Roman „Tobol" Alekseja Ivanova, pisan minucioznim Andrićevim manirom, tematizuje turbulentnu epohu reformi Petra Velikog iz perspektive periferije Ruske imperije, vešto se poigravajući žanrovima istorijske epopeje, političke i špijunske drame, avanturističkog romana i dela strave i užasa.

Da li ste se ikada zapitali kako bi izgledalo kada bi Ivo Andrić u svom stilu i maniru napisao roman koji tematizuje epohu „Seoba" Crnjanskog, uz istorijsku epohalnost „Rata i mira" ili „Tihog Dona", političke mahinacije u duhu „Pesme leda i vatre" Džordža R. R. Martina, i uz elemente magijskih horora Stivena Kinga, a sve to zapakovao u okvire Sjenkjevičevih, Stivensonovih ili Diminih avanturističkih romana? Upravo to je utisak koji iza sebe ostavlja dvotomni roman „Tobol" iz 2017. godine ruskog književnika i istoričara umetnosti Alekseja Ivanova, srpskoj publici poznatog po romanu „Srce Tajge", koji je kod nas doživeo više izdanja.

Roman „Tobol", koji nosi ime po reci koja izvire u današnjem Kazahstanu, a uvire u sibirsku reku Irtiš pored grada Toboljska, predstavlja upravo delo kakvo je gore opisano: pisan minucioznim Andrićevim manirom, on tematizuje turbulentnu epohu reformi Petra Velikog iz perspektive periferije Ruske imperije, vešto se poigravajući žanrovima istorijske epopeje, političke i špijunske drame, avanturističkog romana i strave i užasa.

Aleksej Ivanov je u Rusiji i van njenih granica etabliran kao autor klasičnog stila i tradicije „velike ruske književnosti", koji vešto izmiče žanrovskim odrednicama, a da istovremeno svoja dela ne čini razvodnjenim i difuznim u maniru postmoderne. Iza skromne odrednice „roman-peplum" (kod nas poznatiji pod anglosaksonskim nazivom „mač i sandale", čime se obično imenuju italijanske niskobudžetne kopije holivudskih epskih spektakla na antičke teme iz šezdesetih godina XX veka) krije se raskošan klasični roman i pravi biser svetske istorijske proze, istovremeno dramski uzbudljiv i krcat istoriografskim, etnografskim i kulturološkim podacima o egzotičnoj epohi i geografskom prostoru. Za razliku od romana „Srce tajge", koji takođe veoma podseća na Andrićeve romane, ali koji je opterećen teškim i eliptičnim jezikom i vlastitom etnografskom građom, „Tobol" ide korak dalje i bez sumnje predstavlja veliki roman u kontekstu svetske književnosti.

Bogatstvo likova, tema, i motiva

Poređenje sa Andrićem ovde nikako nije slučajno: Ivanovljev postupak pripovedanja najviše podseća na „Travničku hroniku" i u velikoj meri obrađuje istu temu - kontakte tehnokratske i apsolutističke evropske civilizacije sa vlastitom „varvarskom periferijom" i njenim tradicijama, običajima, i načinom života. Kao što Andrić prelama balkansku i evropsku geopolitiku kroz prizmu sedam godina konzulstva Žana Davila u zabačenoj bosanskoj kasabi koja predstavlja politički centar Bosanskog pašaluka Osmanske imperije, tako Ivanov prati osam godina načelstvovanja kneza Matveja Petroviča Gagarina na čelu tek formirane Sibirske gubernije, najveće a najređe naseljene teritorijalne jedinice Ruske imperije, na prostoru konfrontacije Petrove Rusije, kineske dinastije Ćing, Kazahskog, Džungarskog, Hošutskog i Buharskog kanata, kao i mnoštva sibirskih urođeničkih plemena. Andrićev stil se naročito prepoznaje u detaljnom slikanju etnografske šarolikosti i kulturoloških osobenosti ovih fundamentalno različitih civilizacija koje se susreću na istom geografskom prostoru, po naglašenom i u velikoj meri ikonoklastičnom realizmu kojim se prikazuju istorijske ličnosti, i po upadljivoj ljubavi prema „malim ljudima" koji traže svoju sreću na kolotragu točkova istorije.

