"On je najopasniji vođa pobunjenika, jer je najinteligentniji (od svih ostalih), predvodi najveću i najjaču grupu pobunjenika, vrlo je oprezan, a napadaje priprema i izvodi sa puno sistema". Ovako je stajalo u ustaškoj poternici za vođom partizanskih ustanika na Kozari, legendarnim Doktorom Mladenom. Životni put svešteničkog sina, mladobosanca, pesnika, tenisera, lekara i narodnog heroja Mladena Stojanovića jedna je od najuzbudljivijih i najtragičnijih stranica ovdašnje burne i tragične istorije.

Kada im ponestane dobrih, originalnih priča, holivudski producenti posegnu za uspelim evropskim ili azijskim filmovima i snime njihovu američku verziju. Tako je svojevremeno francuski film Nikita Lika Besona presnimljen u holivudsku Tačku bez povratka Džona Bedema, a malo je nedostajalo da i nagrađivana Klopka Srdana Golubovića dobije holivudskog rođaka. Kventinu Tarantinu dobrih i originalnih priča nikada nije manjkalo, ali se u svakom njegovom ostvarenju može naći poneka usnimljena scena iz omiljenih mu filmova.

Ove celuloidne parafraze i ranije su umele da uzburkaju horizont očekivanja njegove brojne i verne publike, ali je sprdanje sa likom i delom Brusa Lija u Tarantinovom, za sada, poslednjem filmu Bilo jednom u Holivudu izgleda otišlo predaleko. Ovu filmsku uvredu naročito teško podneli su posetioci bioskopskih sala širom bivše Jugoslavije, gde obojica umetnika zauzimaju počasna mesta u složenoj ikonografiji jedne po mnogo čemu specifične pop-kulture, koja je bila i ostala sklona smeštanju stranaca u samu srž domaćeg potkulturnog bića. Zbog toga se Tarantinov prethodni film Podlih osam može gledati i kao jedno od do sada najpreciznijih umetničkih tumačenja mehanizama raspada SFRJ. I upravo zato bi se tvorac Petparačkih priča pred domaćom publikom u potpunosti iskupio za vređanje Brusa Lija kada bi, zašto da ne, snimio rimejk partizanskog filma Doktor Mladen.

Film Midhata Mutapčića iz 1975. godine, snimljen po scenariju Radeta Bašića (koji je i autor Stojanovićeve biografije), sa Ljubom Tadićem i Pavlom Vuisićem u glavnim ulogama, ni iz današnje perspektive ne spada u grupu velikih promašaja nekadašnje zajedničke kinematografije.

Zakonitosti jednog originalnog filmskog žanra i način na koji je proslavljeni partizanski komandant sa Kozare izgubio život bili bi, međutim, sasvim dovoljni da se autor Prokletnika zainteresuje za sudbinu ovog narodnog heroja, omiljenog lekara, tenisera i starijeg brata vajara Sretena Stojanovića, o kojima bi i jedan Bernardo Bertoluči poželeo da snimi televizijsku seriju.

Dečaci iz Mlade Bosne

Konspiracija se ispostavlja kao ključna reč u priči o mladosti braće Mladena i Sretena Stojanovića, rođenih u Prijedoru, u svešteničkoj porodici čiji je poslednji predstavnik ovog poziva bio upravo njihov otac Simo. Među knjigama bogate biblioteke Mladena Stojanovića nalazilo se i Sveto pismo popa Sime, u kome je, na četvrtoj strani, njegovom rukom napisano: „I rodi mi se sin Mladen 7. aprila 1896. godine."

Dve godine kasnije rodio se Sreten, a pop Simo i Jovanka (takođe iz svešteničke porodice) imali su osmoro dece i otac je nameravao sve da ih odškoluje. Tako se, nakon osnovne škole koju je završio u Prijedoru, Mladen 1906. godine upisao u sarajevsku gimnaziju, da bi 1907. gimnazijsko školovanje nastavio u Tuzli, gde mu se naredne školske godine pridružuje brat Sreten.

Iz tog vremena sačuvano je i ovo njihovo pismeno obećanje dato ocu, koje se i danas čuva u memorijalnom muzeju u Prijedoru:

Dobro učili jesu, ali je njihovo vladanje, makar iz persepktive austrijskih okupacionih vlasti, bilo daleko od dobrog, jer su obojica bili članovi „Tajne đačke organizacije". U početku je to bilo pretežno literarno udruženje, ali se u vreme kada su braća Stojanović postali njeni članovi karatker delovanja bio znatno izmenio. I dalje se čitalo mnogo i o pročitanom bivali sastavljani referati, ali su umesto književnih tema sada raspravljali o ravnopravnosti žena, o Engelsovim radovima posvećenim poreklu porodice...

I dok je jedan od gimnazijalaca ostalim članovima organizacije referisao o železničkim tarifama u Bosni i Hercegovini, Mladen Stojanović je održao predavanje „O zdravlju naroda". Nosio je leptir-mašnu i crni šešir sa širokim obodom, koji je u to vreme bio znak naprednosti. Bio je visok i lep mladić. Doteteranost mu pristajala.

Društvo iz „Zlatne morune"

Pri kraju teksta „Mlada Bosna", pisanog povodom obeležavanja četrdesetogodišnjice početka Prvog svetskog rata, Sreten Stojanović je, napisao i ovo:

„To je bilo čudno vreme, kad su deca, uzvišenošću svoga duha ponela u slavu roditelje, zbunila žandare, prepala sudije i teško zabrinula staru monarhiju."

U proleće 1912. godine, Mladen Stojanović postaje član tajne nacionalističke organizacije „Narodna odbrana", čiji su članovi bili organizovani po trojkama.

Nakon završetka šestog razreda gimnazije, on, umesto da otputuje u Prijedor, ne obavestivši roditelje, tajno odlazi u Srbiju, do koje je putovao što pešice, što vozom, što lađom.

Stigavši u Šabac, Stojanović se zaklinje na sablji majora Mite Pavlovića i postaje član organizacije „Ujedinjenje ili smrt". U Beogradu provodi vreme u kafani „Zlatna moruna" na Zelenom vencu, gde se sreće sa Gavrilom Principom i Mustafom Golubićem. Potom odlazi u Vranje, gde u vojnoj kasarni, sa ostalim omladincima prolazi jednomesečnu vojničku obuku pod komandom srpskog četničkog vojvode Vojina Popovića Vuka. Vežbalo se rukovanje puškom, pištoljem, bombom. U Mladenovoj grupi bili su i Hasan Rebac i Mustafa Golubić.

Stojanović se u Bosnu vratio umešavaši se među mostarske maturante, koji su bili na ekskurziji. Sa ovom grupom je putovao i Vladimir Gaćinović, koji se vraćao iz Švajcarske. Kada se krajem avgusta najzad pojavio u Prijedoru, Mladen Stojanović je ukućanima oduševljeno pričao o nezaboravnom putovanju sa Gaćinovićem od Šapca do Bosanskog Broda.

 „Čuješ, mali", rekao mu je u jednom trenutku Gaćinović i zagrlio ga: „Lezi na moje krilo i odmori malo umornu glavu."

I dok je Mladen Stojanović nastavio školovanje u tuzlanskoj gimnaziji, njegov brat je zbog organizacije đačkog štrajka prešao u Beograd, gde se u „Zlatnoj moruni" sastajao sa komitama i đacima iz Bosne i Hercegovine.

„Jednog dana sretnu me pred 'Albanijom' kod sata Princip i Grabež i upitaju me da li moj brat Mladen i Todor Ilić još stanuju u našem starom stanu u Tuzli", piše Sreten u svojim sećanjima. „Kada sam ja potvrdno odgovorio, oni mi rekoše da bi želeli da prenoće  tamo jer ne bi hteli da ih Švabe vide, a hoće malo da svrate u Bosnu. Kada sam ih pitao za pravac putovanja, odgovoriše da idu kod Grabeža u goste na Pale. Ja sam, po njihovoj želji, napisao u Tuzlu otvorenu kartu bratu, i ta je karta posle nađena i teretila me kao učesnika u atentatu, ali sam kasnije oslobođen te sumnje."

Mladen Stojanović je sa grupom đaka i profesora Tuzlanske gimnazije uhapšen samo šest dana nakon Sarajevskog atentata, tokom trajanja maturskih ispita. Sreten je vest o Ferdinandovom ubistvu čuo u Prištini, gde je bio sa grupom maturanata Prve beogradske gimnazije:

 „Ujutro smo otišli u Kosovsku Mitrovicu gde smo sa vojskom proveli vreme veselo igrajući kolo i pevajući pesme; posle smo, u redovima, prošli pored austrijskog konzulata demonstrativno pevajući Hej Sloveni."

