У Орбанову изборну победу могли су да сумњају само они који не познају Мађарску, Мађаре, изборни систем, медијску слику и распоред снага на терену. У претходних 12 година лидер Фидеса је конструисао непобедиву политичку машинерију на трансверзалним унутрашњим и спољним односима, извлачећи највећу могућу корист од чланства у Европској унији и Европској народној партији, од најтеснијих привредних веза са немачким индустријалцима и веома присног односа са руским председником Владимиром Путином, као и од лидерске улоге у Вишеградској групи. Али рат у Украјини је све то променио.

Прошле недеље смо у Европи имали још један доказ да су, што би Марк Твен рекао, песимисти у ствари добро информисани оптимисти. Мађарски премијер Виктор Орбан је пети пут, четврти узастопно, победио на изборима у Мађарској. 

„Победили смо када су се сви ујединили против нас", рекао је Орбан након саопштавања изборних резултата 3. априла увече. „И домаћа опозиција и Брисел, и Сорош и либерални медији са Запада и украјински председник. Ово је победа коју треба проучавати, џабе им толики бачени новац! Одбранили смо мир и безбедност, националну независност, децу и наше породице." 

Рат у Украјини је очигледно допринео да изборна победа мађарског премијера буде далеко убедљивија него што се очекивало, али је могуће да због руске инвазије на бившу совјетску републику Орбан буде и међу највећим колатералним губитницима на кратак и средњи рок. 

Наиме, у претходних 12 година лидер Фидеса је конструисао непобедиву политичку машинерију на трансверзалним унутрашњим и спољним односима. Орбан је извукао највећу могућу корист од чланства у Европској унији и Европској народној партији, од најтешњих привредних веза са немачким индустријалцима и веома присног односа са руским председником Владимиром Путином, као и од лидерске улоге у Вишеградској групи (скуп земаља које чине Пољска, Словачка, Чешка Република и Мађарска). 

Другим речима, мађарско економско-политичко чудо, због којег је Орбан имао много већу политичку тежину него земља на чијем је челу, базирала се на европским фондовима, подршци и заштити европских народњака, немачким инвестицијама, јефтиним руским енергентима и синергији Вишеградске групе у ЕУ. 

Али Орбанов Фидес је прошле године избачен из народњачке фамилије, ове недеље је Европска комисија покренула процедуру за блокирање преко 7 милијарди евра намењених Мађарској из Фонда за опоравак због угрожавања постулата правне државе, а због рата у Украјини Будимпешта озбиљно рискира да остане или без руског јефтиног гаса и нафте или немачких фабрика, док је већ изгубио водећу улогу у Варшавској групи будући да је специфична тежина Пољске значајно порасла. 

Захваљујући чланству у ЕУ Будимпешта сваке године из буџета Уније, кроз различите фондове, инкасира пет милијарди евра неповратних средстава. Да би имали идеју колико је то велика сума довољно је навести да укупна јавна потрошња Мађарске износи око 60 милијарди евра, дакле око осам посто укупних трошова покрива „поклон" од ЕУ. Тој суми новца треба додати и привилеговане кредитне линије, инвестиције и слободан приступ најважнијим тржиштима захваљујући споразумима које је потписала са ЕУ.

Није за потцењивање ни податак да је преко 700 хиљада Мађара пронашло посао у другим државама ЕУ захваљујући слободном протоку радне снаге, драстично смањујући незапосленост и социјални притисак на мађарску државу. 

Између Немачке и Русије

Орбан је значајно профитирао и од боравка своје партије Фидес у Европској народној партији. Практично, од првог дана када је „издао" аманет бившег немачког шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера, који га је видео као свог наследника на челу Либералне интернационале, и прешао међу европске народњаке, Орбан је уживао у повлашћеном положају у најважнијој и најјачој европској политичкој породици. Народњаци су дуго времена били главна брана у Европском парламенту, али и у Савету ЕУ и Европском савету, од покретања поступака против Мађарске. 

Орбанове владе су у претходних 12 година веома обезбедиле повољан амбијент за пословања иностраних фирми, посебно немачких, кроз сет закона укључујући и колективне уговоре радника. Готово све велике немачке мултинационалне компаније имају своја постројења у Мађарској где запошљавају на стотине хиљада људи. 

Орбан је врло проницљиво схватио да је немачка политика, поготово спољна, под великим утицајем индустријалаца и да је веома сензибилна према њиховим потребама. На тај начин мађарски премијер је остварио вишеструке циљеве: запослио је Мађаре, подигао бруто друштвени производ и обезбедио посебан третман од Берлина, спремног да затвори око а понекад и два, кад је потребно. 

Пријатељство Орбана с Путином је скоријег датума. Њих двојица су први пут озбиљно разговарали на конгресу Јединствене Русије 2009. године у Москви. Социјалисти Ференца Ђурчања су, до тада, били привилегован саговорник Кремља.

По повратку на власт 2010. године Орбан је покренуо своју нову „источну политику" отварања према Русији и Кини. Упркос својој русофобној младости и антируским говорима који су му дали популарност крајем осамдесетих година прошлог века, Орбан је у року од неколико година постао привилеговани партнер Москве у ЕУ и зато је награђен веома повољним ценама гаса и нафте.

У Вишеградској групи

Током своје дугогодишње владавине Орбан се наметнуо као лидер Вишеградске групе преузимајући улогу од Пољске. Захваљујући блоку источноевропских земаља Орбан је имао много већу специфичну тежину унутар ЕУ. Такође је могао да ужива солидарност вишеградских чланица ЕУ, али и да рачуна на употребу вета Пољске у процедурама које је ЕУ покретала против Мађарске. 

Међутим, рат у Украјини рескира да компромитује односе између Варшаве и Будимпеште. Јарослав Качињски, стварни лидер Пољске, не жели да затвори врата Орбану, али наставак руске инвазије на Украјину неизбежно доводи у конфронтацију два источноевропска савезника. 

За разлику од Мађарске у којој је русофобија, упркос совјетској интервенцији из 1956. године, спласнула после уласка у ЕУ, у Пољској је са инвазијом на Украјину достигла врхунац и за било коју политичку партију у Варшави равно је самоубиству одржавање присних односа са русофилским политичарима или странкама.

Такође, Орбан је свих претходних година могао да се шлепа иза Немачке, Италије и Француске које су имале много разгранатије и уносније послове са Русијом од Мађарске, тако да његови лични односи с Путином нису превише штрчали посматрајући релације немачких, француских и италијанских политичара, привредника и банкара.  

Мађарски премијер се прагматично понео и у најновијој ситуацији. Није ставио вето на увођење санкција према Русији а оставио је Немцима и Аустијанцима обавезу да блокирају ембарго на увоз гаса и нафте из Руске Федерације.

Званично, Мађарска не дозвољава да преко њене територије оружје иде у Украјину, док је у стварности оно у транзиту за Словачку и Пољску из логистичких разлога, будући да Карпати одвајају Мађарску од Украјине. Истовремено, Мађарска је угостила готово пола милиона украјинских избеглица, а међу земљама на првој линији са Украјином има најбољу организацију прихватања и дистрибуције жена и деце који су побегли од рата. 

Ипак, Орбанова тактичка и промишљена политика долази на своју завршну станицу. Рат у Украјини сваким даном све више компромитује односе ЕУ и Русије и смањује простор за повратак на колико-толико нормалне односе. Параван који је Берлин, пре свих, нудио Будимпешти у односима са Москвом, је пред падом, само је питање времена када ће се то догодити. Брзина и начин на који су немачке компаније и банке напустиле Русију упркос пословима и инвестицијама који се мере стотинама милијарди евра јесте упозорење Орбану да би јефтинију цену руског гаса или нафте могао да плати губитком немачких фабрика и свих бенефита које оне доносе. 

Сенка Тријанона

У Орбанову изборну победу су могли да сумњају само они који не познају Мађарску, Мађаре, изборни систем, медијску слику и распоред снага на терену. Мађарски национализам је веома снажно политичко гориво. Прошло је више од сто година од Тријанонског споразума а Мађари још нису преболели губитак две трећине територије, излазак на море и тада половину сународника који су остали да живе у околним државама. Није случајно да државе са значајном мађарском мањином, Словачка и Румунија, нису признали једнострано проглашену независност Косова ни после 14 година. 

Сам премијер Орбан је неколико пута ражестио Хрвате, Словаке, Румуне и Украјинце држећи говоре у којима је ламентирао над „Тријаноном" или објављујући карте Краљевине Мађарске пре пораза у Првом светском рату на својим профилима на друштвеним мрежама. На помпезном обележавању стогодишњице Тријанонског споразума Орбан је дословно рекао: „Запад је силовао хиљадугодишње границе и историју централне Европе. Приморали су нас да живимо у неодбрањивим границама, лишили су нас нашег природног блага, одузели су нам наше ресурсе и осудили нашу земљу на смрт".

Орбанов поглед на „Тријанон" дели добар део његових суграђана као и идеју о „посебности" мађарске нације, на основу чега се базира политика нулте толеранције према мигрантима и заштите мађарске нације, њених вредности и традиције.  

О националистичком тренду говори и чињеница да је нова партија Покрет наша отаџбина Ласла Тороцкаја, иначе оснивача неофашистичког Омладинског покрета 64 жупаније, прешла изборни цензус и ушла у парламент. Тороцкај је искористио скретање Јобика ка центру и улазак некадашње ултрадесничарске странке у опозициону коалицију. У ниједној чланици ЕУ тренутно немамо странку која је толико десно као Покрет наша отаџбина. Штавише, само је забрањена грчка „Златна зора" била у рангу Тороцкајевог покрета. 

Изборни систем 

Један од разлога изборних тријумфа Фидеса од 2010. године наовамо јесте и изборни систем, поготово распоред и композиција 106 изборних јединица у којима се по већинском принципу бира 106 од 199 посланика. Преостала 93 места се попуњавају пропорционално по Д'Онтовом систему који фаворизује најјачу странку, тим пре што су изборни прагови за улазак странака и коалиција у мађарски Парламент изузетно високи. 

Орбанова влада је пре више од десет година креирала изборне јединице по својој мери и захваљујући принципу „победник носи све", Фидесу је довољно да освоји 43 или више одсто гласова да би имао већину, док је другим политичким снагама потребно преко 53 одсто да би били у прилици да формирају Владу. Примера ради, у Будимпешти од 18 места који се бирају по већинском систему 16 је отишло у руке опозиције, само два Фидесу, док је у остатку Мађарске резултат 86 према 2 у корист Орбанове странке. 

И на крају, не треба потценити ни чињеницу да у Мађарској нема готово ниједног медија, јавног или приватног, који није под контролом Орбана или привредника који су блиски њему. Парадоксално, колико је тешко наћи у ЕУ медиј који говори похвално о Орбану, толико је захтеван посао пронаћи телевизију, новину, радио или портал у Мађарској који није отворено на страни премијера. Будући да на изборима гласају Мађари а не грађани западноевропских чланица ЕУ, резултат не представља изненађење.