Na današnji dan pre hiljadu i sedam godina, 29. jula 1014, na planini Belasici odigrala se bitka koja će zapečatiti sudbinu države cara Samuila. Vojska vizantijskog cara Vasilija II Bugaroubice tada je zarobila 14.000 Samuilovih ratnika i oslepela ih, ostavljajući svakom stotom po jedno oko kako bi ih odveli kući da svedoče o nemoći vožda koji se drznuo da se proglasi za cara. Car Samuilo je ostao simbol borbe za ujedinjeni južnoslovenski Balkan - naš, od svih nas.

Svi znamo za one germansko-franačke vladare kojima su uz ime dodavali gdekad ljupke gdekad, opet, manje privlačne nadimke, da bi po njima i ostali upamćeni: Karlo Veliki, Luj Pobožni, Karlo II Ćelavi, Karlo III Debeli, Luj III Slepi... Vladaru koji je od 976. do 1025. godine upravljao Istočnim Rimskim Carstvom, koje mi danas pamtimo i pominjemo po tek a posteriori nadenutom nazivu „Vizantija", nije u deo zapalo ni da bude mio, ni da bude nagrđen. Vasilije II je, naime, ovenčan stravičnim, faktički genocidnim nadimkom - Bugaroubica.

Vasilije je bio tipični tiranin, koji je strogo vodio računa o tome da se na teritoriji imperije na čijem čelu stoji ne raspiri, slučajno, neka žiška otpora, nekakva, nedajbože, slobodarska ideja koja bi mogla da okrnji ugled i geografske koordinate Romejskog carstva. Kao hrišćanin, shvatao je da u klasifikovanju pobunjenika ne treba praviti suvišne diferencijacije na hrišćanski i nehrišćanski element: ne valja kad je neprijatelj čio, ma koje vere bio.

Arhineprijatelji

Tek što je mlađani, tad jedva punoletni Vasilije II stupio na presto, na tlu potonje Stare Srbije i, delom, jugozapadne Trakije, počeo je da se ističe slovenski vožd Samuilo, koji je, kako istoričari govore, samo čekao da sa životne pozornice siđe istočnorimski car Jovan Cimiskije (vladao od 969. do 976), pa da krene u opsežnu akciju koja je za cilj imala izbavljenje tog dela Balkanskog poluostrva iz konstantinopoljskog jarma.

Samuilo i novokrunisani Vasilije imali su, osim toga što će potom ratovati gotovo pune četiri decenije, još jednu karakteristiku klasičnih arhineprijatelja: obojica su rođena 958. godine. Bili su, pritom, i zemljaci: Vasilije, sin Romana II, na vizantijski presto stupio je kao eksponent Makedonske dinastije.

Vasilijeva vladavina bila je veoma burna, pre svega zbog turbulentnih zbivanja na azijskom tlu. Godina 986. imala je za njega ujedno pogibeljan i motivacioni karakter: pod neposrednim Vasilijevim zapovedništvom, carske trupe nagrabusile su u Bici kod Trajanovih vrata, a dušmani su im bili - Bugari. Situacija na samom Balkanu bila mu je, pak, štono bi rekli neki potonji balkanski državnici, deveta rupa na svirali. I na tu rupu, međutim, može i te kako zvučno i bučno da se zasvira, na šta ga je neprestano podsećao Samuilo. A Vasilije je na Samuila dugo gledao kao na komarca od kojeg ne treba praviti magarca.

Da nabijanje na kolac nije nekakva seldžučko-osmansko-azijatska izmišljotina, dokazaće Vasilije 989. godine. Tada je, po njegovoj zapovesti, na kocu izdahnuo general Kalokir Delfinas, jedan od vođa pobune protiv cara, u kome su mnogi moćni Konstantinopoljani posle teškog poraza kod Trajanovih vrata videli gubitnika i štetočinu.

Preteča cara Dušana

Samuilo je, pak, osetivši izvesnu relaksaciju usled silnih nevolja s kojima se Vasilije suočavao na Istoku, krenuo da širi teritoriju koju danas neki nesmotreno nazivaju bugarskom (ona, naravno, jeste bila i bugarska), dok je ostali tretiraju kao teritoriju Južnih Slovena čvrsto rešenih da se jednom zasvagda oslobode tuđinskog biča i ulara.

