Бетовен и фуга

Основе контапунктског рада Бетовен је савладао средином последње деценије 18. века, са своја два учитеља композиције: Јозефом Хајдном и Јоханом Георгом Албрехтсбергером. Судећи према сачуваним материјалима, часови са Хајдном били су ограниченог опсега и заснивали су се пре свега на вежбама строгог контрапункта. Када је Хајдн 1794. године започео своје друго лондонско путовање, Бетовену је препоручио Албрехтсбергера, који је свом ученику понудио систематичнији курикулум и подучавао га вештинама слободног компоновања, али и сложеним контрапунктским техникама, укључујући двоструку фугу, двоструки и троструки контрапункт и канон, као и рад на вокалним партитурама. У оквиру ових часова, Бетовен је написао две композиције за гудачки квартет у облику прелудијума и фуге, које можемо посматрати и као својврсне припремне студије за његове прве гудачке квартете. Ова дела чувају се у рукопису у Бечу, а први пут су штампана тек шездесетих година 20. века.

Инкорпорирање фуге у гудачки квартет није било необичан поступак у оквиру бечке школе композитора. Наиме, жанр гудачког квартета подразумевао је употребу ученог стила, вештину контрапунктског рада, те каткад и употребу фуге која је, по правилу, била резервисана за финални став. У позном Бетовеновом опусу проналазимо изузетак од овог правила: реч је о његовом Гудачком квартету у цис-молу, опус 131, из 1826. године, који поседује специфичну, експерименталну структуру циклуса сачињену од седам ставова, који се надовезују без прекида, а од којих је први став фуга у темпу адађо ма нон тропо, са напоменом молто еспресиво. Новина овог решења не лежи само у томе што је фуга на месту првог става, већ што она преузима функцију експозиције материјала, који ће у наступајућим ставовима бити подвргнут тематском развоју, што доводи и до својеврсне атрофије експозиционе функције сонатног алегра постављањем на место другог става.

Иако је Бетовен одлучио да прелудијуме и фуге за гудачки квартет задржи као своје студентске радове, ова форма била је популарна у Аустрији као замена за сонату да кјезу, односно као инструментални жанр интегрисан у богослужење. Јохан Георг Албрехтсбергер компоновао је 159 оваквих дела, међу којима је и збирка од шест адађа и фуга за гудачки квартет из 1798. године, коју је објавио као свој опус 16.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић