Шпански премијер је најавио заокрет у односима са Мароком у вези вишедеценијског нерешеног статуса Западне Сахаре. То је заоштрило односе Мадрида и Алжира, чији су односи са Мароком управо због Западне Сахаре веома затегнути, али који је и главни снабдевач Шпаније гасом. У компликованој политичкој једначини су још Фронт Полисарио, који се с алжирском подршком пола века бори за независну Западну Сахару, затим Мауританија, Италија, САД, енергетска и економска криза као последица рата у Украјини, цена афричког гаса, проблем миграната и европско колонијално наслеђе. За Магреб долазе немирна времена.

„Имам част да се обратим Вашем Величанству и да Вам пренесем неке важне идеје за нове односе између краљевина Марока и Шпаније". Тако почиње писмо које је председник шпанске владе Педро Санчез упутио мароканском краљу Мухамеду VI. Датум на писму је 14. март, али је Рабат четири дана пре тога већ објавио део садржаја те поруке, што је изазвало не мало изненађење у Мадриду и Бриселу, а посебно у Алжиру, који, према реаговању из те земље, није био обавештен о овој озбиљној промени политике Шпаније према Мароку у питањима која се тичу нерешеног статуса њене бивше колоније Западне Сахаре.

Алжир је на ову вест из Мадрида сместа повукао свог амбасадора на консултације, што је у дипломатији јасан знак да су односи две земље у конфликту који, како се чини, може да изазове и непредвиђене последице. Алжир је, наиме, супарник Марока у Западној Сахари и помаже Фронт Полисарио који се бори за независност ове „несуверене територије" под мароканском управом, али је и највећи добављач гаса за Шпанију.

И док се дипломатија све три заинтересоване замље - Шпаније, Марока и Алжира - повукла на рад у тишини, што је њено право окружење, на шпанској политичкој сцени ова изненадна Санчезова одлука  довела је до ретко виђеног узбуђења, нешто због форме у којој је донета  без икаквих консултација са политичким актерима, али више због суштинске промене става Шпаније у вези трновитог питања у односима с Мароком у вези Западне Сахаре, које тражи одговор скоро пола века.

Најављена нова шпанска политика према Мароку није наишла на оштре критика само опозиције, већ је праву буру изазвала и међу коалиционим партнерима владајућих социјалиста, мањим партијама које их безрезервно подржавају. Јер, ни њих нико ни о чему није обавестио, чак ни њихове министре, због чега нису пропустили прилику да жестоко нападну Санчеза, чак дотле да је било и изјава да је овим потезом доведен у питање и даљи мандат владе.

Пад коалиционе владе у Шпанији, која је након последњих избора једва била састављена, теоретски јесте могућ, али је у то ипак тешко поверовати из више разлога: најпре, због опште ситуације у свету која не саветује превремене изборе и политичку нестабилност, макар и краткотрајну, а још више због прећутног сазнања да би на неким новим изборима многе од партија које мањински партиципирају у власти, као каталонске или баскијске, изгубиле и оно мало посланика које тренутно имају, што им у садашњем тренутку ипак омогућава освајање неких поена за себе и своје бираче.

Зато је за сада довољно оштро критиковати социјалисте и тражити објашњење за „нагли историјски заокрет", замерати властима на нетранспарентности и непоштовању коалиционих партнера, и на крају и све то записати у дуг за будуће парламентарне обрачуне, заједно са проблемом 3,1 милиона незапослених и инфлацијом која је у марту износила 9,7 одсто, што није забележено још од 1982. године.

А за „нагли историјски заокрет" у односу на статус Западне Сахаре, свакако ће бити времена.

Зашто?

Западна Сахара је територија на афричкој обали Атлантског океана између Марока, Алжира и Мауританије, која се простире на 252.000 km2 и има око 600.000 становника, од којих се бар 160.000 још од 1975. налази у избеглиштву у оближњем Тиндуфу у Алжиру.

Ова област је формално последња колонија у Африци пошто њен статус још увек није дефинитивно решен.

Наиме, специјални комитет за деколонизацију Уједињених нација је 15. децембра 1960. дотадашњу шпанску колонију Западну Сахару ставио на листу „несуверених области", што је статус који је ова територија има и данас. Власт у њој врши мароканска окупациона власт.

