Шта би се десило са Земљом када би Сунце одједном нестало

Наша звезда се формирала пре око 4,6 милијарди година, када се огромни ротирајући облак гаса и прашине урушио сам у себе и згуснуо, стварајући највећи објекат у ономе што ће постати Сунчев систем, при чему је температура у његовом језгру достигла око 15 милиона степени Целзијуса.

Велики део преосталог материјала у близини потом се згрушао и формирао Земљу и друге стеновите планете, укључујући Меркур, Венеру и Марс, као и сателите и астероиде. Од свог настанка, Земља је у великој мери зависила од своје звезде.

Сунчева гравитација држи нашу планету у орбити у такозваној „Златокосиној зони“, на идеалној удаљености где није ни превише топло ни превише хладно да би вода могла да постоји у течном стању на површини.

Сунце такође покреће фотосинтезу и водене циклусе, обезбеђује светлост и топлоту који утичу на климу. Поред тога, ултраљубичасто зрачење помаже нашем телу да ствара витамин Д, неопходан за здраве кости и зубе.

Ако би Сунце изненада нестало, Земља и огромна већина живота нашли би се у веома тешкој ситуацији. То би покренуло „темпирану бомбу за опстанак сваког живог бића на Земљи које зависи од фотосинтезе, што је огромна већина површинског живота и цело човечанство“, каже Тимоти Кронин, ванредни професор атмосферских наука на МИТ-у.

Најмање осам минута и 20 секунди нико не би знао да је Сунце нестало, јер је толико потребно да сунчева светлост стигне до Земље. У том периоду „готово сигурно не бисмо имали појма да се ишта догодило“, рекао је Кронин.

Затим би почели прави проблеми.

И би мрак

После тог осмоминтне „лабудове песме“ Сунца настао би „изненадни мрак“. Без сунчеве светлости, вештачко осветљење из електричне енергије, нафте или гаса било би главни извор светла, уз ватру, биолуминисценцију и флуоресценцију. Изгубили бисмо осећај за смену дана и ноћи. У ствари, не би их ни било.

Месец, који рефлектује сунчеву светлост, потпуно би потамнео, иако би удаљене звезде и даље биле видљиве. Без масе и гравитације Сунца која држи планете и друга небеска тела у орбити, „све планете би одлетеле у правцу у којем су се до тада кретале“, рекао је Кронин.

Међутим, човечанство би имало много непосреднијих проблема од одлетања у међузвездани простор. Без сунчеве светлости, кључни процеси попут производње хране постали би много сложенији.

Организми који врше фотосинтезу брзо би нестали, рекао је Мајкл Самерс, професор планетарних наука и астрономије на Универзитету Џорџ Мејсон у Вирџинији. Већина биљака које се не узгајају под вештачким осветљењем убрзо би пропала. И док би неке „могле да остану успаване недељама или месецима, као зими“, на крају би сви фотосинтетски организми угинули.

Гљиве, с друге стране, хране се живом или мртвом материјом, а „било би много мртвог материјала на располагању“, наводи Самерс. Зато гљиве вероватно не би угинуле због недостатка хране, већ због хладноће.

Ледена планета

Не би требало много времена да екстремна хладноћа промени Земљу какву познајемо.

У почетку би се планета хладила у просеку за око 20 степени Целзијуса сваких 24 сата.

„То би готово цео свет довело испод тачке смрзавања за само два до три дана, иако би се темпо хлађења смањивао како температура опада. Мале баре могле би да се заледе за недељу дана, док би језерима биле потребне недеље или месеци. Океани би могли опстати годинама, можда и деценијама, а на неким местима, попут најдубљих делова океана где постоје вулкани, вода би могла остати течна онолико дуго колико вулкани трају, што може бити и милијардама година“, истиче Самерс.

Да бисмо разумели колико би Земља на крају постала хладна, можемо погледати Плутон, који је „око 40 пута удаљенији од Сунца него Земља, а температура тамо износи око минус 240 степени Целзијуса. „Када би Земља напустила Сунчев систем, врло брзо би се нашла много даље него Плутон“, објашњава Самерс.

Ипак, температура Земље не би достигла апсолутну нулу, захваљујући Великом праску који се догодио пре око 13,8 милијарди година. Чак и „најниже температуре у свемиру ограничене су топлотом преосталом из Великог праска“, рекао је Самерс. Ако се неки објекат удаљи веома далеко од звезде и хлади милион година, и даље ће бити неколико степени изнад апсолутне нуле. Температура преосталог зрачења, познатог као космичко микроталасно позадинско зрачење, износи око минус 270 степени Целзијуса, док је апсолутна нула нешто нижа, око минус 273 степена.

На тако екстремно ниским температурама, људска цивилизација и већина живота готово сигурно би се урушили. „Могуће је замислити да би људи преживели под земљом, у пећинама, уз помоћ геотермалне или нуклеарне енергије, са биљкама узгајаним под вештачким светлом, али ово би био догађај изумирања у поређењу с којим би сви остали слични догађаји деловали безначајно“, рекао је Кронин.

Шта би преживело?

Једна ствар која би могла опстати јесу скоро микроскопске животиње зване водени медведи, односно тардигради. „Ружна мала створења, али тешко их је убити. Могу издржати зрачење или чак одређене врсте алкохола и преживети; можда би их само ударац чекићем могао убити. Иначе, спадају међу најотпорније облике живота на Земљи“, каже Самерс.

Слично томе, бактерије које не зависе од фотосинтезе, попут оних које живе око дубокоморских извора, вероватно би преживеле. То је зато што неки микроорганизми користе хемосинтезу уместо фотосинтезе, односно „живе од хемијских веза у стенама и минералима“.

На срећу за човечанство, нема разлога да верујемо да ће Сунце нестати у трептају ока. Међутим, временом ће умрети. Наставиће да производи топлоту и светлост још око пет милијарди година, али када му понестане горива, прошириће се у црвеног џина, прогутати Меркур и Венеру, а можда и Земљу. У сваком случају, људи вероватно неће дочекати тај тренутак; очекује се да ће од постепеног појачавања сјаја Сунца сви Земљини океани испарити за нешто више од милијарду година.

Иако су ти догађаји веома далеко у будућности, Самерс истиче да је важно размишљати о могућим исходима: „Када боље разумемо звезде и како се мењају кроз време, на кратким и дугим временским скалама, боље разумемо и сам свемир.“