Indija je s Rusijom postigla novi dogovor o uvozu energenata, pri čemu će naftu i gas plaćati u rubljama ili rupijima. Bajden je bezuspešno pokušao da ubedi lidere zalivskih monarhija da povećaju proizvodnju nafte. Kongo je politički blizak SAD, ali ekonomski zavisi od Kine. Egipat ima partnerske odnose sa zapadnim zemljama ali kupuje rusko oružje i pšenicu. Ukrajinska kriza menja arhitekturu međunarodnih odnosa.

Rat u Ukrajini je pokazao dve tendencije u međunarodnim odnosima: novu polarizaciju na Zapadni blok s jedne i Rusiju sa druge strane, i multipolarnost sveta koji odbija da se svrsta u jedan ili drugi tabor.

To se videlo na glasanju za američko-albansku rezoluciju o osudi ruskog napada na Ukrajinu na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 2. marta, koju je podržala 141 zemlja, dok je 35 bilo uzdržano, a pet je bilo protiv.

Među uzdržanima, koji čine 53 odsto svetske populacije, najviše je azijskih i afričkih zemalja. To ukazuje da širom sveta različito gledaju na ovaj sukob i njegove uzroke.

Stotinak zemalja koje su glasale za rezoluciji UN o osudi ruskog napada na Ukrajinu nije se pridružilo sankcijama Moskvi. Nekoliko dana nakon glasanja ruska vlada je objavila spisak država i teritorija koje, kako se navodi, „vrše neprijateljske akcije protiv Rusije, njenih kompanija i građana", odnosno koje su uvele sankcije Ruskoj Federaciji. 

Rat je ujedinio zapadni blok koji je na napad ruskih snaga u Ukrajini reagovao podizanjem ratne gotovosti NATO snaga na evropskim granicama sa Rusijom. Za Zapad je Vladimir Putin nedvosmisleni krivac za rat, zbog čega je američki predsednik Džozef Bajden pozvao na njegovo rušenje tokom govora u Poljskoj 26. marta.

Povratak „Zapada" i retorika „slobodnog sveta" nailaze na rezervu u drugim delovima planete. Mnoge zemlje u Aziji i na Bliskom istoku se pitaju kako to da je Zapad sada otkrio strahote rata sa kojima su oni suočeni decenijama, od kojih su najveće razmere dostigle u Avganistanu i Iraku. Reakcije zapadne javnosti smatraju licemernim kada se imaju u vidu zločini koje su počinili njihovi vojnici u ratovima poslednjih decenija i koji su ostali nekažnjeni. Sa gorčinom gledaju na različite aršine kada je reč o prijemu ukrajinskih izbeglica i tamnoputih izbeglica iz Afrike i Azije. 

Razlozi zemalja koje su se uzdržale od osude ruskog napada nisu, međutim, moralne prirode već su pre svega strateški i geopolitički. Kada se pogleda mapa, Azija i Afrika su podeljene na dva bloka.

Indopacifički front

Najmoćnije države Azije, Kina, Indija i Japan, imaju različite pozicije, za šta su razlozi istorijski i strateški.

Japan se priključio američkim sankcijama Rusiji i nije oklevao da osudi rusku invaziju na Ukrajinu. Moskva je zauzvrat prekinula pregovore o četiri ostrva u Kurilskom arhipelagu koje je Rusija zauzela 1945, a koje Japan smatra delom svoje teritorije, zbog čega dve zemlje nisu potpisale mirovni sporazum posle Drugog svetskog rata i formalno su još uvek u ratu. Bivši japanski premijer Abe Šinzo predložio je da NATO postavi nuklearno oružje na japansko tlo.

Zapadnu retoriku dele i Južna Koreja, Filipini i Kambodža, dok među zemljama koje su zauzele drugačiju poziciju Kina i Indija imaju najveću težinu. 