Кратка историја последње афричке колоније

Још од XV века Шпанци показују интерес за (северо)западне обале Сахаре, а њихово прво освајање тог подручја бележи се 1476. када је Дијего Гарсија Ерера, господар Лансаротеа, једног од Канарских острва, овде сазидао малену тврђаву. Након тога Шпанци се сукобљавају како са Мароканцима тако и са Французима и Португалцима (касније и са Енглезима), који су ту већ имали своје колоније. Овај простор је био примамљив што због експлоатације природних добара, али нарочито због контроле над Гибралтаром, тим вратима између Медитерана и Атлантика важним за трговину, ратове и пиратерију, већ према времену и намерама.

Управо због контроле Гибралтара Шпанија 1497. осваја Мелиљу, а 1580. и Сеуту, два града на мароканској обали Медитерана, која и данас држи. Њихово заузимање је било битно из два веома важна разлога. Прво, после Реконкисте, или ослобађања Иберијског полуострва од седам векова дуге маварске окупације завршене падом Гранаде 1492. и протеривањем Мавара, из предострожности је било неопходно направити јак одбрамбени штит на афричкој обали и тиме спречити било какав нови покушај маварских упада. Друго, у години освајања Гранаде, Колумбо открива Америку, након чега Шпанија схвата економски значај Новог света. Из њених лука сваке године преко Атлантика крећу десетине бродова и враћају се назад са драгоценим товаром који је требало заштитити од Португалаца и Француза, али и од гусара. Коначним шпанским освајањем Канарских острва 1496, ванредно важан атлантски поморски пут долази потпуно под контролу шпанске круне.

Тако је остало више векова, мада не без сталних неспоразума, чарки и ратова између тадашњих великих поморских сила. Поменимо само напад британске флоте под командом славног контраадмирала Хорејшија Нелсона на Санта Крус де Тенерифе, главни града Канара, 1797. године. Британци су доживели пораз, а сам Нелсон је био рањен. 

Шпанска Сахара

Године 1859. избија још један у низу ратова између Марока и Шпаније. Поданици краљице Изабеле II побеђују у борби за Тетуан у берберској планинској области Риф, недалеко од Гибралтара, чиме дефинитивно постају господари овог региона. Но, као и свака империјална и колонијална сила, Шпанија тражи проширење освојеног поседа ка југу, у правцу Мауританије, најпре из стратешких разлога, али и ради уласка дубље у Сахару.

У томе је и успела 1884. на Конференцији у Берлину, којом је управљао неизбежни Ото фон Бизмарк. Наиме, Шпанија је имала уговор са султаном Марока о протекторату над западносахарском области, али је због пропуста на конференцији он остао неважећи и није Шпанији давао формално право суверенитета над том територијом. То је Француској дало прилику да тражи „свој" део.

Тако су тек 1901. уговором у Паризу утврђене границе између Шпанаца и Француза, како у Западној Сахари тако и у Гвинејском заливу. Мароко и Мауританију, тадашње француске колоније, наравно да нико ништа није питао, али су тамошњи народи свакако имали о томе своје мишљење, које колонијалне силе нису узимале у обзир. 

У дугој историји колонијалног односа Шпаније и Марока било је периода мира, као и сукоба и ратова, који су на обе стране изазивали озбиљне последице. Они најзначајнији су се догодили у XX веку. Године 1909. дошло је до устанка берберских племена из планинске области Риф, који су напали шпанске раднике у тамошњем руднику. Побуна се затим проширила и према француским колонизаторима, и после више крвавих борби са много жртава на обе стране, мароканска племена су основала Републику Риф.

Након Првог светског рата шпанска армија уз помоћ француских трупа креће у „пацификацију" Рифске области. У страшној бици код Ануала са берберским племенима предвођених Абд ел-Кримом, у јуну 1921, Шпанци доживљавају понижавајући пораз, са више од 30 хиљада страдалих војника.

То ће у шпанском друштву изазвати велике социјалне и политичке промене, укључујући и увођење диктатуре Прима де Ривере.

Дуга сенка Рифског рата

Крај овог сукоба долази у септембру 1925, након онога што историографија бележи као „Искрцавање у Алусемасу". Наиме, шпанске трупе тада изводе први поморски десант на афричку обалу, који ће по неким изворима Ајзенхауер проучавати пред искрцавање у Нормандији двадесет година касније, потискују рифске устанике и укидају Рифску републику, проглашавајући ову област својим протекторатом.

Мир је склопљен тек 1927. године, али последице Рифског рата осећале су се и у наредним деценијама, чак и после проглашења независности Марока 1956. године. Рифска племена су се бунила против монархије у Рабату и 1958. и 1959. године.