Ali ako je po načinu pripovedanja Ivanov blizak Andriću, po razmerama pripovedanja on kudikamo više podseća na Tolstojev „Rat i mir". On prati careve, kanove, i njihove generale, plemstvo i činovnike, disektira po vertikali društvenu piramidu poznofeudalne Rusije prikazujući nam život knezova, oficira, državnih službenika, zanatlija, kmetova, vojnika, i kozaka, a zatim u sve to dodaje potpuno različite kulturne realije malih zajednica zarobljenih Šveđana, buharskih trgovaca, stepskih ojartskih hordi, i sibirskih plemena Ostjaka i Vogula.

Dok je radnja u najvećoj meri fokusirana na grad Toboljsk - administrativni centar Sibirske gubernije, ona pokriva beskrajni evroazijski prostor ograničen Petrogradom i Kijevom na zapadu i Pekingom na istoku i Lasom na jugu, prostor toliko veliki da je teško zamislivo pratiti ikakvu koherentnu radnju na njemu, a kamoli - upravljati imperijom. Ovaj ogromni materijal koji autor obrađuje - bilo da je reč o kompleksnosti geopolitičkih i istorijskih relacija, bilo da je reč o geografskim razdaljinama, bilo velikom broju različitih likova - omogućava mu da sa lakoćom skače iz jednog žanra u drugi, pa se tako čas reč o klasičnom istorijskom romanu, čas o političkim i špijunskim intrigama, čas o avanturističkoj prozi, čas o psihološkom hororu.

Da je reč o savremenom delu, pored naglašeno šokantnih scena fizičkog i seksualnog nasilja (veoma nalik na neke realističke scene iz - opet - Andrićevih romana), vidi se samo po načinu pripovedanja - kod Ivanova ni u naznakama nema „sveznajućeg pripovedača", već su čitaoci u svakom trenutku i apsolutno porinuti u perspektivu likova-posmatrača. Međutim, još jednom u duhu velikih romana Lava Tolstoja, ovih likova-posmatrača je beskrajno mnogo, i autor sa lakoćom skače iz jedne u drugu perspektivu, ne menjajući pritom samo kulturne pozite i civilizacijske vrednosti, već čitave metafizike. U „Tobolu" nema „racionalnog sagledavanja" situacije, već je svako viđenje radnje opterećeno predrasudama i kulturnim pretpostavkama likova, njihovih vrednosti, i epohe.

Svojevrsnu parodiju „sveznajućeg pripovedača" predstavlja jedan od švedskih zarobljenika - Filip Johan Tabert fon Stralenberg, inače istorijska ličnost i autor istorijske, etnografske i kartografske knjige o Sibiru koju ja napisao nakon povratka iz zarobljeništva - ali njegovo nastojanje da život „istočnih varvara" oko sebe interpretira sa luteranskom „hladnom i prosvećenom racionalnošću" po pravilu tragikomično promašuje metu, ostavljajući obrazovanog švedskog plemića večito zbunjenog događajima koji ga okružuju, i potpuno nesposobnog da ih razume.

Ukrštanje osa modernosti i tradicije

Sukob modernosti i tradicije predstavlja jednu od centralnih tema romana, i Ivanov ga prati preko kompleksnog koordinatnog sistema koji se sastoji iz više različitih osa. Prva od njih prati odnos Šveđana i Rusa - švedska zajednica u Toboljsku sastoji se od skoro hiljadu zarobljenika koji su tu prebačeni nakon spektakularne pobede Petra Velikog nad Karlom XII kod Poltave. Iako su Šveđani potpuno obespravljeni stranci koji se nalaze u izgnanstvu u dubini neprijateljske teritorije, kao predstavnici tehnički i industrijski napredne civilizacije oni predstavljaju zanatlijsku elitu kojoj se poveravaju najkompleksniji inženjerski i graditeljski poslovi, pa čak i upravljanje školom za Ruse, za šta su uredno plaćeni. Dozvoljeno im je da se slobodno kreću i da nose svoje uniforme, čak i oružje, a budući da pored solidnih plata za svoj rad dobijaju još i pomoć iz otadžbine, u sibirskoj provinciji oni predstavljaju kulturnu elitu, i na lokalno rusko stanovništvo gledaju svisoka, i nadmoćno.

