S pandemijom Kovida i s njom izazvanom ekonomskom krizom, prema izveštaju Fridom hausa nivo demokratije u svetu zabeležio je novi pad u 2020, i to petnaestu godinu zaredom.

Da li recesija 2008-09, te snažna ekonomska kriza izazvana pandemijom Kovida, dovodi do urušavanja tzv. liberalne demokratije? Mnogi analitičari, navodnu eroziju, po mnogima od njih do skoro inače skoro perfektne "liberalne demokratije" (što je naravno idealizacija karakteristična za zapadne analitičare i deo je šireg geopolitičkog narativa zapadnih elita) vide kao posledicu iracionalnosti ljudi, tj. mogućnosti da lako budu zavedeni od strane demagoga, a kao dobar primer navode lažni „konzervativizam radničke klase" u SAD-u. Drugi pak smatraju da je tzv. „elita" krivac, te da je ova privilegovana grupa podstakla oblik globalizacije koji koristi samo bogatima, stvarajući od sebe oligarhiju, koju oni posmatraju isključivo u negativnom kontekstu, različito od npr. Sluyter-Beltrãoa. Naime, ovaj referentni autor vidi (organizacionu) oligarhiju kao imperativ savremene organizacije, odnosno potrebe da se dođe do kompetentnog rukovodstva, centralizovane vlasti i podele zadataka unutar profesionalne birokratije (što vodi ka stvaranju kaste lidera čije će im vrhunsko znanje, veštine i status, u kombinaciji sa hijerarhijskom kontrolom ključnih organizacionih resursa, omogućiti da dominiraju širim članstvom i "menadžovanju" nekoherentne grupe).

Kao neizbežno, nameće se pitanje kako ograničiti autoritarne ambicije izabranih političara, odnosno kako izbeći "subverziju" demokratije od strane izabranih aktuelnih lidera, posebno imajući u vidu da su u polarizovanim izbornim jedinicama ili društvima birači spremni da zamene demokratske principe za partijske interese.

Ne izostaju ni analize institucija "liberalne demokratije", odnosno kako su njihove promene poslednjih decenija, kroz npr. slabljenje sindikata ili jačanje neoliberalnog koncepta ekonomskog upravljanja, olakšavale uspon autoritarnih pokreta i lidera. Često se kao primeri lošeg stanja navode mogućnost povratka Trampa u SAD, pre svega usled radikalizacije Republikanske stranke, kao i to da Brazilom i Indijom, dvema najvećim svetskim demokratijama, upravljaju krajnje desničarski populisti. Generalno, kao glavne razloge slabljenja tzv. liberalne demokratije u SAD većina referentnih autora vidi negativnu reakcija srednje i radničke klase na globalizaciju, čiji realni dohoci nisu porasli u poslednjih 40 godina, dok je i politički sistem SAD, koji se u osnovi može opisati kao "vetokratija", dao svoj negativan doprinos (npr. Kongres ne može da usvoji budžet, interesne grupe, odnosno kohorte sa mnogo bogatstva i moći, imaju neproporcionalno mnogo uticaja na funkcionisanje sistema).

I pored skoro permanentne kritike političkog miljea, većina uglednih autora kao najveću vrednost izbornog procesa vidi njegovu sposobnost da saobražava i kanališe sve sukobe koji mogu nastati u društvu, i to na način koji održava relativnu slobodu i mir (sama po sebi ova njegova karakteristika je dovoljna da se on kao instutucija sačuva). Dakle, iako su raspadom tradicionalnih partija izbori izgubili poželjnu tradiconalnu ideološku matricu, oni ostaju najmanje loš način određivanja odgovornih za prioritete određene društveno-političke zajednice. Povezano s tim, glavni doprinos partija je regulisanje rivalstva, kanalisanje političke energije i stvaranje linija podele koje čine pluralističku politiku smislenom. Dakle, najvažnije uloge organizovanih stranaka su struktuiranje političkih sukoba; objedinjavanje grupnih interesa, te pružanje pojedincima znakova o tome kako da se politički postave u odsustvu detaljnog razmatranja svakog političkog pitanja koje se pojavi.