Али у време Рифског рата нико није могао ни да претпостави колико ће Рифски рат оставити трага на саму Шпанију, који се до данас осећа. У овом рату су, наиме, велико ратно искуство стекли многи шпански официри који ће касније одиграти велику улогу у Шпанском грађанском рату.

Хосе Санхурхо, главни актер искрцавања у Алусемасу, због чега је добио титулу маркиз од Рифа, био је један од организатора пуча 1936, који ће бити увод у Шпански грађански рат, а у Рифском рату учествовао је и будући шпански диктатор Франсиско Франко, тада пуковник и не баш у првој официрској линији.

У овом рату формирана је и Шпанска легија, по узору на француску Легију странаца. Њен први командант и идеолог био је Хосе Миљан Астрај, који је у Рифском рату остао без руке и ока, а постаће познат по потоњем вербалном сукобу са Мигелом де Унамуном на Универзитету у Саламанки, када је узвикно „Живела смрт! Смрт интелигенцији!", што ће постати мото франкистичких фаланги.

Тешко је тада било претпоставити да ће и поражени у овом рату, рифска племена, бити једна од ударних снага ових официра у Шпанском грађанском рату, као трупа Регуларес, страшна, вешта у борби на нож.

Територија Рифске републике, као и Западна Сахара, остала је под протекторатом Мадрида, мада Мароко није одустао од својих аспирација, као ни Мауританија и Алжир, коме би Западна Сахара донела излазак на Атлантски океан. Све је то ипак морало да се одложи најпре због грађанског рата у Шпанији, а онда и због Другог светског рата.

Магребски чвор

Завршетак ових ратова није донео мир између Шпаније, Марока, Алжира и Мауританије, које су тражиле свака свој део у западној Сахари, а посебно ове три последње, на таласу деколонизацијског процеса у Африци почетком 60-тих година.

Решење за Западну Сахару понудиле су Уједињене нације 1970. затраживши од Шпаније спровођење референдума о самоопредељењу, што франкистички режим најпре одбија али потом, под притиском Европе, прихвата да организује 1975. године, иако уз стално супротстављање Марока који је ову територију увек сматрао својом.

А онда се на компликованој западносахарској сцени појавио још један озбиљан чинилац - Фронт Полисарио. 

Овај оружани фронт званично настао је 1973. као наследник Покрета за ослобођење Сахаре с краја шездесетих година, скупа герилских група које су повремено нападале мароканске али и трупе Шпаније и Мауританије. Полисарио се залагао за ослобађање Западне Сахаре и уз подршку Алжира, покреће оружане акције против Шпаније, Марока и Мауританије.

Све добија на убрзању 1975. године. Франкистичка диктатура је на издисају, што је свима у свету било више него јасно, па и у Мароку. Двадесет дана пре своје смрти, 30. октобра 1975, Франко сву власт предаје у руке младог краља Хуана Карлоса I.

Зелени марш 

Рабат сместа реагује. На позив мароканског краља Хасана II, 5. новембра те године народ креће на тзв. Зелени марш, у коме учествује 350 хиљада Мароканаца и 25 хиљада с њима помешаних војника. План је предвиђао „мирни марш" и, према каснијем сазнању, био је разрађен и логистички подржан од САД и Француске. За Шпанију била је то мароканска инвазија на њену провинцију Сахару.

Марш је, међутим, пробио шпанску линију одбране чија се војска истог дана брзо и без отпора повукла у Сеуту и Мелиљу. Био је то опроштај од „Шпанске Сахаре".

Уследила је жива дипломатска активност између заинтересованих земаља и већ 14. новембра Шпанија, Мароко и Мауританија потписују у Мадриду Трипартитни уговор који је требало да одреди будућност западносахарске територије. Шпанија се повлачи из Западне Сахаре остављајући је на управљање Мароку и Мауританији. 

Фронт Полисарио ништа од договореног није прихватио, не само зато што није учествовао у преговорима, већ пре свега зато што је знао да договор представља предају земље коју сматрају својом Мароку, с којим му предстоји даља оружана борба за „слободу", према његовом речнику, односно „тероризам", према Рабату. 

Полисарио 1976. проглашава независну Арапску Демократску Републику Сахару, настављајући да ратује с Мароком и Мауританијом. 

Мауританија 1979. потписује мир с Полисаријом и повлачи се, а Мароко преузима контролу над Западном Сахаром и наставља да се бори против Полисарија који контролише трећину области, сиромашнији део земље.

Уз подршку Алжира, као и осталих афричких земаља склоних тадашњем процесу деколонизације, Полисарио постаје важан учесник у западносахарском конфликту, мање због своје оружане силе а много више због дипломатске подршке коју је стекао у свету, посебно у Европи, одакле су стизала позивања на резолуције УН о самоопредељењу, које су била правна основа њихове борбе.

Иако Арапска Демократска Република Сахара није добила очекивано признање већег броја земаља, у неким државама Полисарио има своје делегације, а њени представници неуморно раде на политичком терену, као и на добијању хуманитарне и друге помоћи за бројне избеглице које бежећи од рата и мароканских трупа налазе уточиште у Алжиру.

Велики афрички зид

Ствари у вези Западне Сахаре од тада остају нерешене, пре свега због непопустљивог става Марока и његовог главног савезника у сенци - САД. Тек повремено западносахарски случај избије на површину и то када се у поремећеним односима већих и јачих суседа извуче из дипломатског рукава као додатни адут за ојачање својих позиција. Ништа ново и до сада невиђено, таква је судбина малих народа. 

Да би сукобе с Полисаријом спречио, Мароко 1980. почиње градњу зида са сталним војним ефективима, минираним прилазима и под контролом артиљерије и авијације. Завршен је за пет година, дуг је око 2.700 км и иде источном страном Западне Сахаре према граници са Алжиром у правцу север-југ, затим скреће на запад, делом преко територије коју Мауританија сматра својом, и излази на Атлантик. Житељи Западне Сахаре - Сахаријци (Saharawi), како себе називају да би показали да нису Мароканци - овај зид зову Ал Јидар (Al Yidar). Подизање зида није донело ни трајни мир ни коначно решење овог вишевековног проблема, рецидива из времена колонизације Африке. А било је више покушаја. 

Последњи и можда најозбиљнији покушај је онај из 2000. године, када је специјални изасланик УН-а Џејмс Бејкер предложио оквирни план по коме би Западна Сахара била аутономна покрајина у оквиру Марока, али без права на оружане снаге и спољну политику, већ само с правима локалног карактера.

Рабат је прихватио предлог, али га је Фронт Полисарио одбио, као и Алжир који је предложио поделу територије на два дела. Три године касније, Бејкер прави нови план у коме се позива на одржавање референдума о самоопредељењу, али Мароко одобија сваки разговор о томе.

Тако се стигло до пат позиције. Можда би она још дуго потрајала да председник САД Доналд Трамп 2020. године није потписао декларацију о признању суверенитета Марока над Западном Сахаром. Услов: признање Израела од стране Рабата и успостављања дипломатских односа са Тел Авивом.

Фронту Полисарио је остало само да се његов представник у УН-у позове на међународно право и резолуције које говоре о референдуму о самоопредељењу. Било је и неких протеста по исламским земљама, краткотрајних и брзо несталих из светских медија.

Западносахарски ресурси

Откуд данас толики интерес за ову невелику територију и толико сукоба и неспоразума између њених већих комшија и некадашњих колонизатора? Шта свако од директних актера овог питања сада тражи и очекује? Које аргументе у своју корист износе, и чиме их подупиру?

Ако се изузму њихова историјска наслеђа, везана за давне догађаје временом прекривене митолошком патином о херојској одбрани тла и народа, јасно је да је реч о економији, важној увек, а у садашњем тренутку кроз који свет пролази, с погледом на блиску и даљу будућност, важнијом него икада пре.

Из Западне Сахаре у свет се извозе велике количине песка и камена неопходних за грађевинарство, а овде постоји и права империја парадајза (Европска унија одавде увози 14 одсто својих потреба за овим поврћем), нешто мање има и осталог поврћа и воћа, од чега Шпанија увози 58 одсто. Њена обала је рибом и морским плодовима једна од најбогатијих на свету, и ЕУ је главни увозник што свеже, што конзервисане рибе (Шпанија је највећи увозник са 69 одсто свеже, а 28 одсто конзервисане рибе), осим тога што њени бродови и сами ту лове.

Важније од свега, овде су највеће резерве фосфата на свету, незамењивог за прераду ђубрива, без којег би светска пољопривреда, а тиме и производња хране, била тешко погођена. Фосфат се извози у Јапан, Индију, Мексико, на Нови Зеланд и у ЕУ, али непрерађен, мада је у плану брза изградња погона за његову дораду, што би знатно подигло цену и зараду.