Potom su krenuli za Beograd, ne bi li se prijavili u dobrovoljce. U Kumanovu im je vatreni govor držao mladi Proka Jovkić (Nestor Žučni), pesnik koji se vratio iz Amerike da 1915. umre u Nišu, od posledica tifusa.

Umesto da ih upišu u dobrovoljce, vođe organizacije „Narodna odbrana" bosanskim đacima poručuju da se što pre vrate kućama, čime će skinuti svaku sumnju sa umešanosti srpskih vlasti u atentat. Milan Pribičević je tom prilikom Sretenu čak rekao kako od rata neće biti ništa, te da će po povratku možda biti uhapšeni, ali da će im potom škola čak priznati i izostanke.

Iako ga je direktor Prve beogradske gimnazije odgovarao od namere da se vrati kući, Sreten Stojanović je poslušao Pribičevića. Uhapšen je čim je prešao u Zemun.

„Mala paprika" i Zenica bluz

Austrijske vlasti su u kratkom vremenu pohapsile sve članove tuzlanske „Tajne srednjoškolske organizacije" i potom pokrenule detaljnu istragu, koja se oslanjala na obilje zaplenjenih  dokumenata koji su, između ostalih, teško teretili obojicu Stojanovića.

Sreten je bio autor već pominjane dopisnice bratu u kojoj se pominju Princip i Grabež, dok je, kod Mladena, između ostalog, pronađen nacrt manifesta, koji je nastao kao njegova prva reakcija na Sarajevski atentat, i u kome, između ostalog piše:

„Ljubimo heroje naše: Jukića, Žerajića, Dojčića, Cabrinju, Planinšćaka, Principa, jer su oni proroci nacije, jer su oni nacija! Sinovi jedne Jugoslavije!... Dolaze proroci Nacije, dolaze proroci Jugoslavije. Prislušnite svi kako vam jače kucaju žile i kako vam jače struji krv, to je govor Slobode! Budite svi proroci Nacije i ona će srećna biti, jer je vrijeme da proroštvo sreće Nacije bude istinito! Proroci dolaze! Nastavite stazu njihovu, da ne zamre krv u žilama naroda ovog. O svijetli, o veliki, sinovi proroci Jugoslavije!"

Zbog ovih redova, Mladen Stojanović je tokom istrage boravio u samici tuzlanskog zatvora, ali je, po svedočanstvu svojih drugova, i tu držao do urednosti. U znak protesta bio je pustio duge bakenbarde, koje je držao uredno i redovno se brijao.

Nakon poraza austrijske vojske na Kolubari, zatvorenici su zbog straha vlasti od mogućeg prodora srpske vojske u Bosnu i Hercegovinu premešteni u banjalučku Crnu kuću, u koju su pre njih bili zatvarani Vaso Pelagić i Petar Kočić.

„Crna kuća je bila sanatorijum za nas", napisao je Sreten Stojanović u autobiografiji. „Zajedno smo bili po sobama, ključari su bili naši ljudi, a građanstvo se organizovalo da nas dobro počasti... Vrhunac je bio kada smo osnovali list Mala paprika. List je štampan u našoj sobi a umnožavali smo ga pomoću indiga. Uživali smo dok smo ga pisali. Imali smo novosti iz kaznione, novosti spolja, članke, stare i nove viceve. Jedna strana bila je posvećena karikaturama koje sam ja pravio."

Nakon deset meseci prebačeni su u Bihać. Čekajući suđenje u zloglasnoj Kuli, podignutoj za turskoga vakta, đaci su uspeli da naprave jedan broj „Almanaha". Mladen Stojanović je priložio svoje pesme i jedan esej, dok su likovne priloge bili delo brata Sretena i Koste Hakmana.

Na suđenju održanom u Bihaću u drugoj polovini septembra 1915. godine Mladen Stojanović je osuđen na šesnaest, a njegov brat Sreten na deset godina tamnice. Okovani u lance, osuđenici su iz Bihaća vozom sprovedeni u Zenicu, na izdržavanje kazne.

Prvih nekoliko meseci proveli su u „staklenoj kući", delu kaznione koji je imao delimično stakleni krov. Boravili su u samicama i bio je im je zabranjen i najmanji kontakt sa ostalim osuđenicima. U samicama su se nalazili razboji, na kojima je svaki sužanj morao da istka između dvanaest do petnaest metara tkanine dnevno.