Kina je u aktuelnoj krizi najveći strateški saveznik Rusije, s ciljem suprotstavljanja američkom uticaju u Aziji. Iako se izjasnio za poštovanje principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta država, Peking nije uveo sankcije Rusiji i nije smanjio trgovinsku razmenu. Kao i Moskva, i Peking je suočen sa sankcijama Zapada, a tenzije sa Vašingtonom su još snažnije od kada je Belu kuću preuzeo Džo Bajden.

Kina je glavni politički i ekonomski suparnik SAD, koje nastoje da osnaže i prošire savez zemalja azijsko-pacifičke regije protiv Kine. Vašington od prošle jeseni gomila trupe i usmerava nosače aviona ka Južnom kineskom moru, gde se već nalazi veliki broj američkih vojnih postava.

U svrhu obuzdavanja kineskog uticaja služi i nedavni sporazum sa Australijom o prodaji nuklearnih podmornica koji je Vašington sklopio iza leđa Parizu, s kojim je Kanbera u septembru raskinuo ugovor o isporuci francuskih podmornica vredan više od 30 milijardi evra. Za tu priliku SAD su formirale novi savez sa Australijom i Velikom Britanijom koji je po inicijalima dobio ime Aukus.

Kina i Rusija su se u međuvremenu približile, što su Putin i Si Đinping demonstrirali uoči otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu 4. februara, kada su poručili da „prijateljstvo dve države nema granica". Pozicija Kine se nije promenila od izbijanja rata u Ukrajini, iako ovaj sukob preti da ugrozi njenu trgovinsku razmenu sa SAD i Evropskom unijom koja je neuporedivo značajnija od razmene sa Rusijom. Ekonomski rizici su veliki, ali su politički razlozi važniji.

Peking smatra da glavnu odgovornost za rat u Ukrajini snose SAD i NATO i da je na njima da naprave ustupke kako bi se situacija smirila. U Kini se pitaju da li je moguće da SAD nisu pomislile kakve posledice može da izazove guranje Rusije uza zid, nakon što su u pet talasa širenja NATO-a na istok došli do ruskog praga. Evropska unija je iz njihovog ugla talac SAD.

Karika na putu svile

Moskva deli analizu Pekinga o američkoj indopacifičkoj strategiji saveza protiv Kine koja liči na strategiju opkoljavanja Rusije. Obe zemlje žele promenu arhitekture međunarodnih odnosa koja bi odražavala svet u kome Zapad više nema dominantnu ulogu.

Peking je, međutim, oprezan, kako bi smanjio negativne efekte krize po sopstvenu privredu, koja se već suočava sa inflacijom zbog rata u Evropi kao i sa novim talasom pandemije kovida. 

Trgovinski odnosi sa Evropskom unijom su za Kinu od ključne važnosti, zbog čega pokušava da uspostavi ravnotežu, stavljajući na vagu trgovinske interese sa EU i strateške interese sa Rusijom. Evropska unija je prvi trgovinski partner Kine, a Ukrajina je važna karika na njenom novom putu svile.

Izvoz u Evropu donosi Kini 462 milijarde godišnje, što je 15 odsto ukupnog kineskog izvoza, dok je izvoz u Rusiju 2,4 odsto. Evropska unija, za koju je Kina „sistemski rival i strateški konkurent", kako je to definisano 2019, najviše uvozi iz Kine - 22 odsto, a zatim iz SAD 11 odsto i Rusije 7 odsto, prema podacima Evrostata iz 2021, dakle pre sankcija Moskvi.

Kinesko tržište je treće po redu kada je reč o izvozu Evropske unije - 10 odsto, posle SAD sa 18 odsto i Velike Britanije sa 13 odsto. Sankcije ili usporavanje trgovinskih odnosa sa Kinom bi se značajno odrazili na evropsko tržište, koje je već uzdrmano sankcijama protiv Moskve. Kina bi s druge strane mogla da poveća ekonomsko prisustvo u Rusiji, nakon odlaska velikog broja zapadnih preduzeća. Kineske kompanije bi mogle da preuzmu njihove poslove, iako će se verovatno suočiti sa konkurencijom iz Indije, Katara, Saudijske Arabije i drugih zemalja koje u novim okolnostima vide priliku. 