Iz perspektive ruskog stanovništva, Šveđani su samo simptom velikih promena koje je u carstvu započeo Petar Veliki. Oni predstavljaju otelotvorenje one vrste „modernosti" koju Petar hoće silom da uvede u svoju imperiju. To je vreme u kome se u Rusiji plaća „porez na bradu", i svako svetovno lice koje neće da se brije mora jednom godišnje da nabavi kovanu potvrdu, koje su, naravno, deficitarne, i samim tim redovan predmet preprodaje, krađe, i falsifikovanja. Pravoslavni ruski živalj u Petrovoj „modernizaciji" često vidi nešto zloslutno i demonsko, a naokolo i dalje kolaju priče da se „Car prodao Sotoni". Lokalni Rusi s negodovanjem teško razlikuju uniforme, perike, i troroge šešire švedskih zarobljenika i novih državnih činovnika i oficira koji stižu iz Sankt-Peterburga, i u njima prirodno vide „carevo priklanjanje jereticima". Kada u jednom trenutku u romanu izbija masovna tuča u Toboljsku, rulja podjednako napada švedske zarobljenika i ruske vojnike, ni ne trudeći se da razlikuje boju njihovih mundira.

Ova slika „varvarske Rusije" i „civilizovanog Zapada" potpuno se okreće naglavačke kada se pogleda iz perspektive drugih naroda Sibira, koji u Rusima vide kolonizatore, i upravo tehnokratsku i tehnološku civilizaciju evropskog tipa, nalik na konkvistadore u Latinskoj ili naseljenike u Severnoj Americi. Rusi su narod koji „ne živi u skladu sa prirodom, već prirodu podjarmljuje sebi" - oni krče šume, kopaju kanale, grade utvrđenja, prave puške i topove i „otimaju sve što hoće". Mešavina poštovanja i zavisti sa kojima se Petar i njegovi knezovi odnose prema Zapadu i zapadnoj kulturi slika se kao u iskrivljenom ogledalu u strahopoštovanju i preziru šumskih plemena iz tajgi i stepskih nomada prema ruskoj tehnološkoj i vojnoj nadmoći.  Kao naročito pikantan detalj, u tu mešavinu se dodaju i ruski raskolnici-staroverci, koji u ruskom pravoslavlju vide istu onu jeres i „satanski pečat" koji sami pravoslavci vide u Petrovim reformama i zapadnom hrišćanstvu.

Religijski haos i borba za duše

Ako se ovaj sukob kultura može interpretirati kao „sukob mitosa sa logosom", onda drugi ključni aspekt ovog romana predstavlja „sukob mitosa sa mitosom", a sukobljenih mitova je onoliko koliko u Sibiru ima različitih naroda i kultura. Ovo je svakako filozofski najuzbudljiviji aspekt romana, budući da nas autor dubinski uvlači u odnos među različitim religijama, omogućujući nam da ih sve posmatramo kako iz njenog vlastitog sistema vrednosti i konstitutivnih mitova, tako i iz sistema vrednosti drugih religija. I još jednom, Ivanov nam ovde ne daje nikakvo neutralno stanovište iz koga taj religijsko-metafizički galimatijas možemo da sagledamo objektivnim očima, nego smo primorani da se priklonimo nekoj od konkretnih religijskih perspektiva koja su postojale „na terenu".

„Tobol" ovde veoma podseća na kultni serijal romana Džordža R. R. Martina „Pesma leda i vatre", gde nam autor predstavlja nekoliko međusobno zavađenih imaginarnih religija koje jedna drugu smatraju paganskim, ali bez ikakvih autorskih naznaka o tome koja religija je „prava". Svaku od ovih religija Martin prikazuje kako iz perspektive političkih manipulacija, tako i iz okvira njihovih konstitutivnih mitova i religijskih predanja, potkrepljujući veru njenih pripadnika različitim manifestacijama čuda i božanske istine.

Ivanov radi potpuno istu stvar, ali sa stvarnim, istorijskim religijama. Čvrsto rešen da svoje likove slika u skladu sa vremenom u kome žive, doslovno svima je pogled na svet i odnose s drugim ljudima uslovljen religijskim mitosom (i etosom) koga se pridržava. Ovo nije prosto estetski i poetski sukob različitih mitologija, kako bi to bio sklon da posmatra savremeni čitalac, već istinski sudar različitih metafizika. Pripadnici različitih religija u najbukvalnijem smislu žive „u različitim svetovima" - u njima ne važe prosto različite moralne i kulturne vrednosti (νόμος), već - različiti zakoni prirode (φύσις).

Roman je prepun čudesnih događaja i elemenata koje bismo mi danas nazvali „parapsihološkim", a koje su početkom XVIII veka predstavljali potpuno prirodne i samorazumljive elemente stvarnosti. Na taj način, pripadnici svih religija u romanu - a ima ih izuzetno mnogo - tri različite vrste hrišćanstva kod Rusa i Šveđana, islam kod Tatara i Buharaca, budizam kod Džungara, Kineza, i Hošuta, i animističko-totemističko mnogoboštvo urođenika Sibira - imaju opipljive dokaze božanskog uplitanja u svoje tokove, koji se iz perspektive drugih religija nedvosmisleno vide bilo kao slučajnost, bilo kao delovanje satanskih ili demonskih sila.

Sibirski totemisti vide u „ruskom bogu" samo jedno demonsko biće od mnogih, doduše biće izuzetno moćno, koje Rusima donosi prevlast nad drugim narodima i daje im pravo da otimaju od drugih. Pravoslavci u sibirskim idolima i šumskim duhovima, baš kao u agresivnoj i samonasilnoj religiji staroveraca, vide besove koje treba iskoreniti. Luteranci u svim ostalim religijama vide različite stepene varvarstva i divljaštva, dok buharski muslimani i džungarski budisti posmatraju svet sa sebi svojstvenim fatalizmom.

Sve ove religije su prikazane i iznutra, u svom najboljem svetlu, i iz svoje unutrašnje logike, ali i spolja, iz perspektive svojih nepočinstava i grehova. Dok različiti hrišćani na različite načine instrumentalizuju oprost grehova koje im omogućuje njihova vera, muslimani i budisti pravdaju svoje greške i zločine kao božju volju, dok pagani povrh svega praktikuju prilično uznemirujuće i sablasne magijske rituale.

Pritom vredi pomenuti da u svom oholom pogledu na druge luteranci klize ka intelektualističkom ateizmu, dok staroverci u svom tvrdoglavom odbacivanju pravoslavnih kanona ni sami ne primećuju kako se pretvaraju u nasilnu, pagansku sektu. Takođe treba naglasiti da unutar ovog religijskog haosa Ivanov daje jednu od najboljih i najubedljivijih slika pravoslavlja u istorijskoj fikciji, pre svega kroz likove dvojice vladika - Jovana i Filoteja, od kojih jedan traga za Hristom boreći se sa sopstvenim strahom od političke moći i inherentnog joj nasilja, a drugi vraćajući se patrističkoj filozofiji u dijalozima sa inovercima koje pokrštava. (Uzgred budi rečeno, i Jovan i Filotej su kasnije proglašeni za svece u Rusiji, a prikaz njihove svetootačke duhovnosti u romanu može se porediti samo sa slikom fiktivnog oca Zosima, a stvarnog starca Amvrosija u „Braći Karamazovima" Dostojevskog.)

Večite ruske teme - autokratija, birokratija, korupcija

Ivanov kao istoričar umetnosti i etnograf veoma često meandrira ulazeći u detalje komplikovane istorije Rusije i Azije, prepune egzotičnih imena i lokacija, ali u ovim istorijskim ekskursima nikada ne preteruje, presecajući radnju avanturističkim elementima koji su na ivici avanturističkih priča o Dejviju Kroketu, Bleku Steni ili Indijani Džonsu, ali „Tobol" na kraju ipak najviše sija kada se čita kao politička drama.

Ivanov dubinski i iznutra razume prirodu političke moći, ali je, isto kao i religije, slika iz svih perspektiva i sa obe strane - i štapa i šargarepe. Centralno mesto u toj priči zauzima faustovski lik gubernatora Gagarina, koji krajnje produhovljeno i pronicljivo posmatra samog sebe kako se korak po korak približava vlastitoj političkoj propasti dajući oduška vlastitoj političkoj drskosti, uvlačeći sa lakoćom publiku u svoje intrige i zavere. Kompleksnost razumevanja geopolitičkih i etnografskih odnosa početkom XVIII veka Ivanova dokazuje kao kompetentnog istraživača, ali dubina i složenost njegovih likova ga čini velikim književnikom.

Gagarin, čija je istorijska figura ozloglašena kao sinonim za korupciju (Petar Veliki ga je mučio, razbaštinio, obesio, a zatim osudio na damnatio memoriae - svaki pomen njegovog imena obrisan je sa projekata koje je gradio i finansirao i uništeni su svi njegovi portreti), u romanu je prikazan kao lukavac i preprednjak, ali i iskreno dobrodušna osoba koja u žongliranju polugama moći i kontrolom ekonomije Sibira s vremena na vreme na tas stavlja i vlastitu dušu, uvek nastojeći da je što pre okaje i otkupi, da bi se u poslednjem takvom zalogu zaigrao.

Petar Veliki je takođe prikazan vrlo slojevito - u neposrednom kontaktu sa svojim okruženjem on je prevrtljivi, bahati i razobručeni tiranin koji fizički maltretira sve svoje potčinjene, a čije se političke ambicije graniče sa duševnom bolešću. Ali što se pripovedač više udaljava od njega niz korumpirani i birokratizovani lanac imperijalne hijerarhije, to se više njegovi postupci ukazuju kao dalekovidi, smisleni i državnički, pogotovo kada se ima u vidu da je njegovo mahnitanje i gnev po pravilu usmereno na aristokratiju, koju vidi kao klipove u točkovima razvoja svoje carevine i na čije zaštićene i privilegovane zadnjice obrušava upravo onu vrstu fizičkog nasilja kojoj se rutinski podvrgavaju najniži socijalni slojevi društva.

Pri svemu tome nema romantizacije, u čemu je naročito upečatljiv pogled na Petra iz perspektive vladike Jovana, koji se lično osvedočio o okrutnosti cara kada je ovaj vršio odmazdu nad pristalicama hetmana Ivana Mazepe nakon pobede na Poltavi. Vladika Jovan i vladika Filotej, kao dvojica praktično živih svetaca, imaju pritom dijametralno različite poglede i na Petra i na Gagarina - dok prvi u njima vidi samo „tragove koji smrde nečovještvom" kao nužnu posledicu političke moći shvaćene kao sablazni, drugi, kao misionar i propovednik, vidi samo duše koje teže spasenju, i koje se batrgaju sa svojim nedostacima u nastojanju da čine dobro najbolje kako znaju.

Car Petar i knez Gagarin nalaze se samo na vrhu kompleksne političko-ekonomske piramide, unutar koje se mogu pronaći najrazličitiji tipovi na kakve smo navikli u ruskoj književnosti - ponizni činovničići, osione lokalne spahije, oficiri opsednuti čašću, kmetovi ropskog mentaliteta, ali i mnoštvo drugih likova koji svojom naročitom psihologijom iskaču iz ovih poznatih profila.

Pritom dubina i detaljnost sa kojima Ivanov slika ruski imperijalni i ekonomski aparat u trenutku u kome on faktički prelazi sa srednjevekovne privrede na moderni manufakturni kolonijalizam još jednom prestavlja etalon za ovu vrstu istorijske proze. Opipljive realije ovog sveta - krađe i utaje na carini, šverc i korupcija, legalna otimačina i karikaturalni sudovi (u jednom trenutku se pominje slučaj nekog vojvode koji je unajmio lokalne šamane da bace urok na revizora koji je trebalo da stigne kod njega, ali su šamani, nezadovoljni platom, napisali prijavu upravi carina, pa je vojvoda uhapšen) na momente podsećaju na raspevano-sumanuti imaginarijum Emira Kusturice.

