Студије и огледи – Слободан Грубачић: Андрићев Трактат o звону

Аутор нас на почетку рада подсећа како изгледа силовити занос који обузима Андрићевог двојника Тому Галуса када посматра непомично звоно изнад затворске капије. Његово нагло покретање изазива ломове у срцу овог аутобиографског лика. У њему Галус види тајну нашег трајања, тајну наше судбине у времену. На зеленкастој патини звона, у одсјају сунца, као кроз неки отвор у времену, пред Галусом искрсавају слике из велике Књиге о историји света - чије се странице окрећу саме.

Андрићев трактат о звону, како Грубачић истиче, инспирисан је мистиком Јакоба Бемеа. Једнога дана, приметивши како се стари звонолики крчаг од калаја пресијава на сунцу, Беме је изустио задивљено: „То је само крчаг од калаја, а ипак се на њему огледа - цео свет!" Поражен лепотом визије, отргнут од свега, утонувши нагло у неко стање блажене обамрлости које ће, беседнички заносно, назвати космичким поуздањем, Беме је осетио онај драматични сусрет с нуминозним и потом се повукао из света.

Андрићев јунак се, пак, није добровољно повукао из света. Па ипак, и он ће, пре но што допадне затвора, у више наврата осетити „блаженство раскоши и сву ширину света. Снебивајући се од чуда, угледаће у свом смртоносно моћном заносу неку холограмску слику света, изненађен откуд толика способност да у замрзнутом тренутку, у преламању светла, у измењеном стању свести види његову целину. Да упије у себе енергију огледала, која на глаткој површини звона ствара илузију и цео свет претвара у виртуелну стварност - али и да целину види у делићу", пише Грубачић.

Чита Марица Милчановић.
Уредница Оливера Нушић.