Tajvanska kanasta

Ova situacija nikako ne odgovara Zapadu zbog čega je usmerio diplomatske strele na Kinu. Bajdenova administracija pokušava da trgovinskim oružjem izvrši pritisak na Peking da ograniči podršku Moskvi.

Vašington je sredinom marta saopštio da neće da produži carinske takse na uvoz kineske robe koje je uveo Donald Tramp, kao poruku Kini da je američko tržište za nju otvoreno, ali su uz to išle pretnje o novim sankcijama ukoliko nastavi da podržava Moskvu.

Bajdenov savetnik za državnu bezbednost Džejk Saliven insistirao je na tome na sastanku sa kineskim kolegom u Rimu 14. marta. Kineska delegacija je odgovorila kritikom američke vojne i političke podrške Tajvanu, koji smatra svojom provincijom.

Vašington nema diplomatske odnose sa ovim ostrvom na 180 km od kineske obale koje ima poseban međunarodni status, ali ima sporazume sa tajvanskom vladom koji omogućavaju izvoz oružja. Bajden je u avgustu pošle godine izjavio da će SAD da brane Tajvan ukoliko ga Kina napadne. Tenzije su dodatno porasle nakon što su SAD prodale oružje ostrvu u vrednosti od 750 miliona dolara i usmerile ratne brodove ka tajvanskom moreuzu, a svoje instruktore poslale da obučavaju tajvansku vojsku. 

Evropsko-kineski samit

Pritisci na Kinu su se nastavili na virtuelnom samitu EU i Kine 1. aprila u Briselu, prvom koji je održan nakon dve godine.

SAD su uoči samita radile na utvrđivanju zajedničkog transatlantskog fronta sa ciljem da Peking nateraju da se izjasni o neutralnom statusu prema krizi u Ukrajini i da predoče posledice koje će snositi ukoliko ekonomski ili vojno pomogne Rusiji. Samit, međutim, nije pomerio kinesku poziciju ni za jotu.

Kineske diplomate su nakon razgovora sa predstavnicima Evropske unije poručile da Kina vodi nezavisnu spoljnu politiku i da se „protivi i toplom i hladnom ratu, kao i podeli na blokove i svrstavanju", kako je to napisao na Tviteru direktor za evropske poslove u kineskom ministarstvu spoljnih poslova.

U odnosu prema ratu u Ukrajini Kina sledi svoje dugoročne interese na Pacifiku, pre svega kada je reč o Tajvanu. Zapad koji poteže sankcije kao pištolj ne uliva poverenje Kini, koja se trudi da smanji zavisnost i osnaži autonomiju, na prvom mestu u oblasti tehnologije.

Među pet ključnih aspekata kineske pozicije o Ukrajini, koje je 31. marta izneo kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji, peta se odnosi na „utvrđivanje mira i stabilnosti u azijsko-pacifičkoj regiji".

„Kina je oprezna prema Sjedinjenim Državama, koje koriste indo-pacifičku strategiju da izazovu blokovsku konfrontaciju u regionu. Ona radi na ubrzanju regionalne integracije i saradnje i održavanju teško stečenog zamaha u razvoju", poruka je Pekinga.

Uoči samita EU i Kine, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov dobio je u Pekingu potvrdu o prijateljstvu „bez granica" između dve zemlje, tokom prve diplomatske posete od početka rata u Ukrajini. 

Nafta za rupije

Poziciju neutralnosti zauzela je i Indija, sa manjim posledicama nego Kina jer važi za zapadnog saveznika.

Indija je uz SAD, Japan i Australiju deo neformalnog strateškog saveza Kvad (Quadrilateral Security Dialogue, QUAD). Ovaj savez, kao i Aukus, služi da se u azijskoj zoni Pacifika izoluje Kina, koju Indija smatra glavnom spoljnom pretnjom. To je ne sprečava da zauzme nezavisni stav prema krizi u Ukrajini i nastavi trgovinske pregovore sa Rusijom.