Ipak, centralna tema romana nije korupcija, već upravo uzurpacija carske moći. Gagarinov magnum crimen nije ni krađa, ni šverc, ni korupcija, već zavera da se ruska vojno-istraživačka ekspedicija u Centralnoj Aziji uvuče u džungarsko-kineski konflikt bez dozvole cara, a sve zato što je nezadovoljna Kina bila spremna da zaustavi ruske karavane (od koje i Rusija i Gagarin lično zarađuju više nego od cele privrede Sibira). Petar svojim knezovima i aristokratama može da progleda kroz prste skoro sve, ali ne i poteze koji ugrožavaju njegove vojnike i autoritet suverena, koji jedini ima pravo da odredi sa kim Rusija treba ili ne treba da ratuje.

„Nema države bez pravde"

Ivanovljev roman se uspešno nastavlja na dugu tradiciju velike ruske istorijske proze, prolazeći uspešno između Scile romantizacija i Haribde socijalnog angažmana, koji su po pravili iskrivljivali poglede na prošlost njegovih slavnih prethodnika. U slikanju realija života u osamnaestovekovnoj Rusiji, autor nije nikoga štedeo, i nije ništa prećutao, pa opet njegovo delo izbegava i zamku postmodernog kulturnog relativizma, u kojoj su sve vrednosti jednako vredne i svi ideali jednako besmisleni.

Iako su svi aksiološki sadržaji romana dati iz perspektive njegovih likova, neki likovi su očigledno ubedljiviji i upečatljiviji od drugih, i to pre svega na osnovu vlastitih uzvišenih moralnih načela, odnosno elementarne i univerzalno razumljive čestitosti. Pored pomenutih dvojice vladika, to je na prvom mestu reč o porodici Semjona Uljanoviča Remezova, samoukog sibirskog arhitekte, kartografa, geografa, i panepistemona, jarke i idiosinkratične istorijske ličnosti koja je iza sebe ostavila prvi atlas Sibira, neka od najznačajnijih svedočanstava o kulturama i narodima Sibira i Centralne Azije, epsku pesmu posvećenu kozačkom atamanu Jermaku koji je pripojio Sibir Moskovskoj kneževini, ali je i izgradio Toboljski kremlj - najstariji kameni spomenik ruske kulture u Sibiru.

Prikazan kao lucidni i radoznali, ali i džangrizavi starac, ako Semjon Uljanovič ne predstavlja glavnog lika „Tobola", onda svakako predstavlja dušu ovog romana. U svojoj ličnosti on otelovljuje renesansni ideal težnje sa znanjem i prosvećenjem sa duboko pravoslavnim pogledom na svet i mesto ljudi u njemu. Kao kontrapunkt galopirajućoj tehnološkoj modernizaciji oličenoj u Petrovim reformama i obrazovanim Šveđanima, koji njega snishodljivo posmatraju kao čudaka i fantazera, Remezov podseća čitaoce da ni nauka, ni prosvećenost nisu nešto izmišljeno u modernoj Zapadnoj Evropi, a zatim oktroisano u Rusiji voljom apsolutnog vladara, već da su istraživanju i razumevanju sveta oko sebe Rusi i istočni hrišćani uopšte imaju svoje viševekovne tradicije, koje ponekad tehnički zaostaju za novim znanjima i naukama, ali često znaju da pruže dublje i značajnije uvide.

Kao što više likova u romanu sa iznenađenjem konstatuje - Remezovljevo mitologizovano i religijom obojeno poimanje prirode, istorije, i geografije, često formalno nije tačno, ali zato besprekorno pogađa suštinu onoga što istražuje i opisuje.