Slobodno i osnovano može se reći da je Samuilo bio preteča cara Dušana. Kao i car Dušan kasnije, i Samuilo se sâm proglasio za cara, i gotovo je nekontrolisano širio svoju teritoriju nauštrb istih neprijatelja - Grka. U sastavu njegovog carstva našla se podunavska Bugarska, Raška, Bosna, cela Makedonija izuzev Soluna, Tesalija, Epir i Albanija s Dračem. Harale su Samuilove trupe i po Dalmaciji, stigle sve do Zadra, a na istočnoj strani stalno su prodirale u dubinu Trakije. Na jug je, baš kao nekoliko stoleća docnije Dušanovi bojovnici, Samuilova vojska stigla čak do Peloponeza.

Vasiliju se pali lampica, i on šalje svog čoveka od poverenja, Nićifora Urana, da „uguši bugarsku pobunu" na Balkanu. Do velike bitke došlo je 16. jula 997. godine na Sperhiji, a rezultat je bio toliko neočekivan, da se uzdah olakšanja u Konstantinopolju čuo, valjda, sve do Pariza.

Nićifor je naneo težak poraz Samuilu, koji je bio primoran na potez o kojem do dan pre toga ni u najgorim košmarima sanjao nije: sklopio je, navrat-nanos, desetogodišnje primirje s Romejskim carstvom, a neki su tvrdili da može da bude srećan što nije prošao znatno gore, uprkos činjenici da su mu mnogi naprečac stečeni posedi tom prilikom oduzeti.

Primirje, avaj, nije dugo poštovano: naredna faza rata počela je 1000. godine, kad je Vasilije krenuo u čitavu seriju napada. Sila Boga ne moli, pa ni primirja ne voli: Vasilije je povratio Meziju, da bi 1003. godine njegova soldateska zauzela i Vidin. Bila je to tek predigra za bitku kod Skoplja (1004), u kojoj je Samuilo doživeo pravi debakl. Do vrhunca Vasilijeve uporne antislovenske kampanje dolazi 1005. godine, kad su romejske trupe povratile upravu nad Tesalijom i delovima južne Makedonije.

Više u strahu od svoje vlastele nego od opakog neprijatelja, Samuilo kreće u kontraofanzivu. Do velikog okršaja dolazi 1009. kod sela Kreta, istočno od Soluna, gde Samuilove snage opet bivaju potučene do nogu. Prema zapisu Vasilijevog hroničara Jovana Skilice, njegov vladar je „iz godine u godinu istrajavao u napadima i tako oslabio Bugarsku".

Dugoj agoniji Samuilovoj, u koga su u tom trenutku svi balkanski Sloveni gledali kao u poslednju branu pred nezadrživom bujicom s Bosfora, kraj se nazirao neprestano, ali je tinjala nada da se konstantinopoljskoj hegemoniji ipak može odoleti. A onda je došla prelomna 1014. godina.

Celog tog jula 1014. na istočnom Balkanu vrilo je kao u košnici. Svima je bilo jasno da se priprema konačni obračun između dva sveta: južnoslovenskog, još poletnog, ekspanzivnog i slobodoljubivog, i grčkog, odvajkada dekadentnog po samoj svojoj  naravi.

Dvadeset devetog jula na Belasici se odigrala bitka koja će zapečatiti sudbinu Samuilove države i sve slovenske narode Balkana izložiti na milost i nemilost romejskoj zavojevačkoj jarosti. Istina, potrajaće njegovo carstvo još četiri godine, do 1018, na osnovu čega se izvlači zaključak da ni vizantijski trijumf (još) nije bio potpun. Ali od tada primljenog udarca Samuilovo carstvo se nikad neće oporaviti.

Vasilijeva vojska se ka srcu Samuilove države uputila kroz planinske predele, upravo kako je Samuilo očekivao, pa su tako njegovi ljudi utvrdili mnoge doline i planinske prolaze. Žižna tačka bio je Kleidion (Ključ) na reci Strumi, kao i severni obronci planine Belasice, južno i istočno od Samuilovog sedišta u Strumici. Grke je dočekao s vojskom koja je, po nekim izvorima, brojala 45.000 ljudi, ali i Vasilije je ovoga puta preduzeo sve mere kako bi svaki hazard sveo na minimum, pa je na čelo svojih snaga postavio najiskusnije i najbolje svoje zapovednike, koje su predvodili duks Filipopolja Nićifor Ksifija i strateg Soluna Teofilakt Votanijat. Samuilo im je suprotstavio svog istaknutog generala Nestoricu.