Pritisak koji su zapadne diplomate izvršile na indijskog premijera Narendra Modija da promeni stav prema Moskvi nije urodio plodom. Indija ignoriše pretnje sankcijama i nastavlja stratešku saradnju sa Rusijom koja potiče još iz sovjetskih vremena.

Ova saradnja je pre svega vojne prirode. Indiji je potrebno rusko oružje zbog konfliktnih odnosa sa susedima, Kinom i Pakistanom. Indijska vojska je u najvećoj meri opremljena ruskim i sovjetskim naoružanjem.

O „zaobilaženju prepreka", odnosno zapadnih sankcija, bilo je reči tokom dvodnevne posete Indiji Sergeja Lavrova. Ruski ministar spoljnih poslova se 1. aprila sastao sa indijskim premijerom, koji je prethodno ignorisao posetu britanske ministarke spoljnih poslova Elizabet Tras.

Šefica britanske diplomatije je morala da se zadovolji time da iz Nju Delhija poruči da je snaženje veza između Velike Britanije i Indije važnije nego ikada, a poruka indijskih vlasti je jasna - neće da im spoljnu politiku diktira Zapad.

Lavrov se zahvalio na „ujednačenom pristupu" svog istorijskog saveznika. „Cenimo što Indija pristupa ovoj situaciji uzimajući u obzir sve činjenice, a ne jednostrano", rekao je šef ruske diplomatije. Indijski premijer, koji je zatražio „hitni prekid nasilja" u Ukrajini, ponudio je posredničku ulogu svoje zemlje u sukobu.

Indijske vlasti stavljaju nacionalni interes i energetsku bezbednost na prvo mesto, zbog čega su sa Rusijom postigle novi dogovor o uvozu energenata. Indija, koja kao i Kina uvozi rusku naftu, dogovorila je s Moskvom niže cene koje bi isplaćivala u rubljama ili rupijima.

Ovaj mehanizam plaćanja u nacionalnim valutama, a ne u dolarima kao do sada, omogućava Indiji da kupi velike količine ruskog gasa po znatno nižoj ceni.

Američki diplomata zadužen za međunarodnu trgovinu koga su poslali iz Vašingtona, poručio je „u duhu prijateljstva" da je za Indiju važno „da se pridruži" zapadnim sankcijama u cilju „zajedničkih interesa", upozorivši na moguće posledice po „zemlje koje aktivno pokušavaju da ih zaobiđu ili ublaže".

SAD ne bi volele da vide „ubrzani" rast uvoza energetskih i drugih proizvoda iz Rusije kao i da njihovi „saveznici i partneri stvaraju mehanizme koji podržavaju rublju" i one „koji pokušavaju da podriju finansijski sistem zasnovan na dolaru".

Indijski ministar spoljnih poslova je odgovorio američkom diplomati da je Evropa u martu uvezla 15 odsto više ruskog gasa nego u februaru.

Ova složena igra saveza je odlika današnjeg multipolarnog sveta. Rusija, koja je strateški partner Kine, odlazi u posetu Indiji, koja nije uvela sankcije Moskvi iako je strateški partner SAD.

Ali dok Vašington preti Pekingu da će trpeti posledice zbog veza sa Moskvom, na Indiju se gleda sa više takta, što ne isključuje preteće tonove koje indijske vlasti ignorišu, utoliko pre što se poziciji neutralnosti ne protivi ni opozicija ni javnost u zemlji.

Indija želi da se emancipuje na međunarodnoj sceni i ostvari stratešku i bezbednosnu autonomiju koja će joj omogućiti nezavisnu poziciju, zbog čega razgovara sa Rusijom i SAD, kao i sa EU i Ukrajinom. 

