„Ona nije bila bujna kao Sofija Loren, ni živahna kao Đina Lolobriđida, pa ni žestoka kao Ana Manjani. Ali je bila jednako talentovana kao one. Ono po čemu se razlikovala od tih žena bile su osobine 'obične devojke‘, blagost u izražavanju, izrazito fine crte lica, kao i sposobnost da, dočaravajući likove, gledaocima slama srca". Ana Marija Pjeranđeli je bila zvezda, a onda se ugasila.

Majka joj je rekla: „Ne možeš s njim, nije on za tebe."

I onda se daljina spustila među njih dvoje.

Kad se venčavala, on nije mogao da veruje, pa se motorom dovezao do crkve i svojim očima video mladence.

Nedugo zatim je otišao. Velikom brzinom u provaliju. Ni četvrt veka se nije naživeo. A i ona je imala samo 39 godina kad je pronađena mrtva u svojoj kući na Beverli Hilsu. Kobna doza barbiturata.

Udavala se i razvodila dvaput. Oba braka krunisala je po jednim detetom. Poslednje godine života provela je sama, nesrećna, u tihom nervnom rastrojstvu i teškoj finansijskoj situaciji.

Tada su i zabeležene ove njene reči: „U životu sam volela samo jednog čoveka, i bio je to Džejms Din. Bili smo kao Romeo i Julija, nerazdvojni. Mnogo smo vremena provodili na plaži. Sedeli smo tako, zabavljali se, kao klinci. Razgovarali smo o sebi, o nama, o problemima koje imamo, o filmovima i glumi, o životu, o životu posle smrti. Ponekad bismo poželeli da se uhvatimo za ruke i uđemo u okean, znajući da ćemo tako zauvek ostati zajedno."

Kirkova dragana

Pjer Anđeli rođena je 19. juna 1932. godine u Kaljariju, na Sardiniji. Imala je svega devetnaest leta kad je debitovala ne već samo kao italijanska, već kao američka i svetska glumica: za glavnu ulogu u filmu Tereza (1951) reditelja Freda Zinemana dobila je prestižnu nagradu Zlatni globus, koju Holivudsko udruženje stranih novinara dodeljuje najboljim filmovima i televizijskim programima. U istom ostvarenju Holivud je filmofilnoj planeti predstavio još dva mlada dramska umetnika čije vreme tek dolazi: Roda Štajgera i Džona Eriksona. Scenario za Terezu napisao je, inače, Stjuart Stern, koji će docnije u istom svojstvu potpisati i megahit Buntovnik bez razloga reditelja Nikolasa Reja, sa Džejmsom Dinom i Natali Vud u glavnim ulogama.

Do Metro Goldvin Majera, makar i preko bare, Ana Marija Pjeranđelo nije došla i preko noći: godine 1950. zablistala je u domovini igrajući uz Vitorija de Siku u filmu Sutra je prekasno reditelja Leonida Mogija. Ovaj ukrajinsko-francusko-italijanski sineasta slovi za „čoveka koji je pronašao Pjer Anđeli".

Pošto su propali planovi da s Marlonom Brandom zaigra u novoj verziji Romea i Julije, Pjer je krenula u nove poduhvate. Na snimanju filma Priča o tri ljubavi (1953) Vinsenta Minelija i Gotfrida Rajnharda, delila je superstarovski 'lebac s Kirkom Daglasom, s kojim se upustila i u vezu. Daglas je docnije o njoj, štaviše, govorio kao o svojoj verenici.

Ubrzo je Pjer dobila i ulogu u filmu Sombrero, po sistemu „dok Avi Gardner ne smrkne, nikom ne svane". Pod rediteljskim vođstvom Normana Fostera, u glavnim muškim ulogama pojavili su se Rikardo Montalban i Vitorio Gasman, a umesto velike Ave zablistala je ništa manje blistava Pjer.

„Ona nije bila bujna kao Sofija Loren, ni živahna kao Đina Lolobriđida, pa ni žestoka kao Ana Manjani. Ali je bila jednako talentovana kao one. Ono po čemu se razlikovala od tih žena bile su osobine 'obične devojke‘, blagost u izražavanju, izrazito fine crte lica, kao i sposobnost da, dočaravajući likove, gledaocima slama srca", piše Paolo Failače u omažu objavljenom na sajtu koji nosi ime Ana Marije Pjeranđeli.

Vatikan i brza vožnja

Stekavši dragocena iskustva u saradnji sa Džinom Kelijem (The Devil Makes Three), Pjer je relativno lako prebrodila nezgodan profesionalni obrt: otkrivši Lesli Keron, novu zvezdu evropskog, za Holivud egzotičnog sjaja, MGM je gospođicu Anđeli ustupio Vorner bradersu, za koji će mlada Italijanka ubrzo snimiti film Srebrni putir (1954), u kojem je debitovao Pol Njumen.

U to vreme upoznaje se sa Džejmsom Dinom; dok Pjer snima Putir, Din u komšiluku radi na Istočno od raja.

„Jednoga dana, posle snimanja, naočit mlad glumac koji je radio na obližnjem setu naišao je da se pozdravi s Njumenom i još jednim prijateljem. Oni su ga upoznali s Anđeli. Taj susret oboma će promeniti život. Anđeli i Din su se odmah zagledali jedno u drugo. Moguće je da su se dopunjavali, jer dok je on bio onako razuzdan i buntovan, ona je bila miroljubivo jedno biće i konformista. Ona je njemu pružala stabilnost koju nije imao, a zauzvrat je Din uneo zabavu i uzbuđenje u njen život. Počeli su da se viđaju i ubrzo su postali nerazdvojni", piše Failače, dodajući da je „Din, malo-pomalo, počeo da se profinjuje, da postaje pristupačniji".

Tu na scenu stupa majka, nesuđena tašta, ali ne može se, naravno, sva krivica za ljubavni sunovrat dvoje mladih pripisati ni toj strogoj katolikinji, kojoj nikako nije bilo po volji što i Džejms ne gleda u Vatikan kao u pupak sveta. Mamički se nije sviđalo ni kako se Din oblači, a ni njegova ljubav prema opakim makinama i brzoj vožnji nikako joj nije bila po volji.

Bilo kako bilo, nije smatrala da je taj momak podoban za zeta, pa je kćerki zabranila da se zabavlja s njim. Čak je i studio zvala, pa molila tamo odgovorne da nekako zavade Džejmsa i Pjer. Devojka se na to razbesnela, pripretila da će otići od kuće, te je gospođa Pjeranđeli malo spustila loptu, no tu je do izražaja došao i drugi momenat:

„Anđeli je želela da se uda za Dina, ali je on oklevao. Iako je i mislio i govorio da je Pjer 'devojka kojom bi se oženio‘, plašio se da će tako sebi ograničiti slobodu, ali i da neće biti kadar i sposoban da o njoj brine. Njegova neodlučnost i nesigurnost bolele su Anđeli, koja je smatrala da, ako Dina more takve sumnje, to može značiti jedino da on nju, zapravo, ne voli. Sav taj pritisak počeo je loše da se odražava na njihov odnos", nagoveštava Failače.

Polako se udaljavaju, hladnoća spušta šapu na njihovu romansu. Sve ređe se viđaju, a onda to i sasvim utihne. Pjer počinje da izlazi s mladim pevačem koga je upoznala tri godine ranije, na snimanju u Nemačkoj. Vik Damone je poreklom Italijan, iz valjane katoličke porodice, staložen je tip, i mama sad nema razloga za nezadovoljstvo.

Gnevna tišina

Nije prošlo nekoliko meseci, a Pjer je objavila da se verila s Damoneom. Do pogibije, u septembru 1955, Din je imao još nekoliko veza, ali nijedna od tih devojaka nije se mogla porediti s onom koja je 24. novembra 1954. postala gospođa Damone. I koja će, uzgred, iste godine kad se Džejms Din preseli u drugu dimenziju postojanja, na ovaj svet doneti svoje prvo čedo: sina Perija.

Pjer neumorno radi, snima s Polom Njumenom Neko me tamo gore voli (1956). Njumen se u ovom filmu pojavio, faktički, kao zamena za prvobitno rešenje reditelja Roberta Vajza, koji je računao na Džejmsa Dina kao nosioca glavne role.

Snimivši film Meri Endrju (1958), Pjer je morala da okrene novi list u svojoj karijeri, budući da joj je tada ugovor s MGM-om istekao.

Ta godina bila je osobito teška za mladu glumicu: posle razlaza sa MGM-om, razišla se i s Vikom. Prvi njen bračni brodolom.

Od više filmova koje je u narednom periodu snimila, najzapaženiji je svakako bio Gnevna tišina (1960) u režiji Gaja Grina, gde joj je partner bio Ričard Atenborou. U Sodomi i Gomori (1963) ostvarila je zapaženu rolu Lotove žene. Umetnički put vodi je potom u Izrael, gde je bila veoma cenjena.

Šezdesetih i sedamdesetih živela je i radila pretežno u Evropi, a tada se vratila i svom pravom imenu, najčešće se potpisujući kao Ana Marija Pjeranđeli.

Na ljubavnom planu, makar to - štono bi ona sama rekla - više i nisu bile prave ljubavi, nije posustajala. Izbor je pao na italijanskog kompozitora i pijanistu Armanda Trovajolija, za koga se udala 1962. godine. Osmog januara 1963. rodila je sina, Hauarda Endrjua Eugantina.

Nastupa siv period koji će Anu Mariju mrcvariti i psihički i fizički. Mnogo je radila, ali, kako biograf Failače beleži, „mahom u slabo gledanim evropskim filmovima". Ni u braku joj (opet) nisu cvetale ruže. Ona i Trovajoli razveli su se 1965.

Lagani emocionalni i profesionalni sunovrat tužnu je krunu dobio u filmu Octaman (1971) scenariste i reditelja Harija Eseksa, poslednjem koji je snimila. Bio je to debakl.

Ana Marija Pjeranđeli preminula je 10. septembra 1971. Nije još bila stigla da zaokruži četvrtu deceniju života. Ostavila je za sobom dva sina, šesnaestogodišnjaka iz prvog, i osmogodišnjaka iz drugog braka. Sahranjena je u Rijej-Malmezonu, na zapadnom obodu Pariza.

Njena sestra bliznakinja, Marisa Pavan (Marija Luiza Pjeranđelo), takođe glumica, ovih dana obeležava 89. rođendan, a imale su i treću sestru, Patriciju.

Marisa je još ovde, istočno od onog raja u koji je njena sestra pošla za buntovnikom bez razloga.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">