих је елиминисан речитатив, као и увођења рола које стоје између комичних и озбиљних ликова, а које су отвориле креативни стилски дијалог са озбиљном опером, од имитације до пародирања. Паизијелове и Лоренцијеве опере из седамдесетих година 18. века су на тај начин учврстиле жанр италијанске музичке комедије и зацртале њен развој како у позном Паизијеловом опусу, тако и у следу других аутора које можемо пратити закључно са Росинијем.

Паизијелова и Лоренцијева опера Двобој премијерно је изведена у Напуљу 1774. године. Радња се заснива на типичном љубавном четвороуглу, као и на доследном исмевању француског друштва, односно институције двобоја. Опера је касније била прерађена за приказивање у Паризу 1776, као и у Санкт Петербургу 1782. године. Годину дана након тога, Лоренци и Паизијело су напуљској публици представили још једно остварење, комичну оперу Умишљени Сократ, чији заплет прати пуљанског властелина који је, угледајући се на Сократа, умислио да је антички филозоф. Реч је о још једном мотиву који је у комичну оперу увео Карло Голдони, а који представља својеврсну аутоиронију самог просветитељства. У том смислу, занимљиво је да је Лоренцијев сарадник на овом либрету био водећи италијански и напуљски представник просветитељства, економиста Фердинандо Гаљани.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић