Све чланице Европске уније данас троше преко 200 милијарди евра за војску и одбрану, дакле колико и Кина, и три пута више од Русије, али ни изблиза немају толико ефикасне армије. Уз постојећу амбицију дела политичких елита за већом суверенизацијом ЕУ, са ратом у Украјини све чешћи су и апели за стварање јединствених и ефикасних европских оружаних снага. Али да би се ова идеја реализовала потребно је, према грубим проценама, око двадесет година. Међутим, није само време проблем...

Европска унија мора да формира своју војску и да је адекватно наоружа ако жели да учврсти своју позицију на геополитичкој табли, добије третман планетарног играча и да има спољну политику која иде даље од вербалног осуђивања и изражавања забринутости, односно млађег америчког партнера. 

Спољна политика и одбрана су нека врста сијамских близанаца сваке суверености и аутономије, а оне су од рађања Уније њена слаба тачка, за разлику од економских, трговинских и монетарних интеграција. Идеја о неопходности стварања заједничке војске и одбрамбене политике је почела да клија после хаотичног и понижавајућег повлачења из Авганистана прошлог лета, а сазрела је пре него што се могло претпоставити, услед руске инвазије на Украјину.  

Да би се реализовао план о стварању заједничких ефикасних оружаних снага ЕУ потребно је, према грубим проценама, око двадесет година, практично једна генерација. Међутим, није само време проблем, много више то је неколико Гордијевих политичких чворова које ЕУ мора претходно да разреши да би идеју било уопште могуће реализовати, од односа са САД, унутрашњих релација, до преко потребне реформе система одлучивања, односно укидања консензуса. 

Алтернатива за НАТО

Говорити о војсци ЕУ као алтернативи за НАТО, на кратак и средњи рок, пука је реторика или политичка пропаганда заснована некада на сновима а некада на увијеном антиамериканизму. Северноатлантска алијанса ће и даље бити главни кишобран над Старим континентом а први нуклеуси оружаних снага ЕУ биће комплементарни са НАТО-овим стандардима и правилима деловања док ће бити оперативни на теренима где НАТО не може или не жели да узме учешће. Али војска ЕУ не може да буде створена простим сабирањем националних армија.

Ги Верхофстат, копредседник Конференције о будућности Европе, запазио је да све чланице ЕУ данас троше преко 200 милијарди евра за војску и одбрану, мање више колико и Кина, односно три пута више од Русије, а да ни изблиза немају довољно наоружане, бројне и ефикасне армије. „Трошимо трећину новца коју издвајају САД за одбрану а учествујемо у мање од два одсто оперативних акција у поређењу са Американцима. То је последица наших 27 војски које употребљавају преко сто различитих система наоружавања и нису повезане у јединствен систем", подсећа бивши белгијски премијер. 

Ниједна војска ЕУ без помоћи САД данас не би била у стању да држи фронт пред хипотетичким нападом Русије. Француска има 300 тенкова, Немачка 350, Италија и Шпанија мање од 200. Половина поменутих оклопних борбених средстава није функционална. Такође, када саберемо све оперативне војнике у Француској, Немачкој, Италији и Шпанији једва добацујемо до пола милиона.  

Европска војска значи стварање интегрисане структуре на свим нивоима уз флуидну комуникацију између различитих националних контингената, оспособљених да наступају кооридинисано и заједно. Зато је потребно време које се не мери ни месецима ни годинама већ деценијама. Такође, за разлику од НАТО-а где имамо једног хегемона (САД) око кога се роје све остале армије, у ЕУ немамо таквог лидера, мада би Француска то волела а Немачка би могла да буде. Али и Паризу и Берлину недостаје легитимације у другим чланицама ЕУ и велико је питање да ли ће оно и стићи имајући у виду да читав источни блок Уније има више поверења у Вашингтон него у француско-немачку осовину.  

Командни ланац

Рат у Украјини је показао да свака војска да би била оперативна и ефикасна на терену мора да има барем четири суштински важна реквизита: глобални систем сателитског надгледања терена, високотехнолошке електронске апарате за шпијунажу и регистровања непријатељских комуникација, заштићени систем комуникација између јединица на терену и са централном командом и обавештајне службе на свим нивоима. ЕУ нема и неће моћи да има на средњи рок сателитске системе за надгледање, а без тог реквизита било која војна формација је „слепа" и „глува", што ће рећи лак плен противничких армија. Дакле, било који покушај стварања заједничких војних формација није могућ без ослањања на амерички сателитски систем, барем на средњи рок, све док ЕУ не би изградила сопствени а то захтева време.  

Један од горућих проблема је и командни ланац, односно ко ће бити тај ко ће одлучивати о употреби војске ЕУ, о објави рата или уласку у рат војних снага Уније. Европска комисија свакако нема ни овлашћења а ни политичку снагу да преузме ту врсту улогу. Европски савет (шефови влада и држава) са актуелним системом гласања који захтева једногласност био би у перманентној парализи с обзиром на то да је тешко помирити интересе  прибалтичких република, Кипра, Португала и Ирске, око свакодневних питања а камоли око драматичних. Да не говоримо да устави доброг дела чланица ЕУ предвиђају изјашњавање националних парламената о свим питањима који се тичу рата или војних интервенција. 

Поприлично је јасно да ће без веома смеле и темељне реформе ЕУ, почев од система доношења одлука, бити једнако тешко створити оружане снаге колико пронаћи брзе и витке механизме одлучивања и командног ланца чија је природа у супротности са колективним методом одлучивања у ЕУ. 

Руска инвазија на Украјину и све последице које је она произвела показале су да све оно што изгледа мало вероватно или могуће, може да постане изгледно и реално достижно у кратком року: Финска и Шведска у чланству НАТО, Немачка која издваја 100 милијарди евра за наоружање и модернизацију Бундесвера, Француска спремна да принесе на олтар „заједничке војске и одбране" свој нуклеарни арсенал. 

Трка у наоружању

Стварање европске војске и одбрамбене политике у контексту савезништва и комплементарности са САД и НАТО наилази на мање отпоре у Вашингтону него у прошлости јер захваљујући руској инвазији на Украјину први пут није виђено као иницијација стварања потенцијално новог ривала САД.

Напад Русије на Украјину и израњење нове блоковске поделе света је умањило америчку анксиозност од стварања трећег пола у Европи базираног на француско-немачком савезништву. Сада је на председнику Француске Емануелу Макрону, који је барјактар неопходности стварања европске заједничке одбране, да не дозволи да се повампири друга предрасуда, раширена унутар ЕУ, да када нема Американаца и Енглеза, Французи имају тенденцију да упрегну Европу у сврху реализације властитих интереса.

Победа Емануела Макрона на изборима у Француској била је основна претпоставка за пројекат стварања оружаних снага ЕУ. Без Макрона у Јелисејској палати све би било завршено пре него што је почело. Један од кључних задатака француског председника ће бити да убеди немачког канцелара Олафа Шолца да програм наоружавања и модернизације Бундесвера буде саставни део стварања оружаних снага ЕУ. 

Треба нагласити да није само Немачка одлучила да се наоружа до зуба. У току је планетарна трка у наоружању која није заобишла ни чланице ЕУ, поготово источноевропске. Први пут је потрошено у једној години више од две хиљаде милијарди долара за наоружање у свету. Један од кључних приоритета у ЕУ у датој ситуацији је избегавање национализације војних и одбрамбених политика и давање европског оквира и „шлема" новим војним доктринама и политикама. С једне стране је потребно избећи рађање и јачање етно национализама у Европи који би довели у питање опстанак ЕУ, а с друге учинити све да војна индустрија у чланицама ЕУ буде координирана и комплементарна, то јест да се заједнички програмира како би се избегло расипање новца и ресурса. 

Три сценарија за наоружану Немачку

Жак Атали, саветник француског председника Макрона, сматра да ЕУ не сме да понови грешке из прошлости када су режими са освајачким амбицијама убрзано наоружавали своје армаде а демократске земље сматрале да је трошење новца на наоружање расипање паре и нуди модел Ербаса за војну индустрију и заједничку одбрану. 

„Тачно је да Французи зазиру од прејаке Немачке. Али, ја видим три могућа сценарија. Два веома негативна: Немачка веома моћна и независна у односу на било коју другу земљу и Немачка под тоталном контролом Американаца. Срећом, постоји и трећи сценарио: Немачка у потпуности интегрисана у Европу, посебно кроз систем одбране базиран на позитивном искуству Ербаса чији су носиоци Француска, Немачка и Италија. То би био екстремно позитиван сценарио за Европу", сматра Атали. 

Бивши председник Европске комисије Романо Проди је упозорио да наоружана Немачка мора да буде под хитно стављена у окриље заједничке европске спољне и одбрамбене политике, за добро Европе и саме Немачке. Проди је подсетио и да би у вези спољне и одбрамбене политике ЕУ требало применити исту тактику као код усвајања заједничке монете евра, односно тзв. појачану сарадњу између „доборовољаца". Усвајање евра није текло ни лако ни глатко, а није било ни подржано од свих чланица ЕУ, па опет смо стигли до 19 од 27 држава Уније који користе евро. 

Први Макронов циљ ће бити да окупи четири кључне европске земље (Француска, Немачка, Италија и Шпанија). На руку шефа Пете републике иде чињеница да у Берлину, Риму и Мадриду седе премијери Шолц, Драги и Санчез, вољни да усагласе кључне постулате спољне и одбрамбене политике. Велика четворка ЕУ би требало да изађе са програмом који би био прихватљив за друге чланице Уније пошто је потребно имати барем девет држава како би био покренут механизам појачане сарадње.

Врло је важно радити паралелно на продубљивању интеграција у области спољне и одбрамбене политике јер ако оне нису синхронизоване и усклађене свака евентуална војна интервенција би била под знаком питања а ланац командовања компромитован. 

ЕУ се дуго уљуљкивала у илузији да је могуће бити планетарна „вегетеријанска" сила у окружењу геополитичких „месождера" са империјалним амбицијама. Сада је време да пусти да јој расту зуби, надајући се да ће млечне заменити прави пре него што буде касно.