Како је фотограф постала из љутње што није добила други посао, а како је знајући само за „Тита и Слобу“ учила о другим политичарима да би их „обрађивала“, зашто јој је Зоран Ђинђић асистирао док је фотографисала, шта мисли о редакцијама са све мање фото-репортера, а шта о времену највеће доступности фотографије у историји, за Бермудски троугао говори Горанка Матић, фотограф и професорка фото-журнализма у пензији.

„Некад су ретки били писмени, па смо сад сви писмени, тако да ја не видим проблем у томе што данас сви могу да фотографишу. Немам тугу за старим временима. Али фотографија је као медицина, усмерена на разне ствари и специјализована. Ми, у Србији, то не признајемо.

Мислим да је то колегама напорно. Иако је важно на почетку проћи кроз све, радити у истом тренутку и политику и забаву, сликати храну, догађаје и у студију – не ваља. Исто је то као када бисте ви писали и о свадбама, Скупштини и о ликовној сцени истовремено", каже Матићева.  

Гошћа седамнаесте епизоде подкаста о медијима одговара на питања о томе шта је радила са онима који се пред фотографом осећају „као да ће им извадити зуб“, како је „тезгарила“, зашто није фотографисала кришом, шта лажно види на фотографијама рата у Украјини и о својој улози у стварању „новог таласа“.

„'Идоли' су били врло самосвесна група, заједно смо смишљали ствари, били су образовани и знали су дух свога времена боље него ја. Моје је било да им будем подршка. То је као са редитељима, он је као бајаги направио филм, а триста људи иза њега. Ако имаш добру екипу, урадићеш добро.

Невоља је у томе што многи фотографи нису чували своје негативе. И стицајем околности, ја испадох звезда. Добро, нису лоше моје фотографије, али захваљујући томе што су доступне, постале су симбол новог таласа. Кад би оне нестале, појавиле би се неке друге.“