U ovom tekstu "(liberalnu) demokratiju" ćemo posmatrati kao sistem vladavine koji nadilazi korektno sprovođenje izbora i shodno tome uključuje pored kvaliteta izborne demokratije, zakonodavna i sudska ograničenja izvršne vlasti te jednakost pred zakonom i slobodu pojedinaca. Dodatno, potrebno je napomenuti faktički dva elementa "liberalne demokratije". Liberalni deo, koji je vladavina prava, znači opšte-prihvaćena pravila koja postavljaju jasna ograničenja u načinu na koji država može da vrši vlast. Drugi je demokratija, koji je pre svega manifestovan u izbornom procesu koji garantuje da država predstavlja interes što većeg broja stanovništva, a ne samo elita koje je vode. Turska je dobar primer demokratskog dela liberalne demokratije koji se okrenuo protiv liberalnog dela (demokratija bez liberalizma), budući da je predsednik Erdogan svoju visoku popularnost iskoristio kao osnovu za kretivno tumačenje zakona kako bi mogao da diskvalifikuje opozicione kandidate.

Ekonomski problemi i kriza liberalnih demokratija

Demokratije su pokazale izvesnu otpornost na krizu, iako nisu izbegle političke posledice ekonomske recesije 2009. Bes je u velikoj meri kanalisan preko glasačkih kutija, a i kada se izlazilo na ulične proteste, sve je ostalo u granicama normalnosti, čak i u Grčkoj početkom prethodne decenije. Naime, uprkos brojnim nesavršenostima, demokratski sistemi pružaju građanima bar neku mogućnost da mirno izraze frustraciju kroz otvorenu debatu i izbore, što povećava verovatnoću da će građani nastaviti da prihvataju politički sistem kao legitiman čak i kada su ekonomski rezultati koje data privreda ostvaruje veoma nepovoljni. Interesantno je da su i autokratski sistemi pokazali političku stabilnost, što je u suprotnosti sa visokim stepenom društvenih preokreta koji su se dogodili nakon Velike depresije 1930-ih. Ovo se delimično može objasniti brzim i odlučnim ekonomskim merama vlada (ogroman nagli rast fiskalne potrošnje i podržavajuća ekspanzivna monetarna politika, koja je pojačala dotok kredita ka privredi), dok alternative kapitalizmu nisu stekle veliku popularnost. Povećano nezadovoljstvo ljudi demokratijom u istočnoj Evropi primer je dugoročnih problema koje recesija može izazvati, što je povezano sa činjenicom da se ekonomska nejednakost i stepen korupcije rastu tokom recesije.

Na iste zaključke ukazuje i studija Kriesija (2020), koji usvajajući perspektivu građana pita iste da li se pridržavaju principa demokratije i kako ocenjuju demokratiju u Evropi. Anliza ukazuje da građani generalno podržavaju demokratske principe, ali su veoma kritični prema načinu na koji se trenutno primenjuju u svojoj zemlji. Porast populizma je neupitan, ali treba napomenuti da je on posledica dugoročnih strukturnih promena u društvima, nezavisno od trenutne ekonomske krize, kao i s tim povezanog političkog nezadovoljstva. Čak i kada populisti dođu na vlast, postoji pet ograničenja koja ublažavaju pretnju po demokratiju koju oni predstavljaju - institucionalna, stranačka, međunarodna, tržišna ograničenja i ograničenja koja nameću građani.

Da demokratija nije bez rizika ukazuje jedna od mnogih empirijskih analiza uticaja ekonomske krize 2008-2014. na evropske demokratije. Pokazalo se da je posledično smanjenje dostupnosti privatnih i javnih resursa usled ekonomske krize izazvalo više negativnih posledica, dovodeći do generalnog pogoršanja vladavine prava te do delimičnog pada poverenja u institucionalne kanale repezentativnosti (u lokalnim i nacionalnim skupštinama) u korist uličnih protesta. Dodatno, građani su postali senzitivniji i više zahtevni pogledu onoga što vlade pružaju, što nije nužno loša konsekvenca, ako izuzmemo njen često populistički aspekt.