Pakistanski odgovor

Nekoliko sati pre nego što je počeo ruski napad na Ukrajinu 24. februara, Putin je u Kremlju primio pakistanskog premijera Imrana Kana. Poseta je bila odavno predviđena, a ruski predsednik je odlučio da ne menja planove za taj dan, dok je ostatak sveta u neverici posmatrao kako teške oklopne jedinice ruske vojske prelaze granicu sa Ukrajinom. To je bila prva poseta pakistanskog premijera Moskvi od 1999. godine.

Kako je navedeno u saopštenju nakon posete, dve zemlje „koje gaje prijateljske odnose uz uzajamno poštovanje" razgovarale su o pitanjima energetike, o ugovoru o gasovodu koji Islamabad želi da sklopi sa Rusijom, o situaciji u Avganistanu i geopolitičkim kretanjima u svetu, ali ne i o Ukrajini. „Ukrajinska kriza nas se ne tiče", rekao je Kan za Raša tudej. „Želimo da učvrstimo veze sa Rusijom, ne želimo da se svrstavamo u bilo koji blok već da razvijamo trgovinske veze sa svim zemljama", naglasio je pakistanski premijer. Pakistan se, poput Indije i Kine, uzdržao od glasanja za rezoluciju UN povodom sukoba u Ukrajini. 

Kan ima utoliko više razloga da traži podršku Rusije jer prolazi kroz veliku političku krizu u zemlji, za koju krivi prozapadnu opoziciju. Pakistan je, naime, američki saveznik još od osnivanja 1947, ova veza se održala tokom Hladnog rata i kasnije, sve do „američkog rata protiv terorizma", u kome je Islamabad stao na stranu SAD, ali ga je Vašington optužio da tajno podržava talibane.

Do približavanja Pakistana i Rusije došlo je poslednjih godina, zbog čega se na Kanovu politiku u Vašingtonu gleda kao na antizapadnu. Pakistanski premijer sa druge strane optužuje SAD da rade na njegovoj smeni.

Pakistan kao i Indija, njegov istorijski rival u regionu, vidi u politici nesvrstanosti način da se emancipuje na međunarodnoj sceni. Na kritike sa Zapada zbog posete Moskvi u trenutku ruskog napada na Ukrajinu, Kan je odgovorio bez uvijanja: „Evropski lideri su išli u Rusiju a oni pitaju Pakistan 'Zašto ste išli', kao da smo njihove sluge." Uz to, primetio je da se niko nije zahvalio njegovoj zemlji što je učestvovala u „ratu protiv terorizma", što je, kako kaže, podrazumevalo velika odricanja.

Trn u oku Vašingtonu je i nastojanje Islamabada da učvrsti veze sa Kinom. Tokom susreta sa Si Đinpingom na otvaranju Olimpijskih igara u Pekingu Kan je poručio da će „Pakistan da čvrsto ostane uz Kinu u svakom trenutku", da će da pomogne izgradnju kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora i učvrsti saradnju sa Kinom u cilju regionalne bezbednosti i stabilnosti. Dovoljno razloga da u Vašingtonu požele da ne bude izabran na predstojećim izborima. 

Rijad okreće glavu u stranu 

Rat u Ukrajini je potvrdio i emancipaciju zalivskih zemalja koje ovih dana ne dižu slušalicu na pozive iz Bele kuće.

Razilaženje SAD i ključnih zalivskih saveznika, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, do nedavno je bilo nezamislivo. Ove dve zemlje, članice Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK), koje su decenijama podržavale Vašington, uzdržale su se od podrške američkoj administraciji u nastojanju da uguši Moskvu sankcijama, kao i o poziv G7 da povećaju proizvodnju nafte i gasa kako bi spustili cenu nafte na međunarodnom tržištu.

Odbile su, takođe, da izbace Rusiju iz formata OPEK+, kojim predsedavaju Rijad i Moskva.