Mladenu Stojanoviću je najteže padala zabrana svakog razgovora i usamljenost. Bio je fizički propao, čemu je, sem loše ishrane, najviše uticao robovski rad na razboju. Sreten Stojanović je uvideo da bi ga taj rad mogao koštati i života, te se uporno činio neveštim. I dok su ostali osuđenici svakoga dana istkali i po petnaest metara platna, on bi jedva uspeo da uradi metar, najviše dva.

Najzad su ih rasporedili po majstorskim radionicama. Mladen je počeo da opravlja cipele, dok je Sreten dopao stolarske radionice, gde je ubrzo na videlo izašao njegov rezbarski dar. Najzad im je bilo dozvoljeno i da čitaju, ali se sva lektira sastojala iz Svetoga pisma, Rečnika francuskog jezika, te dela američkog filozofa Emersona Reprezentanti ljudskog roda u prevodu na nemački jezik.

U jesen 1917. godine stigla je amnestija. Sreten Stojanović je sa sobom u Prijedor poneo tabakeru na kojoj je izrezbario srpske seljake koji igraju kolo. Ispostaviće se da će mu to otvoriti vrata studija vajarstva u Beču jer je beogradski lekar Đurica Đorđević, oduševivši se ovim njegovim radom koji je video odmah posle završetka rata, rešio da o svome trošku školuje talentovanog mladića.

U međuvremenu su obojica Stojanovića morali na regrutaciju. „Ja i moj brat smo se sporazumeli da od nas dvojice može samo on da bude spasen od vojske, a ja nikako", piše Sreten Stojanović i potom opisuje kako se Mladen sve vreme lekarskog pregleda žalio na povredu noge, dok je on odmah izjavio kako se oseća potpuno zdrav i spreman za vojnu službu.

Tako se Mladen vratio kući u Prijedor, dok je Sreten poslat u logor Bosanske druge regimente u Lebring, u Štajerskoj. Tu je na sve načine uspevao da izbegne vojne dužnosti, da bi najzad uspeo da dezertira i preko Prijedora stigne u Zagreb, u kome ga je dočekao brat Mladen. Sretena preko veza smeštaju u bolnicu, što je prvi korak ka oslobađanju od vojne službe.

Poput Melkiora Tresića u romanu Kiklop Ranka Marinkovića, Sreten se odlučuje na samoizgladnjivanje, ne bi li ga otpustili iz vojske zbog neuhranjenosti. U biografiji navodi kako mu je uspevalo da ne jede i ne spava i po pet dana, a potom opisuje svečani doček nove 1918. godine u kafani „Grand" na Ilici:

„Kada se ugasila svetlost, muzika je zasvirala Hej, Sloveni, a mi smo to dočekali sa urnebesnim klicanjem. Svetlost se upalila a mi smo još pevali. U kafani je bio veliki broj austrijskih oficira koji su se zbunili ovakvim dočekom Nove godine, ali su pristojno ustali i dočekali završetak pesme, a mi smo tražili da se ponovi i zapevali smo. Kada smo naterali muziku treći put, oficiri su se usprotivili." 

Srce pošljednjeg diva

Sutradan je objavljen prvi broj književnog časopisa „Književni jug", čije su uredništvo činili Ivo Andrić, Niko Bartulović, Branko Mašić i Vladimir Ćorović, koga su u junu zamenili Miloš Crnjanski i Anton Novačan. Tu su svoje radove, između ostalih, objavljivali Tin Ujević, Miroslav Krleža, Vladimir Nazor, Antun Barac, Isidora Sekulić, Sima Pandurović, Aleksa Šantić...

U osamnaestom broju časopisa, objavljenom 18. septembra 1918, izašla je pesma Mladena Stojanovića „Bolani Dojčin". 

Pisan na razmeđu dubokog sumraka ugnjetelačke kolonijalne imperije i prvih nagoveštaja zore državnog ujedinjenja Južnih Slovena, ovaj mladalački sonet će se poetskim variranjem sudbine junaka iz istoimene junačke narodne pesme ispostaviti kao gotovo poovska slutnja tragike Stojanovićevog kraja.

Ali, između jeseni devetsto osamnaeste i proleća četrdeset i druge čekale su ga dvadeset i četiri godine ispunjene pre svega - činjenjem dobra.

Sa Mustafom u Beču

U Sremskoj Mitrovici Mladen sa grupom drugova učestvuje u razoružavanju austrougarskih jedinica, potom se u Zagrebu upisuje medicinu.

