Емануел Макрон је за време свог мандата закочио процес проширења ЕУ за балканске земље које су аплицирале за чланство, али страх од Русије и њеног утицаја у региону је сада толико присутан у европској јавности да би то могло да се промени. За Србију би то значило да се ускоро нађе пред тешким изазовима, било да је у питању политика неутралности или статус Косова.

„Завараваш се", рекао је Емануел Макрон Владимиру Путину у телефонском разговору који су водили 6. марта, недељу дана од почетка рата у Украјини. Руски председник је поновио циљеве Москве: „денацификација" Украјине и признање Крима и Доњецке и Донбаске републике, саопштила је Јелисејска палата након размене два лидера која је трајала сат и четрдесет пет минута.

Посматраче је изненадило што руски председник приватно говори исто што каже јавно: да украјински режим у коме су нацисти уз подршку Запада прети Русији. Макронов утисак након разговора са Путином био је да „најгоре тек предстоји" и да руски председник жели „читаву Украјину". 

Код неких коментатора то је поткрепило тезу је руски председник одсечен од стварности и да је почео да верује у сопствену пропаганду. Представа о хладном стратегу из Кремља који не преза ни од чега дуго је грађена у западној јавности, а на њу се сада надовезала димензија његове ирационалности на којој се инсистира од када је Путин наредио да се повећа готовост нуклеарних снага на почетку војне операције у Украјини и запретио противницима са Запада да ће, уколико му се супротставе, видети „последице какве још нису виђене у историји".

Ова стратегија, међутим, није непозната у психолошком рату који се води упоредо са оружаним дејствима. За време Хладног рата у спољној политици „теорију лудака" (madman theory) користио је амерички председник Ричард Никсон у време рата у Вијетнаму. Развили су је стратези Хладног рата Хенри Кисинџер и Томас Шелинг, са циљем да код лидера комунистичког блока произведу утисак да имају посла са ирационалним и непредвидљивим саговорником и натерају их да устукну.

„Што изгледамо безобзирније, то боље, јер ипак, господине председниче, оно у шта покушавамо да их убедимо јесте да смо спремни да идемо до краја", рекао је Кисинџер Никсону на састанку у Белој кући априла 1972. године. Председников саветник за националну безбедност залагао се за наставак бомбардовања Вијетнама док трају преговори са Русима, а амерички председник говорио је да ће уништити ову азијску земљу, ако треба и нуклеарним оружјем. Путинова претња нуклеарним оружјем подсећа на ове хладноратовске рецепте.

Контакт Париза са Кремљом, међутим, није прекинут. Од када је почео напад руских снага на Украјину, 24. фебруара, Путин и Макрон чули су се два пута. 

Емануел Макрон, који је од прошле недеље и званично кандидат на француским председничким изборима који ће се одржати 10. априла, решио је да неуспех своје посредничке мисије са циљем да спречи рат у Украјини, у који није веровао до последњег тренутка, претвори у нови замајац своје европске политике.

Одржавање везе са Русијом и након избијања рата је у духу политике равнотеже који француска спољна политика жели да афирмише у свету све дубљих подела.

Ова идеја равнотеже има везе са посебним односима Француске и Русије, које је Макрон од почетка свог мандата желео да обнови, ослањајући се на баштину великог француског војсковође и државника Шарла де Гола који је сањао Европу од Атлантика до Урала и веровао да је треба ослободити америчког утицаја. 

У обраћању амбасадорима још 2019. године Макрон је говорио о неопходности да Европа пронађе сопствену стратегију, јер је дуго остављала утисак западног „Тројанског коња чији је коначни циљ да уништи Русију". Али Европа није пронашла сопствену стратегију, већ је у великој мери остала зависна од Вашингтона, што је довело до тога да постане терен за обрачун НАТО-а и Русије, у чему и јесте корен сукоба у Украјини.

Други разлог зашто се Француска залаже за политику равнотеже је њено неповерење у НАТО, у коме главну реч имају САД. Ово неповерење се одражава и на француској политичкој сцени, на којој је већина партија за излазак Француске из Северноатлантског војног савеза.

Излазак из НАТО-а

Валери Пекрес, кандидаткиња „Републиканаца", партије десног центра, залагала се још колико крајем јануара за деголовску Европу „од Атлантика до Урала", која укључује и Русију; Жан Лик Меланшон, кандидат француске левице, позива да се „не прихвати светски поредак у коме је са једне стране НАТО, а са друге руско-кинески блок", јер то води ка „апсурдном рату, надметању, хладном рату који нема смисла"; Марин Ле Пен из десничарског „Националног окупљања" је за излазак из овог војног савеза „како више не бисмо били увучени у сукобе који нису наши", док њен ривал у редовима крајње деснице, Ерик Земур, сматра да је НАТО и његова стратегија окруживање Русије кривац за рат у Украјини. Излазак из НАТО-а је и у програму француске еколошке партије Зелени - „усмеравање одбрамбене политике ка заједничкој европској одбрани, независној од САД, и излазак из НАТО-а", како наводе, прве су мере које би применили ако дођу на власт.

Слични ставови одјекују и у француском медијском простору, у коме се може чути шири спектар тумачења узрока рата у Украјини него што је то случај у англосаксонским медијима.

„НАТО је повећао тензије у Европи", изјавио је поводом рата у Украјини француски генерал Венсан Депорт у недавном телевизијском наступу. „Овај војни савез, ствара илузију одбране и смањује нам војни буџет", рекао је Депорт наводећи и да НАТО представља претњу, „зато што европску безбедност ставља у руке САД чији се интереси све више удаљавају од европских".

Бивши француски премијер и министар спољних послова Доминик де Вилпен супротставио се увек ратоборном Бернар Анри Левију у једном телевизијском интервјуу поводом могуће француске интервенције у Украјини. „Не заборавимо на патње и мучеништво ирачког народа, не заборавимо на мучеништво и патње либијског народа; не заборавимо на патње које смо сами изазвали војним интервенцијама", рекао је Вилпен који се 2003. у Уједињеним нацијама супротставио америчкој инвазији на Ирак. 

Адријан Катанан, из Меланшоновог покрета „Непокорена Француска", који се залаже за војну независност Француске, изјавио је за радио француског јавног сервиса Франс ентер да је „ширење НАТО-а даље на исток допринело сукобу који сада гледамо" и да Француска „неће бити доживљена на међународној сцени као посредник у служби мира уколико остане у војном савезу који троши хиљаду тридесет једну милијарду евра за војни буџет, од чега 700 милијарди издвајају САД." 

На другој страни спектра су политичари атлантистичког усмерења, попут бившег председника Франсоа Оланда, који сматра да „неће бити корисно да будући француски председник изађе из Северноатлантског савеза", као и да „пристане да за истом столом седе Русија и демократске земље", како је рекао за Франс ентер. 

Негативан однос великог дела француске политичке елите према НАТО-у оснажен је у време Доналда Трампа, али су на њега утицале и одлуке нове америчке администрације на челу са Џо Бајденом, од којих за Француску највеће последице има раскид уговора о продаји подморница са Аустралијом, након што је у октобру прошле године Вашингтон преотео овај посао Паризу. 

Савез САД, Аустралије и Велике Британије који је проглашен том приликом, иза леђа Француској, за Париз је био доказ „да са атлантским савезом не постоји политички дијалог", како је тада изјавила министарка одбране Флоранс Парли. Она је поменула и америчко повлачење из Авганистана без консултација са савезницима, као још један пример да САД не хају за сарадњу. Зато ни упозорења која су стизала из Вашингтона о руском нападу на Украјину нису узета здраво за готово, иако су још на јесен западне обавештајне службе размениле податке који су указивали на такву могућност.

О разлозима за ову различиту процену безбедносног ризика од руског напада у Украјини писао је прошле недеље Монд. По Монду, САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија су исте информације различито протумачили - Англосаксонци су закључили да је напад неизбежан, док су Европљани веровали да су преговори још увек могући. „Ако су Велика Британија и САД могле са тачношћу да предвиде Путинове планове, то је зато што су присутни у Украјини", рекао је саговорник Монда, додајући да су Американци и Британци обучавали Украјинце и слали им опрему и техничка средства током 2021. године, која су коришћена нарочито током прве недеље руског напада. 

