Композитор месеца – Игор Стравински

Јуна 1920. године, породица Стравински се из Швајцарске преселила у Француску, у Бретању. У том периоду Стравински је већ радио на Симфонији дувачких инструмената и Кончертину за 12 инструмената. Убрзо након тога, преселили су се у кућу тада младе креатоке Габријел Шанел Коко, у предграђу Париза. Ту је Стравински радио на новој верзији Посвећења пролећа, као и на кратким клавирским комадима под наизвом Пет прстију.

У фебруару наредне године, чувена градитељска кућа Плејел дала му је на располагање студио у њиховој фабрици у Паризу, где је радио на деоницама за пијанолу за балет Свадба, размишљајући да чак цело дело реаранжира за четири пијаноле. Сарадња је резултирала уговором према којем је Стравински урадио велики број транскрипиција својих дела за овај инструмент. Исте године, са породицом се преселио у Бјариц, где је у том тренутку постојала колонија руских имигранта. Претпоставља се да је до ове селидбе дошло због нарушеног здравља његове жене, али и због неколико љубавних афера у које је био уплетен. Тако је од јула 1921. године водио двоструки живот – са Вером Сидејкином, супругом сценског костимографа који је радио за Дјагиљева, као и са својом супругом, са којом је и даље званично био у браку.

У Бјарицу је породица Стравински коначно пронашла мир и спокој, који су били преко потребни за композиторов даљи рад. Први велики пројекат на којем је Стравински радио била је комична кратка опера Мавра, заснована на Пушкиновој причи о девојци из Санкт Петербурга која на превару наговара своју мајку да запосли младог, згодног хусара као породичног кувара. Ово дело било је осмишљено као оповргавање неонационалистичког руског стила који је тада био актуелан. Наиме, у том периоду Стравински је радио на оркестрацији Успаване лепотице Петра Чајковског, чију је обнову за лондонско извођење планирао Дјагиљев. Управо у тим разговорима, разматрајући саме заслуге Чајковског, почели су да истовремено разматрају заправо целу проблематику руског националног композиторског стила. Тако су Стравински и либретиста Борис Кахно дошли на идеју да створе дело које ће се на популаран начин окренути руском стилу из предратног доба. Одбацили су бледолики веризам и превазиђену народност руске петорке и заменили их класичним русизмом, са освртом на стваралачки језик Чајковског и Глинке, уз класичну форму засновану на смењивању арија и речитатива, тоналних а не модалних, са стандардноом, једноставном пратњом као у руским баладама.

Уредница Јелена Дамјановић