Prvo je stanovao u zgradi fakulteta, potom u jednom sobičku dvorišne zgrade u Vlaškoj ulici. Odbio je da prima kraljevsku stipendiju. Bio je vredan i dobar student, pa mu je dr Perović kao demonstratoru poveravao veoma ozbiljne zadatke. Isti profesor ga je više puta slao u Beč, sa ovlašćenjem da može službeno da posećuje bečki Anatomski institut i prisustvuje časovima anatomije profesora Ferdinanda Hohštetera. Tamo se ponovo sreo sa Mustafom Golubićem i odmah uključio u aktivan rad udruženja jugoslovenskih studenata.

Prema sećanjima članova ovog udruženja, na jednom od mitinga prvo je govorio Mustafa Golubić, koji je svoj govor počeo rečima: „Kralj Aleksandar je zločinac!" Među poslednjima je istupio Mladen Stojanović i osudio režim koji je na smrt osudio Aliju Alijagića, atentatora na ministra policije u vladi SHS Milorada Draškovića.

U Beču je u to vreme bio i njegov brat Sreten Stojanović, koji je uspešno studirao vajarstvo. Mladen nakon završetka studija medicine počinje da radi u Zakladnoj bolnici u Zagrebu, a potom u sarajevskoj bolnici na Koševu, a mladi umetnik odlazi u Pariz, gde na čuvenom „Salonu nezavisnih" 1921. godine izlaže skulpture Moj otac i Moja majka i dobija dobre kritike.

Druži se sa Milom Milunovićem, Slavkom Vorkapićem, Bergsonovom kćerkom...

„Bergson je imao gluvonemu ćerku koja je radila sa nama. Teško je govorila, bila je ružna, ali sjajno čeljade, plemenito i pametno. Mene je svuda vukla i pretila mi prstom kada bi me videla sa devojkama. Bio sam kod njih; upoznala me sa ocem koji mi reče da mu stalno o meni pričaju, a ja sam mu rekao da mu je ćerka divan drug."

Sreće i Isidoru Dankan.

„Šaljapin peva, Isidora Dankan igra i vi imate karte jer njihovi prijatelji sede sa vama ili mole da spavaju kod vas koju noć. Isidora Dankan, već starija, debela, okružena još debljim Amerikankama, u maloj garderobi prepunoj milionskog nakita zove me da pođem s njom na večeru kod Amerikanaca. Gadi mi se, odbijam."

Mladen je riječima liječio

I dok Sreten u Parizu živi kao neki junak romana Henrija Milera, Mladen Stojanović 1925. godine u Zagrebu radi na sastavljanju „Antologije moderne jugoslovenske lirike", zajedno sa Miroslavom Feldmanom i Gustavom Krklecom.

Rukopis su predali knjižaru Z. V. Vasiću, ali antologija na kraju nikada nije štampana. Prema Krklecovim rečima „ostalo do danas mutno zašto ʼAntologijaʼ nije objavljena". Govoreći o Mladenu Stojanoviću, Krklec je rekao da je to bio „najdivniji mladić koga sam sreo. Mladen je bio čovjek kakvi će ljudi biti."

Posle dvogodišnje prakse, Mladen Stojanović odlazi da kao lekar služi na ostrvu Brač, u Pučišćima. Tamošnji narod ga je brzo zavoleo i upamtio kao mladog i poletnog lekara, spremnog da svakome pomogne.

Početkom 1929. godine umire mu otac i Mladen se vraća u Prijedor, ne bi li bio uz majku. Otvara privatnu lekarsku praksu, 1932. osniva i teniski klub u Prijedoru, ženi se, dobija sina...

I sve bi to bili podaci kojima se potvrđuje sređeni, materijalno obezbeđen građanski život tokom sezone mira ili godina mirnog življenja da nema one druge strane međuratnog perioda doktora Mladena. Jer, upravo u toj deceniji ovaj vrsni dijagnostičar počinje da ostvaruje svoje ideale, ali i otvoreno nastavlja da se suprotstavlja državnom aparatu, koji svojim birokratskim delanjem proizvodi sve izraženije socijalne nejednakosti.

A kako se živi u prvoj zemlji komunizma svojim očima je video Sreten Stojanović, kada je 1928, zajedno sa svojim prijateljem Dragišom Vasićem, posetio Sovjetski Savez i o tome u svojim člancima redovno izveštavao čitaoce tadašnjih beogradskih „Novosti".

Prijedorčani su često znali da kažu kako „Mladen liječi riječima i pogledom bolje nego neki drugi skupim lijekovima". Besplatno je lečio na stotine krajiških seljaka, a kada bi ga pitali koliko moraju da mu plate, on bi odgovorio: „Plaćeno je, da si ti živ i zdrav. Platio je gazda N. N. Njemu sam ja udario tarifu. Ima on više od tebe."

Sirotinji je često davao i novac za lekove i za putne troškove, a jedno vreme je na železničkoj stanici imao i svoga „agenta", čija je dužnost bila da sačekuje seljake koji traže lekarsku pomoć i da ih sprovodi do ordinacije.

U „Politici" je 11. jula 1937. godine objavljena i ova kratka zahvalnica:

Brinuo je o zdravlju ljubijskih rudara, koje je zdušno podržavao i pomagao tokom velikog štrajka 1940. godine, predavao higijenu u prijedorskoj gimnaziji i pred početak Drugog svetskog rata radio u železničkoj ambulanti. Vlasti su nameravale da ga sklone sa tog mesta, ali su železničari potpisali peticiju kojom su zahtevali da doktor Mladen ostane njihov lekar, jer oni drugoga ne žele.

Policija je trideset i osme pretresla kuću Stojanovića, u potrazi za kompromitujućim materijalima, ali je majka u poslednjem trenutku iz doktorovih knjiga izvukla tražene spise i sakrila ih u njedra. Član KPJ je, međutim, postao tek 1940. godine.

Za to vreme, Sreten Stojanović se skrasio u Beogradu, gde je prvo bio honorarni nastavnik u Višoj pedagoškoj školi, da bi 1937. godine bio izabran za profesora Umetničke akademije. Učestvovao je u osnivanju Srpskog kulturnog kluba, ali ga je napustio 1941. 

„Ide Mladen, vodi partizane..."

Aprilski rat Mladen Stojanović je sa bataljonom u kojem bio raspoređen proveo u odstupanjima po Dalmaciji. Po povratku u Prijedor, ustaške vlasti ga nisu hapsile, ali je na ime garancije da će biti lojalan novim vlastima morao da položi sto hiljada dinara.

Uhapšen je odmah nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez, a iz zatvora je pobegao mesec dana kasnije. Evo delova izveštaja koji je iz prijedorske kotarske oblasti poslat ustaškom stožeru za Bosansku Hrvatsku u Banjaluci:

„Noćas, pol sata poslije ponoći dr Stojanović je pošao u zahod, sa gornjeg sprata u donji, pri čemu ga je slijedio stražar Rešić Fehim. Kad su dr Stojanović i stražar Rešić sišli do polovine stepenica, tada je dr Stojanović zavikao 'Požar', a Rešić kad je vidio požar, povikao je na ostale uhapšenike, radi gašenja i spašavanja, - dočim je Stojanović iskoristio tu strku radi požara, pa je unišao u zahod i kroz zahodski prozor nepoznato kuda pobjegao. Postoji temeljita sumnja, da je slamu sam dr Stojanović zapalio da izazove metež i da to iskoristi u cilju da pobjegne. Za dr Stojanovićem je odmah povedena potjera, ali do danas bez uspjeha. Star 40 godina, stasa visokog, lice oblo, oči crne, kosa smeđa, bradu i brkove brije. U slučaju uhićenja da se pod jakom stražom doprati ovoj oblasti..."

Stojanović je nakon bekstva iz zatvora otišao na Kozaru, gde je tokom leta te prve ratne godine bio jedan od glavnih organizatora narodnog ustanka.

Zločini koji su ustaše već uveliko činile nad srpskim stanovništvom na ovom području i početak odvođenja ljudi u Jasenovac ubrzao je formiranje prvih partizanskih odreda. Krajem avgusta formiran je Kozarski partizanski odred, čiji je prvi komandant postao doktor Mladen, a politički komesar Osman Karabegović.

Odred je ulazi u otvorene bitke protiv nemačkih i ustaških snaga, a sa svakom uspešno izvedenom akcijom, Mladenovim partizanima se pridruživalo sve više boraca, dok je sam doktor izrastao u narodnog junaka.

Krajem četrdeset prve godine, kada je po direktivi Glavnog štaba partizanskog pokreta u Bosni i Hercegovini sa svojim borcima sa Kozare prešao u Podgrmeč, imao je guste crne brkove, koji su se lagano i nedisciplinovano rasipali i povijali oko usana. Nosio je široki opasač, bio uvek utegnut i doteran, a na opasaču su visili bomba „kragujevka" i veliki „parabelum". Nosio je stalno dogled i futrolu sa sekcijama, a na glavi kožni kačket sa zvezdom petokrakom.