Има у Западној Сахари нешто и гаса и нафте, али не у значајним резервама. У вези енергије, важни су и планови за изградњу ветро паркова за шта је ово поднебље изузетно погодно.

Као врхунац свега, на дну Атлантика између западносахарске обале и Канарских острва откривена су обећавајућа налазишта веома скупих метала, битних за савремену технологију, као што су кобалт и телур - овај последњи неопходан за прераду руде бакра, и изврстан проводник без кога нема ни најобичнијег компјутера.

Све то је данас под контролом Марока, и нема изгледа да се тога одрекне. Напротив.

Мароко у време пандемије

Најава промена у статусу Западне Сахаре је најпре дошла на политичком плану са Трамповом декларацијом, а на свакодневном плану - са епидемијом ковида-19.

Као и друге земље, и Мароко је затворио своје границе, и упркос паду броја заражених и даље их држи затвореним, тек ових дана је успостављен бродски саобраћај са Иберијским полуострвом. Ако се зна да годишње из Француске и Италије кроз Шпанију ка Мароку, и назад прође 3,2 милиона људи и 730 хиљада возила (од чега из саме Шпаније око 800 хиљада Мароканаца, који су овде иначе највећа колонија), јасно је да је за Мадрид ово прилично велики губитак. Јер, осим прихода од путарине, трајекта на „Прелазу мореуза" код Тарифе или Аликантеа, бензина и прехране, многи од ових путника проведу и који дан одмора на путу, због чега се мањак осетио и у туризму, првој грани шпанске економије Шпаније.

Западносахарска граница је била затворена у пандемији, али она друга, „врућа", није. Реч је о граници између Марока и градова Сеуте и Мелиље, коју чини вишеструка бодљикава жица постављена на овом потезу. Наиме, дуже од деценије ови шпански градови су за стотине хиљада избеглица из Африке најближа врата за улазак у Европу.

Рабат и Мадрид су више пута склапали уговоре о полицијској сарадњи у спречавању да се талас несрећних људи прелије на Иберијско полуострво, а тиме и у саму ЕУ, али мароканска страна често „закасни" да реагује, некако баш онда кад су односи две земље у неком мањем или већем неспоразуму. Тада видимо оне тужне сцене у којима се стотине Африканаца пењу уз високу жичану ограду и упркос посекотинама и ранама успевају да се пребаце преко ње, да бих са друге стране дочекале палице шпанских полицијаца.

Слично се догађа и на Канарским остравима, где трошним чамцима свакодневно стижу стотине људи, а тамошње власти немоћне су да их све негде сместе и прехране. Међу њима су и малолетници, којих је сваким даном све више, чиме проблем добија на својој тмурној тежини. Мадрид протестује, Рабат се правда, а сви се слажу да ту нељудску акцију води мафија. Па, каква је снага те мафије и колико је бројна, кад две земље са свим својим снагама присиле, полицијом и војском са свом најсавременијом опремом и оружјем, не могу томе да стану на пут? Повремено се та „мафија" помене и приликом „нерегуларне трговине", што је еуфемизам за шверц хашиша, чији је Мароко највећи произвођач на свету. 

Знајући све ово, неретко се у шпанским политичким круговима, а и у друштву, сматра да се иза свега налазе скривене аспирације Рабата на Сеуту, Мелиљу и Канаре, јер из Марока никада није стигло званично одрицање од ових градова и острва.

Отимање за алжирски гас

Треба ли у томе пронаћи разлог за „историјски заокрет" у шпанској политици према Западној Сахари? Можда ће до тога и доћи када председник шпанске владе, који је недавно посетио ову суседну земљу, пред парламент у Мадриду поднесе на одобравање нови уговор са Мароком који је најавио и који се са нестрпљењем очекује. Из опозиције стижу гласови да то у парламенту неће проћи.

На ову иницијативу су сместа реаговали и остали актери овог дугог неспоразума. Фронт Полисарио је, разочаран, одмах прекинуо сваке односе са Мадридом, оптужујући га за „издају", и занемаривање онога што међународни закон и резолуције УН-а налажу Шпанији. За потпору овог става, објављена је и фотографија Фелипеа Гонзалеса из 1977, када је као лидер социјалиста посетио ову област и рекао; „Ја нећу да вам нешто обећам, хоћу да се обавежем у односу на историју: наша партија ће остати уз вас до крајње победе". Од тада је прошло 45 година.

