Нова дискографија – Стабат Матер Вивалдија и Перголезија

У поднаслову овог издања објављеног у продукцији Дворца Версај, у којем је прошле године и забележен снимак током наступа контратенора Самуела Мариња и Филипа Минече уз Оркестар Краљевске опере под управом Мари Ван Рајн, наведено је да су у питању дела „за два кастрата”. Наиме, Перголезијева позната верзија Богородичине тужбалице подно крста са разапетим Христом, први пут је у Француској представљена управо у Версају, на двору Луја XV, када су је извела два певача-кастрата ангажована у краљевској капели. Тежећи да реконструише ово извођење, ансамбл Краљевске опере из Версаја позвао је двојицу контратенора, Самуела Мариња и Филипа Минечу, како би интерпретирали деонице које у већини савремених извођења изводе женски гласови. У акустици Краљевске капеле у Версају, спајају се духовност литургијских стихова и величанственост паритуре двојице великих мајстора прве половине 18. века. Њихове две верзије Стабат Матер деле двадесет четири године – Вивадијева је настала 1712, а Парголезијева непосредно пре смрти аутора, 1736. године. Перголезијева партитура поседује драматичност и музички језик ближи оперском изразу, којим додатно оживљава текст који дочарава Маријин бол због губитка сина. На снимку који вечерас слушате, посебно се истиче комплементарност боја гласова двојице солиста, контратенора Самуела Мариња и Филипа Минече. Овај снимак, забележен прошле године у дворцу Версај, остварен је током живог извођења без публике, а поред Перголезијеве композиције, том приликом су изведена и дела Антонија Вивалдија – поред већ поменутог Стабат Матер-а, ови уметници су интерпретирали и духовни мотет In furore iustissimae irae као и Концерт у Це дуру за виолину, оргуље и виолончело. Централно место свакако заузима Стабат Матер, који је, за разлику од већине музичких обрада овог текста укључујући и ону коју сте чули у првом делу емисије, заснован само на првих десет, од укупно двадесет стихова химне. Упркос томе, Вивалди успева да оствари изузетно експресивно тумачење ових стихова, у чијој интерпретацији је до сада узоран био снимак немачког контратенора Андреаса Шола. Филипо Минеча, који наступа у овом делу поседује сличну осећајност интерпретације, али у појединим тренуцима губи кристалну чистоћу коју има Шол, што се можда може објаснити чињеницом да је реч о живом, а не студијском снимку.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић