Вазари у Вечном граду: сликар, архитекта и „отац“ историје уметности

Ђорђо Вазари је рођен у Арецу 1511. Свестрани уметник, сликар са маниристичким даром, архитекта породице Медичи, као и комплекса Уфици у Фиренци. У Риму је стварао за породицу Фарнезе, папу Павла III.

Управо је боравак у Риму, богатим културним стимулансима, инспирисао Вазарија да 1545. напише прву верзију уметничке историографије – Животи славних италијанских архитеката, сликара и вајара од 13. до 16. века. То дело, подариће му титулу оца историје уметности који је поставио темеље модерне ликовне критике.

„Вазари се с временом удаљавао од ренесансне сликарске радионице, попримајући димензије академског уметника, у крајње позитивном и хуманистичком смислу. Одликовало га је богато културно образовање, безгранична љубав према античкој уметности и подразумева се према ренесансним мајсторима. Један је од главних оснивача Академије уметности цртања у Фиренци 1563, најстарије у свету. Академија је имала пресудан утицај на промену профила уметника, као интелектуалаца, теоретичара и ерудита“, наводи кустоскиња Алесандра Барони.

Вазари је био опчињен умећем Микеланђела, којим је радио у Сикстинској капели када је настало ремек дело Судњи дан, о чему сведоче Вазарјеви цртежи. У енциклопедији биографија Вазари је написао „Микеланђело – божанствен, врхунац уметности; Рафаело – синоним за грациозност и савршену технику“, док је, изненађујуће, Леонарда описао као генија, обдареног не само интелектом, већ и великим шармом и нежношћу.

Вазари биограф отргао је од заборава и многе изгубљене слике. Најзначајнији пример је Леонардово недовршено дело Битка код Ангијарија. На истом месту у Палати Веки у Фиренцији Вазари је по наруџбини насликао битку код Марчанија са енигматском поруком Ћерка Трови, ко тражи наћи ће.

Вазаријево виђење уметности са посебним акцентом на писану реч, дато као свеобухватне целине у непрестаној еволуцији, оставило је свету непроцењиво инспиративно наслеђе.