Нова дискографија – Игор Стравински: Посвећење пролећа

Почетком овог месеца, тачније 6. априла, навршило се пола века од смрти једне од најзначајнијих музичких личности прошлог столећа - Игора Стравинског, композитора, пијанисте и диригента који ће као мало који други аутор утицати на читаве генерације стваралаца из прве половине XX века. Дело којим је суверено стекао репутацију једног од највећих "превратника" било је балет Посвећење пролећа, који је премијерно представљен у Паризу 1913. године. Управо ово остварење се налази на најновијем албуму Париског оркестра и диригента Херас-Казада, уз композицију Алхамбра, концерт за виолину и оркестар Петера Етвеша у којем као солисткиња наступа Изабеле Фауст. 

Упркос атрактивности овог остварења, тежиште албума је свакако на Посвећењу пролећа Игора Стравинског, о чему сведочи и тренутак објављивања албума, у недељи када се обележава педесетогодишњица смрти аутора. Премијера трећег балета који је Стравински компоновао за Руски балет Сергеја Дјагиљева, један је од најпознатијих скандала у историји музике. Реакције публике на ову пре свега иновативну, смелу и силовиту музику биле су изузетно подељене, изазивајући истовремено сензацију и бучно негодовање, али је од првог тренутка било јасно да је у питању једна од прекретница у развоју музике XX века. Концепт балета сугерисан је у самом поднаслову – Слике паганске Русије, а Стравински је Посвећење пролећа описао као музичко-кореографско дело обједињено идејом мистерије и налета креативне снаге пролећа. Према сценарију који се одвија у два дела, са називима Култ земље и Жртва, након више ритуала којима се слави долазак пролећа, млада девојка одабрана да буде жртва исцрпљује себе у плесу до смрти.

Поред оваквог необичног сижеа, оно што је пре свега овај балет учинило тако револуционарним јесу експанзија политоналности, сложен метро-ритмички карактер, те употреба музичко-фолклорних напева, у овом случају руских и литванских. Интерпретације често дочаравају управо ту „бруталну снагу катаклизматичног терора”, али извођење које вечерас слушате нешто другачије приступа овој партитури. Према речима критичарке Престо класикала „елеганција и транспарентност нису придеви које ћете нужно повезивати са овом партитуром, али Херас-Казадо обе користи нештедимице, а резултат је фасцинантан и открива богатсво унутрашњих детаља који у другим извођењима остају у сенци. Ако сте навикнути на силовиту, дивљу енергију и масиван звук снимака које су на пример начинили Игор Маркевич, Ленард Бернстајн или сам композитор, требаће вам неко време да се навикнете на лагани додир Херас-Казада – али, могу се кладити, на крају вас он неће оставити разочараним”, закључује критичарка Кетрин Купер.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић