Седам деценија Стеријиног позорја

Оснивање Стеријиног позорја, 1956. године, поклопило се са 150. годишњицом рођења и стогодишњицом смрти великог српског комедиографа и националног радника Јована Стерије Поповића (1806-1856).

Осим као писац, Стерија, родом из Вршца, у историји Срба важан је и као оснивач кључних национално просветних институција, попут музеја (Музеум сербски, 1844. године) младе обновљене Србије, у Београду. Био је такође просветни реформатор, у својству министра, па и лексикограф, аутор је једног необјављеног појмовника, речника.

Новосадско Градско веће образовало је том приликом Одбор Стеријиног позорја, у чијем првом саставу су се, поред других, нашли и Иво Андрић, Милан Богдановић, Бранко Гавела, Велибор Глигорић, Младен Лесковац, Вељко Петровић, Милош Хаџић, уз Димитра Кјостарова, Томислава Танхофера, Радомира Радујкова. Председавао је Јосип Видмар.

Новоутемељено Позорје одређено је као стални фестивал националне драме, с циљем унапређења театра у нашој средини, позоришне уметности уопште, уз посебно опредељење подстицања домаће драмске књижевности. Од тада, сваке године у априлу и мају, пуних седам деценија,

Стеријино позорје одржава се на више простора у Новом Саду, у Српском народном позоришту, Позоришту младих, Новосадском позоришту, као и у Културном центру Новог Сада, живој и предузимљивој институцији.

Од самог утемељења, Позорје је и својеврсно надметање на ком учествују професионалне тетарске трупе, како из земље тако из иностранства, с комадима насталим на основу драмских дела наших писаца, а такође и домаћа позоришта с представама насталим и по текстовима страних писаца. Показало се, Стеријино позорје имало је, и има, драгоцену улогу у афирмацији српске драмске књижевности.

Низ драмских комада приказаних на Позорју упамћено је као својеврсни празник позоришне уметности, од Небеског одреда Александра Обреновића и Ђорђа Лебовића 1956. године, Бановић Страхиње Борислава Михајловића, Дугог живота краља Освалда Велимира Лукића или Савонароле Зорана Христића, уз комаде Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Свињски кас Александра Поповића. Слична је била ситуација са комадима Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић Љубе Симовића или Маратонцима, Сабирном центру, Балканском шпијуну, као и представом Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића.

Афирмација драмских аутора, признања уметницима, симпозијуми

Паралелно, Позорје је помогло афирмацији српских драмских аутора, од Нушића до Душана Ковачевића или Љубе Симовића, у театарским кућама широм света, од Русије, преко Чешке, Мађарске, Пољске, Словачке, Бугарске, Украјине, Немачке, Француске, Британије или чак САД.

Стеријино позорје деценијама је својеврсни инструмент верификовања драмских и сценских достигнућа, али и позорница ваљаних теоријских и научних домета из домена позоришне уметности и драмске књижевности. Организациона форма Позорја подразумева претходну селекцију трочланог селекторског тима који предводи уметнички директор.

О признањима одлуке доноси петочлани жири. Вреднују се најбоље представе, глумачка остварења, драмски тесктови, адаптације и драматизације, сценографија, режија, сценска музика, костим. Постоји и посебно признање за најбољи комад који додељују критичари, а онда и награда за новинску критику, с тим што часопис Сцена додељује посебно признање за театрологију, а лист Новости своју награду.

Паралелно, одвијају се и сусрети младих посвећеника театра, студената, па и професора, уз одговарајуће радионице младих глумаца, драматурга, сценографа, и других, уз одговарајуће изложбе и трибине. Посебни програми подразумвају приказе графичког стваралаштва на тему театра, тријенале позоришне фотографије, сценографије и костима, позоришне периодике и књига.

У склопу Стеријиног позорја постоји и међународни симпозијум театролога и критичара. Позорје такође садржи Центар за позоришну документацију, уз плодну издавачку делатност, чије је саставни део часопис Сцена.