Мајстори барока

Овај француски композитор који је стварао у првој половини XVIII века, у свом опусу је спајао разнолике идеје и утицаје, иако није био догматски заступник ниједне стилске или националне школе које су биле у оптицају у тој епохи. Лакоћа, елеганција и заиграност су особине које сусрећемо у Боамортјеовим делима, која такође плене пријемчивошћу, ритмичком виталношћу и мелодијском инвенцијом. 

Жозеф Боден де Боамортје је рођен 1689. године у Тионвилу, да би се са породицом око 1700. реселио у Мец, где је његов отац преузео посластичарски посао којим се бавила мајчина фамилија. У овом граду, још као дечак добио је прве подуке из музике од Валета де Монтињија, познатог композитора мотета. Негде око 1713. године Боамортје је пошао за својим учитељем у Препињан како би утекао породичним плановима да буде посластичар. У овом јужнофранцуском граду испрва је радио као сакупљач пореза за краљевску контролу дувана, а потом се и оженио са Мари Валет, нећаком свог учитеља. Убрзо га је приметио Монтињијев мецена, барон Д’Ондрзел и омогућио му да публикује две арије у Паризу које су постигле успех. Потом је опет на баронов наговор, Боамортје са породицом и кренуо пут Париза, где се настанио крајем 1723. године, поставши убрзо један од најтраженијих композитора, којег је красила истовремено и несвакидашња продуктивност. Оно што је интересантно у Боамортјеовом случају јесте да је живео од свог рада – било као диригент оркестра при вашарима Сен Лоран и Сен Жермен, било као издавач великог броја сопствених и веома тражених дела попут његовог божићног мотета Фугит нокс који се изводио на Духовним концертима, читавих двадесет пет година и који је парадоксално данас изгубљен. На тај начин он је успео да стекне велико богатство, које му је омогућило да угодно живи, а да истовремено не буде везан ни за једну институцију, аристократског покровитеља или официјелну краљевску апанажу. Другим речима, Боамортје је можда и први француски композитор који је своју егзистенцију остварио само уз помоћ, тада настајућег, слободног тржишта користећи предности издавања музике и зараде од тантијема, виспрено схватајући да је аматерско и кућно музицирање грађанског сталежа управо тржиште на које је могао да рачуна. У том погледу, музика коју је стварао се уклапала у ову нову, тржишну парадигму: пријемчива, не превише технички захтевна и прилагођена било којем инструментаријуму. 

Најпродуктивнија фаза Боамортјеовог стваралаштва била је између 1724 и 1741. године, када је написао 101 опус, сваки по правилу са по шест композиција! Поред инструменталне музике по којој је најпознатији, писао је и мотете, кантате опере и балете од којих су неки доживели велики успех. Године 1753. повукао се из активног музичког живота, између осталог јер није желео да учествује разноразним музичким расправама и свађама које су прожимале париску сцену тог доба. Умро је две године касније на свом имању источно од Париза. Иако је Боамортјеова музика убрзо "изашла из моде", ипак речи његовог савременика де ла Борда звуче и данас истинито „чак и ако његова дела падну у заборав – онај ко се буде потрудио да копа по овом напуштеном руднику наћи ће довољно златног праха да може од њега да направи читаву полугу”.

Уредница Ксенија Стевановић