Мајстори барока – Виолинске сонате Јохана Графа

Остала су сачувана само три опуса виолинских соната Јоахана Графа. Први опус посветио је аристократи Рудолфу Францу Ервајну Графу фон Шенборну, једном од најистакнутијих љубитеља и познавалаца музике тог доба, врсном виолончелисти и стручњаку када је италијанска музика у питању. Овом посветом претпоставља се да Граф није био толико заинтересован за одавање почасти „милостивом грофу и лорду", као што је написао на почетку дела, већ његовом виђењу контроверзног музичког и естетског питања тог доба - да ли изабрати француски или италијански стил.

Као композитор, Јохан Граф је био представник италијанског стила. Његове сонате следе распоред ставова типичан за италијанске барокне мајсторе - лагани, брзи, лагани, брзи, али се није увек стриктно држао овог распореда. Тако, Соната број 4, опус 1 има пет ставова, док Сонате број 4 у опусу 2 и 3 садрже менует, што се може протумачити као одавање почасти француском композиционом стилу.

Карактеристике италијанског стила се најбоље виде у делима у опусу број 1 чији лагани ставови захтевају од извођача импровизовано украшавање деоница, док са друге стране брзи ставови служе како би демонстрирали извођачко умеће интерпретатора, и у њима преовлађује принцип карактеристичан за каприча и етиде.

Године 1722. Граф ступа у службу двора Шварцбург у Рудолштату као концерт мајстор, да би 1739. добио место директора краљевске капеле. Недуго након ступања на дужност на двору, 1723. године објављено је шест виолинских соната, опус број 2, које је аутор посветио свом послодавцу - принцу Фридриху Антону и његовој супрузи. Ова дела откривају да је Граф био музичар који је пратио акутелне стилске тековине, и премда је остао веран италијанском композиционом стилу, свом музичком језику додао је и јединствене елементе. Наиме, мелодија у овим сонатама постаје уравнотежена и изражајнија, а технички захтеви виолинске деонице, иако остају на високом нивоу, сада су подређени самој суштини музике, а не само демонстрацији извођачке технике као у опусу број 1. Поред тога, најважнија карактеристика је промењени однос између деоница у сонатама: басо континуо нема више само функцију пратње, већ има, иако не увек доследно, дијалог са виолином.

Као и опус број 2, и опус број 3 садржи шест соната које су посвећене аристократском пару Шварцбург, и датира из 1737. године. И у овим делима Граф је пратио актуелне музичке стилове, у којима тематски идиом типичан за барок постепено нестаје, а појављују се јасно структурисане мелодијске деонице и фразе засноване на мотивском раду. Са овим новим начином третмана мелодије, принцип тематске кореспонденције између виолине и басо континуа, који се може приметити у опусу број 2, овде се не реализује будући да су једноставно хармонизоване линије континуа погодније за праћење кратких мелодијско-тематских одсека осмишљених да створе контраст. Ти мотивски контрасти најављују каснији тематски дуализам, што представља истовремено и крај старог монотематског принципа који се до тада користио при компоновању соната. И Соната број 4 и Соната број 5 из опуса 3 обележене су овим стилским карактеристикама, те су носиоци нових стилских тековина.

Ауторка: Саша Тошковић
Уредница: Сања Куњадић