Српски језик, књижевност, уметност – говорe Дубравка Богутовац и Снежана Милосављевић Милић

Дубравка Богутовац своје излагање под насловом „Теорија и пракса најкраћих прича" дели у три засебне и повезане целине. У првом делу ауторка износи преглед теоријских концептуализација кратке приче - њених жанровских особености, поетичких карактеристика и дијахронијске контекстуализације. Потом ће, у другом делу, рећи нешто о антологији Мала кутија – најкраће српске приче 20. века, Михајла Пантића, из 2001. године, док ће у последњем делу излагања нагласак бити на читању и анализи најкраћих од најкраћих српских прича представљених у овој књизи.

* * *

Савремени методолошки изазов који когнитивистички усмерене теорије нуде дискурсу теорије књижевности посебно је вредан пажње у домену жанровских таксономија, а Снежана Милосављевић Милић у свом излагању то показује на примеру кратке приче. Наиме, кратка прича се као жанр традиционално одређује преко „јединства радње, тона, расположења и утиска", тако да „на минималном простору остави максималан утисак", будући да је кратка прича „дуга управо толико да се може прочитати у једном даху". Сагласна са ставом Мери Прат о недовољности формално-аналитичких и текстуалних класификација, ауторка излагања скреће пажњу на концепте света приче и когнитивних оквира који носе потенцијал за ревизију жанра кратке приче, нарочито с обзиром на њен семантички распон и синтаксичка ограничења. Интерпретативна ваљаност ових теоријских увида биће поткрепљена изворним текстом из збирке Мале приче Радована Белог Марковића.

Уредница емисије Тања Мијовић.