Антологија српске музике

Петар Стојановић је рођен 1877. године у Будимпешти, у српском крају Будима, где је прве подстицаје за музику добио у још родитељском дому. Његов отац Евгеније, пасионирани љубитељ музике, неговао је у свом дому камерно музицирање са синовима, а и сам композитор аматер написао је неколико дела у романтичарском духу. По завршеној гимназији Стојановић је започео студије виолине на тадашњем Народном конзерваторијуму у Будимпешти, у класи Јенеа Хубаја, а потом је 1904. специјализирао на бечком Конзерваторијуму, добивши дипломе за композицију и виолину. Наступајући као концертни виолиниста на солистичким реситалима и у камерним ансамблима у Бечу, Стојановић је убрзо стекао углед као извођач, али и као композитор чија су се дела, осим у аустријској престоници, радо изводила у Будимпешти и Прагу. Посебно место на самом почетку композиторске каријере има његов Први концерт за виолину и оркестар из 1903. године, да би већ Другим виолинским концертом у Ге дуру, опус 11 Стојановић успоставио свој реноме на европској музичкој сцени. Наиме, ово дело је први пут свирао виолиниста Јан Кубелик 5. фебруара 1916. године у Прагу, задржавши га и касније на свом концертном репертоару.

Године 1925. Стојановић долази у Београд, где ради као солиста и члан камерних ансамбала, концертмајстор Београдске опере и члан Београдске филхармоније. У периоду од 1925. до 1937. био је професор у музичкој школи Станковић, да би по оснивању Музичке академије 1937. године, у овој институцији радио као професор виолине. Као искусни виолиниста, који је за собом већ имао дугогодишњу концертантну и педагошку каријеру, Стојановић је у Београду одгајио прву генерацију виолиниста са високом стручном спремом, истовремено пишући и инструктивну наставну литературу.

Школовање и дугогодишњи живот у Будимпешти и Бечу одредили су у великој мери Стојановићев стилски израз. Оно по чему се његов опус, који броји око 138 дела, разликује од других српских композитора који су стварали у истом периоду јесу пре свега облици које је неговао. Наиме, у опусу овог аутора преовлађује сонатна форма, посебно изражена у камерним делима и инструменталним концертима. Иако је компоновао и опере Тигар и Блаженкина заклетва, оперете Девојка са мансарде и Орлић - Војвода од Рајхштата, музику за балете Мирјана и Девет чирака, као и неколико соло песама, Стојановић је превенствено композитор инструменталних дела и она заузимају централно место у његовом опусу. У њима је, истиче Властимир Перичић, посебну пажњу поклањао мелодијској компоненти, обликујући гипке, допадљиве мелодије, понекад и салонског призвука, али увек поштујући целокупну фактуру дела. Његова остварења, компонована употребом изражајних средстава позног романтизма, обојена су израженом емоционалношћу. Иако у појединим композицијама на дискретан начин користи фолклорне мотиве, посебно оним из познијег периода стваралаштва - попут Концерта за виолончело, Друге серенаде за оркестар и Горењске свите - Стојановићу национални музички израз није био близак.

Уредница Ирина Максимовић Шашић