„Ne možete godinama da nas ocrnjujete, a zatim proglašavate superherojima kada nivo snabdevanja energentima padne ispod tražnje", poručio je ministar energetike Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji trenutno predsedavaju Savetom bezbednosti UN. „Ne ide s nama tako. Ne mešamo politiku s misijom OPEK-a da održava stabilnost globalnog tržišta naftom. Ceđenje bilo kojeg partnera saveza samo vodi povećanju cene barela."

Ovakva pozicija zalivskih zemalja predstavlja prekretnicu u odnosima sa SAD i znači da se više ne oslanjaju na Vašington kao na krajnjeg garanta regionalne bezbednosti.

Nakon preusmeravanja interesa SAD sa Bliskog istoka na azijsku zonu Pacifika, promenili su se savezi.

Saudijska Arabija i Emirati se u Jemenu bore protiv pobunjenika Huti koje podržava Iran, zbog čega su učvrstili veze sa Rusijom i Kinom, dok Bajden pokušava da sa Teheranom oživi sporazum o nuklearnom programu.

Saudijska Arabija je saveznik SAD od 1945. godine, kada je postignut sporazum o „nafti u zamenu za zaštitu", koji je Zapadu decenijama omogućavao stabilne cene nafte kao jedan od uslova za stabilnu ekonomiju, ali i učešće zalivskih monarhija u vojnim savezima sa SAD - protiv Sovjeta u Avganistanu i iračkih snaga u Kuvajtu 1991.

Odnosi Vašingtona i Rijada su se pogoršali od 2010. godine, kada je u Beloj kući bio Barak Obama, a potom ponovo sa Bajdenom, koji je odbio da se sastane sa saudijskim prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom, za koga američke obaveštajne službe veruju da stoji iza ubistva novinara Vašington posta Džamala Kašogija.

Bajden je bezuspešno pokušao da ubedi lidere zalivskih monarhija da povećaju proizvodnju nafte, a kada su oni ostali dosledni planu koji je dogovoren sa Rusijom, okrenuo se Venecueli, u kojoj su SAD do juče pokušavale da smene predsednika Nikolasa Maduru sa vlasti.

Pošto ni tu nije prošlo, ostaje im da pokušaju sa još jednom od „osovina zla" iz američkog repertoara međunarodnih neprijatelja - sa Iranom, ali se još ne nazire sporazum oko nuklearnog programa koji bi mogao da otvori mogućnost izvoza iranske nafte na svetsko tržište.

U pokušaju da smanji cene goriva koje su skočile od uvođenja sankcija Rusiji, američki predsednik se okrenuo unutrašnjem tržištu i naredio puštanje u promet milion barela nafte dnevno iz državnih rezervi tokom šest meseci, uporedivši situaciju sa ratnom.  

Latinoamerička veza 

Većina zemalja Centralne i Južne Amerike je glasala u UN za osudu ruskog napada na Ukrajinu - Kuba, Nikaragva, Bolivija i El Salvador su bile uzdržane a Venecuela nije glasala - ali su gotovo sve odbile da uvedu sankcije Rusiji. To je bio razlog što se nijedna nije našla na listi „neprijateljskih zemalja" koju je Moskva objavila 7. marta, a na kojoj su, pored ostalih, SAD, Evropska unija, Velika Britanija, Švajcarska, Japan, Kanada, Norveška, Singapur i Južna Koreja, ali i Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija.

Latinska Amerika, koja je u vreme Hladnog rata bila glavna žrtva američkog intervencionizma, ne želi da se svrsta protiv Rusije. Moskva održava veze sa ovim kontinentom u strateškim oblastima, na prvom mestu u poljoprivredi i energetici. Ove veze su se učvrstile tokom pandemije kovida, kada su u Južnu Ameriku stigle ruske vakcine „Sputnjik V" u trenutku kada su kasnile vakcine iz zapadnih laboratorija.

Meksički predsednik Andres Manuel Lopez Obrador, koji se protivi američkom embargu protiv Kube, izjasnio se protiv sankcija Rusiji uprkos pritisku svog najvažnijeg trgovinskog partnera, SAD.

