Рејха у Бечу

Као и већина композитора своје генерације, Рејха је сањао о успеху на оперској сцени. Његова прва оперска дела потичу из периода боравка у Хамбургу, а прижељкивани пробој у свету опере га је и нагнао да први пут, са непуних тридесет година, окуша своју срећу у Паризу. Међутим, Рејха није успео да обезбеди либрета која би била по вољи париских импресарија и публике. Напослетку, његова опера Ураган из 1800. доживела је неуспех, а наредне године, париске оперске куће са којима је планирао да сарађује затвориле су му врата, што је био и непосредан подстрек да одлучи да се пресели у Беч. Ни у аустријској престоници Антоњин Рејха није постао део оперског света, фокусирајући се пре свега на инструменталне жанрове и постављајући тек два оперска дела у затвореним аристократским и дворским круговима. Немогућност да допре до оперских институција, био је један од мотива за компоновање драмске кантате Ленора. У овом делу Рејха користи препознатљиво оперски идиом и њиме умешно гради музичке портрете драмских ликова, а постиже и висок степен ангажованости хора и растерећује партитуру од речитатива, што би на оперској сцени његовог доба био велики практични изазов. Када је, 1805. године, Рејха завршио кантату, Беч је био под Наполеоновом окупацијом, а текст Леноре био је забрањен од стране цензора, те је композитор отпутовао у Лајпциг, како би наредне године приредио премијеру. За либрето своје драмске кантате Рејха се послужио адаптацијом истоимене баладе Готфрида Аугуста Биргера, која говори о љубави Леноре и војника Вилхелма, који је нестао у рату; Вилхелм се указује Ленори као биће са оног света и позива је да своју љубав наставе у смрти.

Тридесет и три године млађи од Рејхе, француски композитор Хектор Берлиоз, који је током двадесетих година 19. века био Рејхин ученик композиције на Париском конзерваторијуму, такође се сусрео са немогућношћу да се афирмише као оперски композитор. Не чуди, стога, што и у његовом опусу проналазимо хибридно дело, које се налази између опере и кантате. Реч је о „драмској легенди" Фаустово проклетство, из 1846. године, компонованој на основу превода првог дела Гетеовог Фауста. Иако је Хектор Берлиоз жудео да ово дело види на оперској сцени, његова прокомпонована форма, те често укључивање и презначавање хора, као и у случају Рејхине Леноре, постављали су значајне препреке за успешну инсценацију.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић