Имагинарни пејзажи

Овај британски уметник је у протеклих десет година радио на јединственом пројекту посвећеном болестима губитка памћења, пре свега Алцхајмеру. Кроз уметничку рефлексију он је приказивао прогресију и различите форме напредовања ове опаке болести. Овај циклус од шест издања под обједињеним називом Свуда, на крају времена довршио је управо албум који вечерас представљамо и чији наслов можемо превести као Свуда, празно блаженство. Како сам уметник каже ово издање је здравица за све „...утваре прошлости, неизвесну будућност и за сам пројкат Кертејкер", који је овим приведен крају.

У основи свих нумера су репетиције малих одломака звучних информација, ближе малих семплова старих архивских снимака који су сами подвргнути процесу дигиталног пропадања и звучног стреса. На тај начин нумере постају својеврсне елегије о губитку памћења и стању старења. Кирбијеви звучни пејзажи осликавају тај вечито променљиви, нестабилни проток времена, нагонећи слушаоца да се стално пропитује о пореклу звучног материјала, о томе да ли је пред њима мимезис звучања прошлости или је то његова дигитална утвара?

Кирбијево интересовање за „музичке утваре", односо за „брисани траг" музичке прошлости унутар нашег дигиталног искуства, одвело га је ка проблему немогућности задржавања нових искустава. На одређени начин овај уметник клинички анализира стање „модерног" човека, ефемерност савремене информацијске културе која нам омогућава да заборавимо тренутак у самом моменту његовог дешавања. Криби се зато фокусира на луп, односно на музичку петљу, не само као на градивни елемент савремене електронске праксе, већ као на принцип на основу којег се мозак присећа и интерпретира информацију.

Нумере које ћете чути интригирају и изневеравају у исти мах, суспендујући сваки уврежени појам музичког времена - чак и оног који настаје у структури музичке петље. Наиме, стална репетиција фрагмената, није мишљена „музички", већ могли бисмо рећи неуоролошки - опсесивно, а заборављиво понављање труди се да избрише параметре музичког времена и да пластично опише затварање појединца у унутрашњи свет, који брише сваки траг спољашњег утицаја, све до неумитног губљења свих фукнција. Ово је дубоко потресан албум, у којем је Лејланд Кирби показао редак квалитет: дубоку људску саосећајност спрам објекта своје уметности.

Уредница: Ксенија Стевановић