Важнија реакција је дошла из Алжира, посебно у односу на тренутну светску ситуацију око енергената. Наиме, Алжир је главни снабдевач Шпаније гасом, чак 41,4 одсто њених потреба долази из ове земље. Из Нигерије у Шпанију стиже 17,7 одсто овог енергента, а из Либије 10,4 одсто, а ове исламске земље би лако могле да стану на страну Алжира, уколико би Мароко признао Израел. Алжир је најавио да је смањење дотока гаса за Мадрид врло могуће, али да је повећање његове цене извесно.

То је донекле било очекивао јер је крак гасовода који преко Марока иде до Иберијског полуострва Алжир затворио још у октобру прошле године. А онај други крак, који иде директно до Алмерије, тренутно има неких „техничких проблема" па је ту доток смањен. Осим тога, прекинут је увоз телетине и још неких прехрамбених производа, а разматра се и даље смањење економске размене са Шпанијом.

У таквој нимало лакој атмосфери за Мадрид, на сцену је хитро ступила Италија, иначе савезник Шпаније у Европској унији. Марио Драги је сместа стигао у Алжир и договорио озбиљно повећање испорука гаса за Италију, за чак 40 одсто (по неким подацима и више), чиме би Рим за Европу постао интересантан снабадевач гасом. Уз то, говорило се и о отварању нових налазишта гаса у Алжиру, као и о инвестицијама Италије у развој обновљивих енергија и енергетске транзиције, што ће за последицу имати обострану корист.

Рат у ваздуху

На све то, у суботу 16. априла, Амар Белани, изасланик владе Алжира за питања Западне Сахаре, изјавио је да је „Италија пријатељска земља која је увек била ту у најтежим околностима, а пре свега је константно привржена принципима у регионалним питањима од заједничког интереса, супротно од онога што смо доживели од других партнера у региону, искусних у њиховој двострукој игри с уским и егоистичним рачунима".

Осим тога, Белани је упозорио и на могућност за „преливање мароканских ратних акција на алжирску територију", јер њихове снаге нападају „трговце и цивиле у циљу да омету трговину између Алжира и Мауританије". Подсетио је и на случај од 10. априла, када су двоје цивила, жена и њен син, погинули у нападу мароканског дрона на камион на граници између Западне Сахаре и Мауританије.

Поменуо је и договор Алжира и Мауританије о изградњи пута између Тиндуфа и Зуарета у Мауританији, као алтернативу путу који спаја Мароко и ову земљу. „Тај пут би значио крај монопола Рабата на саобраћајне везе и омогућио би Мауританији да се ослободи експанзионистичког режима који сања о Великом Мароку, чије би измишљене границе ишле до реке Сенегал".

И додао је: „Кад се тај пут заврши, марокански лидери ће се суочити са ноћном мором изолације која ће њихову земљу претворити у острво између Мауританије, Западне Сахаре и Алжира као најважније земље у централном Магребу. Управо то је мотив за ова селективна одвратна убиства, терористичка дела државе Марока против мирних трговаца и невиних цивила, који не представљају претњу за мароканске снаге". За крај, даље могуће војне акције Марока према Алжиру је означио као могући causus beli, на који ће његова земља одговарајуће одговорити.

За сада ипак не треба очекивати озбиљне војне сукобе ове две земље, али не треба се ни изненадити уколико до њих дође, јер територије са пуно гаса су увек биле лако запаљиве, данас можда и чешће него обично, што ватром изнутра, а споља још и више.

Мадрид све ово прати са „интересом и одређеном забринутошћу, јер се ради о важној промени у енергетском снабдевању", и најављује скоре разговоре са Алжиром, а посебно и са Италијом, и тврди да упркос свему алжирског гаса неће недостајати. Дакле, пред Шпанијом стоји веома интересантан период.

Као и поводом „промене политике" која је била у сагласју са ставом САД у вези Западне Сахаре, Мадрид је сада сагласно са саветима САД одустао од руског гаса и хитно почео да увози течни гас из те земље. Колико ће то подићи цену електричне енергије, видеће ускоро шпански потрошачи који о свему овоме нису имали прилику да се изјасне.

За саму Западну Сахару, као и за читав Магреб, долазе не баш мирна времена, мада је истини за вољу, тај део Африке већ навикао на трзавице па и на међусобне озбиљне сукобе. А уколико се светска енергетска криза појача и продужи, сва је прилика да ће се јавити и неки нови играчи са својим захтевима, праведним или не, свеједно, јер не теку баш времена чија је одлика праведност.