Još jedan lik koji čvrsto drži moralnu vertikalu romana jeste poručnik Ivan Demarin, koji prelazi pun put od oholog mladog oficira obrazovanog u Nemačkoj, preko ratnog zarobljenika džungarske horde, pa sve do „autohtonog Sibirca", koji svoj narod i zemlju razume i voli iznutra. I mada je Demarin sa svojim deklamovanjem ideala oficirske časti često jednako tragikomičan kao i Šveđani u svojoj večitoj zbunjenosti „neracionalnošću" Rusije i njenih stanovnika, upravo ti ideali časti, čovečnosti i pravičnosti probijaju mulj korupcije i fatalizma sibirskih stanovnika, i razotkrivaju ratnohuškačke intrige kneza Gagarina. Gagarin, kao veliki igrač u političkom mulju, uspeva da uspešno predupredi sve pokušaje da ga raskrinkaju protivnici koji to rade iz koristoljublja, da bi na kraju pao zato što je jedan mladi oficir smatrao da treba da učini ono što njegova oficirska čast nalaže. Reči koje izgovara Demarin u trenutku kada se odlučuje da dokaze o gubernatorovoj intrigi iznese pred cara - „nema države bez pravde" - predstavljaju fokalnu tačku i kulminaciju romana, koja sve ostale pripovedačke niti dovodi na svoje mesto.

„Osvajanje Sibira" - stepenica ka ruskoj Peak TV

Ruska kulturna javnost reagovala je na objavljivanje romana „Tobol" munjevito. Pored mahom pozitivnih kritika i izuzetno visokih ocena čitalaca, 2019. godine, dve godine nakon objavljivanja romana izašao je igrani film „Tobol - mnogo zvanih, malo izabranih" (kod nas preveden kao „Osvajanje Sibira"), a 2020. godine i mini-serija od osam epizoda. Film, nažalost, nije ostavio ni blizu toliko snažan utisak kao knjiga, pre svega iz očiglednog razloga što je jedan izrazito kompleksan roman bilo potrebno značajno redukovati da bi se radnja sabila u nešto manje od dva sata filma. U tom smislu ne iznenađuje što je serija, koja u sebi sadrži četiri puta više materijala, toplije prihvaćena kod publike.

Osnovni problem i filma i serije, međutim, nije ni u trajanju, ni u za ruske uslove izuzetno visokom, ali po svetskim standardima i dalje vrlo oskudnom budžetu, već u odsustvu spremnosti ruskih producenata da zakorače u epohu „Zlatnog doba televizije" (Peak TV) sa sopstvenom „Igrom prestola". Dok je Ivanovljev roman u svom intelektualnom poštenju i spremnosti da šokira publiku nasilnom svakodnevicom života u prošlosti nedvosmisleno uporediv, ako ne i superioran u odnosu na Martinu „Pesmu leda i vatre", producenti filma i serije nisu bili spremni da na isti takav način šokiraju rusku publiku. Rezultat je, stoga, očigledno ambiciozan film, ali koji posustaje na najvažnijim mestima - na romantizovanju i zaslađivanju prošlosti kako bi bila „pitkija" za rusku televizijsku publiku. To je dovelo do „sterilizacije" i „uglancavanja" Ivanovljevog predloška, pogotovo na mestima gde se u negativnom svetlu prikazuje ruska država i sam car Petar, što je, između ostalog, dovelo do toga da je pisac odbio da potpiše scenario na kome je radio.

Ove izmene u odnosu na roman nisu toliko naglašene, ali ograničavaju izraz filma i čine da on ipak više liči klasične ruske istorijske drame (sovjetskog tipa), nego na vrhunce svetske televizijske produkcije. To se najbolje vidi po sceni kojom mahniti Petar bičem šiba Gagarinovo telo koje mesecima trune na vešalima, koja predstavlja prvu scenu u romanu, a poslednju u seriji, dok je iz filma potpuno izostavljena. Utoliko ekranizacija kudikamo više nalikuje na italijanske „peplum" filmove od romana koji to ime nosi u podnaslovu. Ali bez obzira na nedostatke, „Tobol", tj. „Osvajanje Sibira" je spektakl vredan gledanja - pre svega zato što nam daje jednu kulturološki blisku - slovensku i pravoslavnu priču - o periodu koji obično vezujemo za stare holivudske filmove i italijanske stripove o američkom osvajanju Divljeg zapada. Dok roman još nije preveden kod nas, i dok niko nije preuzeo prava na seriju, film je najbolji način da se suočimo sa pitanjem: „Šta bi Vuk Isakovič sa svojim pukom uradio okružen hordom Indijanaca naoružanih lukovima i strelama?"...