Do sličnih nalaza došli su autori studije "The crisis of democracy", koji su konstruisali Indeks liberalne demokratije, koji uključuje različite principe demokratije (izborni, liberalni, participativni i egalitarni). Ovaj koeficijent je u zemljama osnivačima EU od 1990, uprkos manjim usponima i padovima, ostao manje-više stabilan, dok se u južnoj Evropi ekonomska kriza odrazila na demokratiju kroz masovne demonstracije, česte promene vlasti i jačanju uticaja tzv. antisistemskih stranaka (Siriza, Podemos), sa Poljskom i Mađarskom na istoku Starog kontinenta, koje se kreću u pravcu „neliberalne demokratije". U zapadnoj i severnoj Evropi izborni uspeh desničarskih populističkih partija dostigao je visok nivo, na kome se održava. Generalno, širom Evrope uspon populističkih i ekstremističkih snaga povlači za sobom rastuću polarizaciju društva, gde poverenje u demokratske institucije opada, dok se zajedničke evropske vrednosti, kao i projekat evropske integracije kao takav, sve više dovode u pitanje. Ankete stanovništva poput Eurobarometra (subjektivna dimenzija krize) otkrivaju da značajan deo stanovništva nije zadovoljan načinom na koji demokratija funkcioniše u njihovoj zemlji, posebno u državama istočne i jugoistočne Evrope, s manje od trećine stanovništva zadovoljnih demokratijom (npr. Hrvatska, Grčka).

Uticaj ekonomskih kriza na slabljenje demokratije u svetu

Od kada se početkom 2020. godine proširio svetom, Kovid-19 je je negativno uticao na nivo demokratije, budući da je pandemija otkrila slabosti svih stubova "liberalne demokratije", od izbora i vladavine prava do izrazito neproporcionalnih ograničenja slobode okupljanja i kretanja. Promene izazvane pandemijom dovele su mnoga društva u otežano političko stanje; sa izraženijim rasnim, etničkim i rodnim nejednakostima (npr. na Filipinima, gde su vlasti pojačale hapšenja korisnika društvenih medija, uključujući i one koji su kritikovali vladin odgovor na pandemiju). Vlade širom sveta takođe su primenile razne instrumente za nadzor. Dodatno, zvanični odgovori na Kovid-19 postavili su osnovu za ponašanje organa vlasti koji bi mogli uticati na demokratiju u godinama koje dolaze. Kao i u odgovoru na terorističke napade 11. 9. 2001, kada su SAD dramatično proširile svoje nadzorne aktivnosti u ime nacionalne bezbednosti, pandemija Kovid-19 pokrenula je promenu normi i usvajanje problematičnog zakonodavstva koje će biti teško poništiti nakon obuzdavanja virusa.

Javna zdravstvena kriza izaziva veliku ekonomsku krizu, pošto zemlje širom sveta padaju u recesiju, a milioni ljudi ostaju nezaposleni. Marginalizovano stanovništvo nosi teret pandemije i njenog ekonomskog uticaja, što je, između ostalog, pogoršalo nejednakost u prihodima, što ukazuje na to da bi ekonomski pad uzrokovan pandemijom mogao i sledećih godina nastaviti da urušava demokratiju. Indikativno iskustvo globalne finansijske krize 2008-2009. koju je pratila politička nestabilnost i pad nivoa demokratije. Učinci klimatskih promena mogli bi imati sličan dugoročan uticaj kao Kovid, s masovnim raseljavanjem koji podstiče sukobe i više nacionalističke, ksenofobne i rasističke politike.