Brazilski predsednik Žair Bolsonaro je bio u poseti Moskvi neposredno pred ruski napad na Ukrajinu, da bi potom izjavio da je njegova zemlja neutralna u ovom sukobu.

Sa Putinom se u februaru uoči krize sastao i argentinski predsednik Alberto Fernandes, kada je predložio da njegova zemlja postane „kapija za Rusiju u Južnoj Americi". Argentina je ubrzo po izbijanju sukoba osudila „invaziju" Ukrajine i vojne operacije u ovoj zemlji, ali je poručila da unilateralne sankcije Rusiji neće dovesti do mira.

Venecuela i Kolumbija imaju dijametralno suprotne stavove o ukrajinskoj krizi - Karakas je bezrezervni saveznik Moskve, dok Bogota, saveznik SAD i jedini partner NATO-a u Južnoj Americi, podržava sankcije Rusiji. Ova jasna geopolitička podela bi mogla da dovede do novih tenzija između dve zemlje. 

Afričko nesvrstavanje

I Afrika je, kao i Azija i Južna Amerika, podeljena u odgovoru na krizu u Ukrajini. Od 54 afričke zemlje 25 nije osudilo Rusiju - 17 je bilo uzdržano, sedam nije glasalo, Eritreja je bila protiv rezolucije - što je polovina kontinenta. Ali nijedna nije uvela sankcije Rusiji.

Zemlje koje su glasale za rezoluciju uglavnom su saveznice Zapada i sa njim imaju vojne veze, ali je pažnju privukao uzdržan stav Južne Afrike i Senegala.

Južna Afrika je članica BRIKS-a, uz Rusiju, Indiju, Kinu i Brazil, jedinu zemlju iz ovog niza koja je glasala za rezoluciju o osudi ruskog napada.

Senegal, bivša francuska kolonija, ističe „privrženost nezavisnosti i suverenosti država", pozivajući se u isto vreme na „principe nesvrstanosti". Ideja nesvrstanosti naročitu težinu ima u Africi, a povratak bipolarnog sveta je ponovo oživljava (pokret nesvrstanih još uvek postoji, većina članica je iz Afrike, a poslednji skup je održan u Srbiji 2021).

Razlog za uzdržavanje afričkih zemalja nije samo želja da zadrže neutralnost u polarizovanom svetu, već i neslaganje sa intervencijama u kojima je NATO od odbrambenog saveza postao instrument zapadnog intervencionizma. U Africi je to u skorije vreme slučaj sa uplitanjem Zapada u rat u Libiji, što je dodatno destabilizovalo ovaj deo afričkog kontinenta.

Još jedan razlog je složena ravnoteža u spoljnoj politici koju veliki broj afričkih zemalja pokušava da postigne. Afričke zemlje koje sa Rusijom imaju trgovinske i vojne veze ne žele da dovedu u pitanje ovo strateško partnerstvo, kao što ne žele da se odreknu veza sa drugim velikim međunarodnim akterima u Africi, poput Kine, EU i SAD, jer znaju da „kada se slonovi tuku, trava strada".

Kongo je tako politički blizak SAD, ali ekonomski zavisi od Kine. Egipat ima partnerske odnose sa zapadnim zemljama ali kupuje rusko oružje i pšenicu.

Ova strategija balansiranja između polova moći u svetu je danas karakteristična za veliki broj malih zemalja, uključujući i Srbiju. To im omogućava da u konkurenciji velikih rivala na međunarodnoj sceni pronađu manevarski prostor.

Iako se uglavnom posmatra iz ekonomskog ugla, ova strategija ima i političku i bezbednosnu pozadinu. Ukrajinska kriza koja je dovela do snažnije polarizacije je poljuljala ovu osetljivu ravnotežu. Male zemlje će mnogo teže odoleti pritiscima, naročito ako se radi o nestabilnim državama čije vlasti zavise od spoljnih saveznika.