Pred njim je već uveliko išla legenda o junaku kome je narod verovao i o kome je pevao. Kako je narod Podgrmečja dočekao doktora Mladena, svedoči Branko Ćopić koji ga je tada i upoznao:

„Čim je Mladen prešao rijeku Sanu i stupio na podgrmečko tlo, dočekala ga je šuma barjaka i nepregledna masa seljaka i omladine. Oko duboko usječene i krivudave sniježne prtine, kojom je Mladen prolazio sa svojom pratnjom, nadžidžalo se sila božja seljaka i kako Mladen nailazi, oni zaneseno i pobožno skidaju šubare i škrljake i stavljaju ih pod pazuho. U jednoj ruci drže flašu a u drugoj čašu rakije - dobrodošlice. Nude Mladena i njegovu pratnju. Neki ga dočekuju sa kruhom i solju i krste se dok mu pružaju komad pogače.
Mladen stasita ljudina, vojničkog izgleda i koraka, što se samo na filmu može vidjeti, širokim pokretom ruke prihvata dobrodošlicu smješeći se, a omladina izbacuje parole i pjeva. Prilaze mu najugledniji domaćini, rukuju se s njim i pozdravljaju ga riječima: 'Nek'si nam došao, Obiliću naš!'"

Na Stojanovićevo navaljivanje, Branko Ćopić počeo je da piše i pesme. „Branko, treba da pjevaš", rekao mu je jednom prilikom u razgovoru i skrenuo pažnju na motiv seljačke torbe o kojem bi i on, da je mlađi, napisao pesmu:

„Posmatrao sam narod pod Kozarom kako u torbama donosi hranu i darove borcima i ponude ranjenicima. Vidio sam svakojakih torbi... brašnjavih, izblijedjelih, mlinarskih. Vidio sam lijepo izvezene, svečanog izgleda torbe, koje se u mirno doba vade iz ormana samo kad se ide u pohode, svatove i na slave. Vidio sam izlizane đačke torbice i džakove od svega i svačega napravljene i na ljutu nevolju skrpljene, koje svojom pojavom upozoravaju da je tu rat. Hiljade torbi na pogrbljenim seljačkim leđima, kao simboli narodne muke i nevolje, ali i riješenosti da se istraje u borbi, da se pomogne svoja vojska, koja nema ni magacina, ni konzervi ni mlinova..."

Najvažnije vojničke bitke Kozarski odred je izvojevao u kasnu jesen 1941. godine. Poslednja akcija kojom je komandovao Mladen Stojanović bila je napad na školu u Turjaku 16. novembra. O toku akcije govori poslednji izveštaj koji je Stojanović kao komandant Odreda poslao Glavnom štabu 21. decembra 1941:

Samo tri dana kasnije, ustaške vlasti su za njim raspisale poternicu:

Dve izdaje i predugo umiranje

Partizani, međutim, nisu uvek uspevali da vladaju situacijom na političkom planu. Kao i na drugim teritorijama na kojima se narod digao na ustanak, i na širem području Bosanske Krajine odnosi između vojnika koji su na kapama nosili crvenu petokraku i vojnika sa kokardama nisu još uvek bili razjašnjeni.

Zato je na jednom od partizanskih vojnih savetovanja odlučeno da Mladen Stojanović preuzme komandu nad novoformiranim jedinicama i rukovodi konsolidacijom stanja u tom delu Bosne, gde je sve više boraca prelazilo u četničke jedinice. 

Jedan od njegovih zadataka bio je da pokuša da postigne dogovor sa ustanicima predvođenim predratnim učiteljem Lazarom Tešanovićem, koji, prema saznanjima partizanske komande, još uvek nisu bili izabrali stranu.

Na ove pregovore je krenula kolona od stotinak partizana, predvođenih Mladenom Stojanovićem i potonjim generalom Kostom Nađem, koji je u svojim „Ratnim uspomenama" ovako opisao kako su upali u zasedu:

 „Prtina kojom smo išli poređani jedan za drugim, vijugala je na jug. Kad smo prošli pored brda Lipovac, kilometar severnije od sela, doktor Mladen je izašao na čelo kolone...

„Stoj, ko ide?"

„Svoji smo, partizani..."

U isti mah je prasnula stražareva puška, a onda iz škole grunu plotun. Mladen je prvi pao, pogođen u čelo."