Sa pandemijom Kovida i s njom izazvanom ekonomskom krizom, nivo demokratije u svetu beležio je novi pad u 2020, prema podacima Freedom Housea, i to petnaestu godinu zaredom. Naime, zemlje koje su imale pogoršanje indikatora demokratije po Freedom Houseu 2021. nadmašile su države sa poboljšanjima istoga sa najvećom marginom od početka ovakvog trenda 2006. Kako kaže jedan od najvećih autoriteta u ovoj tematici, Larry Diamond (skovao termin "demokratska recesija"): nema ničeg neizbežnog u širenju demokratije. Dok je 1900. bilo je samo 11 demokratija (računate su samo zemlje sa populacijom većom od milion), 1920. bilo ih je 20, te 29 1974. Do 1993. broj demokratija je narastao na 77 - predstavljajući, po prvi put u istoriji, većinu zemalja. Do 2005. broj demokratija je porastao na 89, od kada kreće konstantan pad, na 82 u 2020. Tokom druge decenije 21. veka čak jedna od šest demokratija je doživela neuspeh!

Slabljenje tzv. liberalne demokratije povezano je i sa sve češće iznošenim tezama o inherentnoj inferiornosti demokratije, koju posebno propagiraju alternativni masovni pokreti u demokratskim državama, kao i kineski i ruski zvaničnici sa narativom da je demokratija u opadanju jer nije u stanju da odgovori na potrebe ljudi. Indikativno je da su se tokom 2020. nastavili dugogodišnji sukobi u Libiji i Jemenu, te da su lideri Etiopije i Azerbejdžana pokrenuli ratove u regionima Tigraj i Nagorno-Karabah, oslanjajući se na podršku autoritarnih suseda Eritreje i Turske.

Predlozi za popravku demokratije

U pokušaju da dođe od predloga za unapređenje sistema, autorka Helene Landemore promoviše novi model onoga što ona naziva "otvorenom demokratijom", šemu koja raskida sa dve liberalno-demokratske institucije koje se obično uzimaju zdravo za gotovo (izbori i političke stranke), koji faktički traži od građana da pristanu na odluke elita. Bolji pristup, tvrdi ona, zamenio bi izabrana predstavnička zakonodavstva "otvorenom mini javnošću". Ove nasumično odabrane skupštine, poznate i kao „lotokratije" (bile bi izabrane žrebom), mogle bi brojati od 150 do 1000 građana i omogućile bi ljudima da direktno vrše vlast i naravno donošenje zakona. Polazi se od toga da obični građani mogu donositi dobre odluke ako su dovoljno otvorenog uma i na odgovarajući način savetovani od strane stručnjaka. Ljudi izabrani za skupštinu putem žreba bili bi istinski reprezentativni, ali bi takođe činili neku vrstu privremene elite, jer će oni na kraju odlučiti o stvarima. Ova vrsta sistema je superiornija u odnosu na onu u kojoj dominiraju moćni političari, koji skoro uvek potiču iz viših društveno-ekonomskih slojeva i najviše sprovode njihove interese. Landemore tvrdi da je ključno otkloniti grešku u dizajnu svakog sistema izborne demokratije koji je zasnovan na partijskoj konkurenciji, jer su takvi aranžmani namerno elitistički. Nedavne studije slučaja, koji uključuju skupštine građana koje donose odluke o istopolnim brakovima i abortusu u Irskoj, propisima motornih sanki u Finskoj, i Francuskoj građanskoj konvenciji o klimi, su sve pozitivni primeri (iako su npr. obrazovani muškarci igrali posebno istaknutu ulogu). Ostaje prigovor da bi takva savetodavna tela takođe mogu favorizovati privilegovane, bilo zato što će se oni koji se osećaju nekvalifikovanim uzdržati ili zato što će u raspravi dominirati obrazovaniji i elokventniji učesnici. Iako izbor putem žreba (lutrija) ne obezbeđuje jednakost uticaja (budući da će retorički vešti uvek imati prirodnu prednost), ipak on daje svim građanima jednake šanse da budu izabrani za učešće, te bi posledično "lotokratija" bila ipak napredak od današnjih "rotirajućih" sistema, gde političari i lobisti stalno menjaju mesta. Ako bi npr. primenili nešto poput ovakvog sistema, zamislite zapošljavanje u školstvu putem lutrije jedanput ili dva puta godišnje, koja bi bila prenošena preko nacionalne televizije i gde bi sve unapred prijavljeni kandidati morali da ispune zakonom propisane uslove (pobednici, tj. izabrani, bi mogli biti oni čiji poslednji brojevi JMBG-a odgovaraju onima koji su izvučeni na javnom žrebu).

