Париска Опера – почеци, жанрови, теме

Италијанске опере које су током 17. века спорадично извођене у Паризу наилазиле су на лоше реакције, што је вероватно било условљено и политичком атмосфером, односно антипатијом која је владала према главном пропагатору ове форме, кардиналу Мазарену. У овом периоду, опера је посматрана као италијанска уметност, неодвојива од самог италијанског језика, а француски интелектуалци исказивали су скепсу према идеји опере на француском. Изузетак је био песник Пјер Перен, који је започео сарадњу са више композитора и радио на оперским либретима на француском језику, пасторалне и митолошке тематике. Перен је 1666. године француском двору предложио оснивање уметничке академије која би неговала „поезију и музику" и чији би циљ био стварање синтезе француског језика и француске уметности у нову лирску уметничку форму. Резултат је био декрет двора којим је париска Опера успостављенa као хибридна институција: на пола пута од уметничке академије до јавне позоришне сцене. Перен је за потребе Опере адаптирао тениску дворану, Сал де ла Бутеј, на левој обали Сене, у близини цркве Сен Жермен де Пре. Дело чијом премијером је отворена париска Опера била је пасторала Помона, 3. марта 1671. године, за које је музику компоновао Робер Камбер. Перенов љубавни заплет, заснован на римској митологији, прати покушаје Вертумна, божанства годишњих доба, да заведе Помону, богињу плодног дрвећа и воћака. На музичком, као и на сценском плану, Помона садржи елементе француског дворског балета, док иновација лежи у певаним прокомпонованим речитативима и сложенијим вокалним саставима, којима је постигнут музичко-сценски континуитет.

Упркос иницијалном успеху, Перен је постао жртва преваре и био приморан да 1672. године свој монопол над француском опером преда Жан-Батисту Лилију, управнику музике на двору Луја XIV. Под Лилијем, институција је преименована у Краљевску академију музике (Académie Royale de Musique), док је сцена најпре измештена у Сал ди Бел-ер, још једно оперско позориште настало адаптирањем тениске дворане, надомак Луксембуршке палате, а затим у Театру Пале Ројал, позориште које је било смештено у једном од крила бивше Ришељеове резиденције у центру Париза и које ће Опера користити као своју главну сцену све до 1763. године, када је страдало у пожару. Лили је наговорио краља да учврсти монопол Опере, додатно ограничавајући позоришну музику која је могла бити извођена ван њене јурисдикције, а за време Лилијевог руковођења постављана су само његова оперска дела. Сарађујући пре свега са драматургом Филипом Киноом, Лили је изнедрио жанр француске лирске трагедије - tragédie lyrique - због чега се неретко сматра оцем француске опере. Парадигматична је Лилијева и Киноова употреба десетерца и александријског дванаестерца за прокомпоноване оркестарске речитативе које су савременици доживљавали као природни спој музике и француског језика. Лили је одбацио италијански модел затворених музичких нумера, што је омогућило динамични спој музике и радње, а задржао је плес као важан елемент сценског израза. Емитоваћемо трећи чин лирске трагедије Алкеста, једне од првих опера које су Лили и Кино поставили на сцену Театра Пале Ројал 19. јануара 1674. године. У овом чину, митолошка тесалска краљица Алкеста жртвује се како би њен супруг, краљ Адмет, био поштеђен смрти, али се Херакле, који заправо воли Алкесту, обавезује се да ће је спасити из подземног света.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић