Мајстори барока

Лаланд је био омиљени композитор Краља Сунца пре свега у погледу црквене музике, а на овом пољу се сматра кључном личношћу за развој „великог мотета", односно мотета са великим хором, који је био репрезентација моћи суверена у контексту религијске праксе у барокној Француској. 

Рођен 1657. године у Паризу, своје музичко знање стекао је при хору цркве Сен-Жермен Л'Оксероа, који је похађао заједно са Мареном Мареом. Истакао се својим умећем свирања оргуља и чембала, тако да је, иако врло млад, постао професор чембала у породици Маршала Ноаја, који га је препоручио и самом Лују XIV за подучавање његових ванбрачних ћерки. Године 1683. године, када су се двојица капелмајстора Ди Мон и Робер повукли са својих положаја, краљ је наредио да се организује такмичење за њихове наследнике. Том приликом Лаланд је постао један од четири победника, добивши своју четвртину године – од октобра, када је имао обавезу да пише музику за краљевску капелу. Луј XIV је већ тада показао посебну наклоност према Лаланду, те ће овај композитор врло брзо напредовати кроз ешалоне хијерарије версајског двора. Године 1685. постаће композитор камерне музике за краља, а три године касније и суперитендант на овој позицији која је била најпрестижнија од свих музичких звања. Исте године Луј XIV је наредио Франсоау Фосару и Андреу Филидору старијем, дворским преписивачима, да начине рукописну збирку Лаландових великих мотета, што је јединствена част указана једном музичару. У наредној деценији Лаланд ће полако прибављати за себе и друге „четвртине" црквено-музичке године уз Лујев благослов, тако да ће од 1. јула 1715. године, први пут у историји, краљевска капела бити у рукама само једног човека и то само два месеца пре краљеве смрти. Но, без обзира на то, Лаландова каријера је даље цветала и под Лујем XV, те је он сам одлучио да своје акумилиране позиције раздели како својим најбољим ученицима попут Андреа Кардинала Детуша, Франсоа Колена де Бламона, тако и свом зету Жану-Ферију Ребелу који су сви добили задужења везана за краљеву камерну музику. Са друге стране, 1722. године Лаланд је замолио Луја XV да се врати стара подела на четири четвртине црквене године, задржавши само трећину плате како би оставио простора за композиторе млађе генерације. 

Велики мотет чији је Лаланд био главни заступник, приказивао је сву величанственост француске краљевске церемонијалности на пољу духовне музике. У композиционом смислу заснивао се на француској петогласној подели деоница која је карактерисала како хорско писмо, тако и оркестарску фактуру. Формално велики мотети су организовани као серија независних ставова контрастирајућих стилских и структурних карактеристика, од сола до хорских наступа. Такође, Лаланд је у озбир узимао и специфичну акустику краљевске капеле у Версају, где су снимци који ћете чути и забележни. 

Уредница Ксенија Стевановић