Grešku u dizajnu sistema zasnovanog na izborima takođe vide i Schafer i Zurn, koji se u monografiji Demokratska regresija, žale na „nedostatak otvorenosti" u današnjim demokratskim političkim institucijama. Oni tvrde da su razlozi za ponovno pojavljivanje „autoritarnog populizma" danas izrazito politički, a ne prvenstveno "ekonomski" ili "kulturni", sa parlamentima koji su postali mnogo manje osetljivi na političke preferencije manje dobrostojećih građana (poslanici su veoma različite vrste ljudi od ogromne većine birača, i s tim je povezan pad poverenja u parlamente). Dodatno, mnoge odluke potpuno su oduzete parlamentima (uloga takozvanih nezavisnih meritokratskih institucija izuzetno se povećala poslednjih decenija: npr. između 1990. i 2008, centralne banke su stekle veću autonomiju u 84 zemlje). Izolacija elitnih donosilaca odluka iskrivljuje političke ishode u određenom pravcu, a tzv. nezavisne institucije pokazuju "kosmopolitsku pristrasnost", promovišući međunarodna pravila, otvorena tržišta i individualna prava, na štetu "komunitarizma". Sa ovim je direktno povezan i sve manji prostor za političko odlučivanje na nivou nacionalne države. Oni se zalažu za preispitivanje "tehnokratije" (odnosno eksperata), više poverovanja u građanstvo i s tim povezano poboljšanje građanskog obrazovanja i vraćanje izvesne kontrole nad nezavisnim institucijama.

Nasuprot ovim predlozima, francuska ekonomistkinja Julia Cage drži se političkih stranaka, predlažući temeljnu reformu finansiranja izbornih kampanja, kao i njihove kadrovske strukture (pripadnici radničke klase čine samo 5% britanske i 3% francuske nacionalne skupštine). Političke stranke po prirodi nisu udaljene od ljudi već su koncipirane da previše zavise od bogatih donatora koji se suočavaju sa premalo ograničenja. Ova autorka želi sistem u kojem svi građani dobijaju javno finansirani "vaučer za demokratsku jednakost", koji će potom potrošiti na svog omiljenog kandidata ili stranku na izborima.

Dobro je da konačno postaje jasno je da demokratija pati od brojnih manjkavosti od kojih mnoge nisu adresirane upravo zbog toga što zainteresovane elite ne žele da se bilo šta menja u sistemu u kome im tako dobro ide. Upravo je zadatak slobodnih intelektualaca, poput citiranih troje, da ponude razne opcije, mnoge naizgled i bizarne, od kojih neke mogu dobiti podršku javnosti i koje će teško biti ignorisati. Na kraju, zar je neko pre 2008. mogao očekivati tako izdašnu fiskalnu potrošnju, dobrim delom usmerenu upravo ka srednjoj i radničkoj klasi, u vreme dok je "važeća" monetaristička teorija (kvantitativna teorija novca "Čikaške škole") tvrdila da će to nužno izazvati visoku inflaciju (koje posle toliko godina nema). Naravno da je spremnost vladajućih elita da spasu sistem i po cenu ustupaka običnim ljudima razlog za ovakvo ponašanje, ali i ustupci činjeni nakon Prvog i Drugog svetskog rata kada se javna potrošnja do 1970-ih učetvorostručila bila je posledica pritisaka, odnosno novonastalih okolnosti, koji su većini stanovništva Zapada (ali i Istoka Starog kontinenta) doneli četvrt stoleća dramatičnog uspona životnog standarda.