U zasedi je izginulo dvanaest boraca, a ranjenici su nakon celodnevne borbe izvučeni i prebačeni u ratnu bolnicu, u zgradu škole u selu Jošavka. Mladen Stojanović je smešten u obližnju kuću, domaćina Danila Vukovića, gde ga je negovala doktorka Danica Perović.

Stojanovićev oporavak je tekao dobro i njegovi ratni drugovi su već počeli uveliko da ga posećuju kada je došlo do nove izdaje. Obezbeđenje bolnice povereno je članu štaba Radetu Radiću, koji je odranije igrao dvostruku igru i nije oklevao da odmah krene u akciju. Ubedio je kolebljive borce i prvoj grupi naložio da likvidiraju ranjenike koji su ležali u školi, drugoj da razoruža zaštitnicu štaba odreda, a trećoj da odu do kuće Danila Vukovića i ubiju Mladena Stojanovića.

Postoji više izjava svedoka onog što se potom desilo, među kojima su i svedočenja počinitelja zločina. Neki od njih su posle rata osuđeni na robiju ili na smrt, a neki su nastavili da žive u Jošavki. Nema tu mnogo rašomonijade, jer je u svim verzijama ranjeni Mladen Stojanović nakon dramatične noći i dana u ćebetu iznesen iz kuće i ubijen stotinak metara od nje.

Stojanovićev ratni drug Rade Bašić, koji je napisao doktorovu biografiju i scenario za igrani film Doktor Mladen, posetio je Jošavku 1967. godine:

"Bio sam u kući Danila Vukovića, pogledao sobičak u kome je Mladen ranjen ležao. Sobica je tijesna i niska. Tu se Mladen nije mogao uspraviti. Ulazna vrata izrešetana su mecima one noći kad je Mladen razoružan...
Brojao sam korake pješačeći od škole, gdje je bila smještena bolnica, do kuće Danila Vukovića, gdje je ležao Mladen. To je razdaljina od nekih 700-800 metara. Kao ratniku i vojniku nametalo mi se pitanje: kako to da ni štab odreda ni Operativni štab nisu došli na ideju da bolje obezbijede ranjenog i nepokretnog Mladena? Kako se ne sjetiše da ga prebace u Krajinu, u bolje i sigurnije uslove liječenja?
Stajao sam neko vrijeme kraj potoka Mlinske Rijeke, nedaleko od mjesta gdje je Mladen strijeljan. Žubor potoka, ujednačen i ravnodušan, uznemiri me i naljuti. Dan je bio julski. Brežuljci oko mene osunčani. Ja mračan i nesrećan. Drveće je podsjećalo na kosture, žbunje na prazne lobanje poginulih.
Zar je Mladen morao tu i tako završiti...
Zaželih da se na ovom mjestu više nikad ne nađem."

Istorija i legenda

Desetak dana nakon Stojanovićevog ubistva, odred kojim je komandovao zvanično je prozvan Drugim KNO partizanskim odredom „Mladen Stojanović", a 7. avgusta iste godine doktor Mladen proglašen je za narodnog heroja.

Po njemu su posle rata nazvana mnoga obdaništa, škole i zdravstvene ustanove. Pre rata većinski nemačko selo Bukin kod Bačke Palanke nakon rata je naseljeno kolonistima iz Bosanske Krajine, i u čast dr Mladena Stojanovića ponelo je naziv Mladenovo. U centru Mladenova 1971. godine podignut je Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora 1941-1945. i Mladenu Stojanoviću. Na spomeniku se nalazi šesto imena palih krajiških boraca i natpis posvećen doktoru Mladenu: „Ponosnom narodu Bosanske Krajine, ti si bio vođa. Danas si njegov ponos i večita legenda."

Sreten Stojanović je preživeo Drugi svetski rat. Bio je među nekoliko onih koji su u avgustu 1941. u okupiranom Beogradu, rizikujući svoje živote, odbili da potpišu „Apel srpskom narodu", u kome je javno osuđen komunistički ustanak u okupiranoj Srbiji i narod pozvan na poštovanje okupatorskog reda i mira.

Između ostalog, Sreten Stojanović ostaće upamćen kao autor spomenika Mladenu Stojanoviću koji se nalazi u Prijedoru, spomenika Njegošu na Platou Filozofskog fakulteta u Beogradu i spomeniku Karađorđu na platou ispred hrama Svetog Save i Narodne biblioteke Srbije.

A spomenik je pre nekoliko godina dobio i vojvoda Lazar Tešanović, dok jedna ulica u Banjaluci danas nosi ime vojvode Radeta Radića.