Grčke snage naišle su kod Ključa na moćan drveni bedem koji je branilo petnaest do dvadeset hiljada slovenskih vojnika. Svi pokušaji Vasilijevi da slomi otpor branilaca izjalovili su se, ali se on nije pokolebao. Sa glavninom svojih trupa nastavio je da kidiše na bedem, a Nićifora Ksifiju poslao sa četom odabranih ratnika da zaobiđe Belasicu i udari na neprijatelja s leđa. Manevar je uspeo: Samuilovi ljudi morali su da se suoče sa uljezima, odbrana bedema je popustila, i Vasilijevim snagama više niko nije mogao da se odupre.

Samuilo je sa sinom Gavrilom Radomirom krenuo tad iz svog dvora u Strumici na istok, dok su njegovi vojnici glavom bez obzira bežali na zapad pred razularenim Vasilijevim borcima. Grčka plima nakratko je zaustavljena kod sela Mokriljeva, ali bilans je bio poražavajući za Samuila: na hiljade njegovih ljudi tu je skončalo pod romejskim mačevima, a mnogo ih je i zarobljeno.

Malo je nedostajalo da i sam Samuilo u toj bici izgubi život ili završi kao Vasilijev zatočenik. Navodno je oca spasao pribrani Gavrilo Radomir, koji ga je u poslednjem trenutku poslao za Prilep, dok se on sam zaputio ka Strumici, da spasava što se spasti može.

Votanijatova smrt i strašna odmazda

Vasilije je, posle odsudnog udarca nanetog neprijatelju kod Belasice, krenuo ka Strumici. Njegovi ljudi, pod vođstvom Teofilakta Votanijata, dobili su zadatak da unište bedeme na jugu i očiste prolaz do Soluna, dok je sam Vasilije opkolio grad. Gavrilo Radomir je pustio Grke da uđu u grad, ali im je potom priredio zasedu u uskoj kotlini, nanevši Votanijatovim jedinicama teške gubitke. U tom okršaju stradao je i sam Votanijat, i to, navodno, baš od ruke Gavrila Radomira, koji ga je proburazio kopljem.

Saznavši za usud svog najdražeg stratega i savetnika, Vasilije odustaje od opsade Strumice i kreće nazad na istok. Na tom putu Grci zauzimaju grad Melnik i nanose još jedan neprebolan udarac Samuilovom carstvu.

Pogibija Votanijatova je, po svemu sudeći, bila najneposredniji povod za čudovišnu odluku Vasilija II, otad poznatog pod nadimkom Bugaroubica, a iz koje će se izroditi jedan od zacelo najstravičnijih prizora u celoj povesti ljudskog roda.

Jovan Skilica tvrdi da je u tim poznojulskim borbama u vizantijsko zarobljeništvo palo oko 15.000 slovenskih vojnika. Drugi znameniti hroničar toga vremena, tesalski plemić Kevkamen, daje nešto blažu procenu (14.000), dok savremeni istoričari, među kojima i Vasil Zlatarski, tvrde da je taj broj ipak bio osetno manji, to jest da nije prelazio 8.000 zarobljenika.

Bilo kako bilo, te ljude zadesila je jeziva sudbina: u nastupu osvetničke srdžbe, Vasilije je naredio da se svi zarobljnici oslepe, s tim da se svakom stotom ostavi po jedno oko, kako bi hudu sabraću mogao da odvede Samuilu. Ne koplje, ne mač, već ovaj prizor doći će glave velikom branitelju slovenskog sveta: Samuilo je preminuo od srčanog udara, dana 6. oktobra 1014. godine, a prema svedočenjima savremenika, srce mu je prepuklo upravo kad je video svoju osakaćenu vojsku.

Odvažni Gavrilo Radomir i brat njegov Jovan Vladislav nastavili su da pružaju otpor Grcima, ali bilo je samo pitanje vremena kad će Romeji preovladati. Samuilovom carstvu došao je kraj 1018. godine, kad je Jovan Vladislav poginuo u Bici kod Drača. Pod vlast Konstantinopolja padaju tad Bugari, Srbi i Hrvati. Istočno Rimsko carstvo ponovo je uspostavilo vlast na teritoriji od Dunava do Peloponeza i od Jadranskog do Crnog mora.

Samuilo je ostao simbol borbe za ujedinjeni južnoslovenski Balkan, simbol koji će nakratko oživeti i za vladavine kralja i cara Dušana u četrnaestom veku. U sećanju na njega nema ni lirskih uzleta, a ni onih neugodnih odstupanja između „narodnog predanja" i „istorijskih činjenica", kako to biva u slučaju Kraljevića Marka.

S Markom mu je, međutim, zajedničko to što ga, s punim pravom, svojataju manje-više svi slovenski narodi koji žive na Balkanskom poluostrvu.

A on to i jeste bio: naš, od svih nas.