„Наше службе су мислиле да би поход на Украјину имао монструозну цену и да Руси имају друге опције да сруше режим Вoлoдимира Зеленског", изјавио је истом листу Тјери Биркар, шеф француског генералштаба. Уздржаност према проценама америчких обавештајних служби је и резултат неповерења на које су утицале лажне информације које су у Вашингтону сервирали светској јавности као оправдање за рат у Ираку 2003. године. 

Оживљавање НАТО-а 

 „Сви се питају зашто је Путин направио овај катастрофални избор", рекао је Ибер Ведрин у интервјуу радију „Европа 1". Руски председник је, оцењује овај бивши министар спољних послова Француске, као реакцију добио афирмацију западне солидарности, а уз то Путин није оживео Европу, већ НАТО који више није клинички мртав, као што је Макрон тврдио 2019. године. Санкције о којима углавном одлучују САД а остали их следе доказ су слабости, сматра Ведрин, иако каже да у случају руског напада на Украјину Запад и није имао друго решење. „Запад више нема монопол на моћ у свету", констатује Ведрин, који верује да ће сукоб у Украјини дубље потрести свет од 11. септембра. 

Француски председник је део свог петогодишњег мандата посветио приближавању Русији, што није дало резултате, највише због тога што Макрон није био спреман на одлучније кораке који би подразумевали дистанцирање од НАТО-а. За то, уосталом, није имао подршку Немачке, која се нејасно одређивала према идеји учвршћивања европске војне независности за коју се Макрон залаже. 

Али његова порука упућена прошле недеље, да је с ратом у Украјини на делу „промена епохе" и да Европа мора да се прилагоди тако што ће се сада изборити за више суверенитета, има већи одзив у Европској унији него што је то био случај када је о томе говорио на почетку свог мандата 2017. године, када је у Версају и почео је његов дијалог са Путином који до данас није престао.

Француски председник у овој „промени епохе", види прилику да афирмише своју идеју суверене Европе, на чему ће инсистирати на Европском самиту у Версају данас и сутра, 10. и 11. марта. У прилог томе иде и историјска одлука Немачке да напусти политику неутралности и поново се наоружа, чиме би немачка војска могла да постане прва војна сила у Европи. Ова одлука превазилази садашњи контекст украјинске кризе, као што би одлука Шведске и Финске да одустану од војне неутралности и прикључе се НАТО-у могла да има далекосежне последице.

Ради се о могућем престројавању снага унутар Европске уније које би могло да промени правац у коме се креће, односно о могућности „потпуне промене модела", како каже Макронов претходник Оланд.

Версајски самит

На столу самита у Версају је европска безбедносна политика, енергетска политика независна од Русије, као и захтев Украјине, Грузије и Молдавије за пријем у Европску унију. Од чланица ЕУ се тражи да значајно повећају издатке за одбрану и оснаже аутономију у кључним областима, попут пољопривреде. Али с којим новцем? Ово је осетљиво питање, а Француска се спрема да предложи план обнове, као онај који је Европска унија донела како би се суочила са последицима пандемије ковида. Разговара се и о новим санкцијама Москви, али не постоји консензус да се прогласи ембарго на руски гас и нафту од којих је велики део ЕУ зависан.

Европска комисија је предложила да се до краја године потрошња руског гаса смањи за две трећине, како би се потпуно укинула до 2030. године. Да ли ће чланице ЕУ да се придржавају овог плана зависи најпре од Немачке и Италије, које су највише зависне од руског гаса, као и од источних чланица чија зависност од руских енергената је у неким случајевима и стопостотна.

За Јелисејску палату одлуке морају да буду заједничке  - нема говора о томе да се нарушава јединство међу чланицама ЕУ када је реч о одговору Русији. „На дневном реду је доношење европске стратегије да се више не користи руски гас", рекао је уочи скупа Клеман Бон, француски државни секретар за европска питања. „Али потребно је да о томе одлучимо сви заједно."

Проширење ЕУ

Захтеве за пријем у Европску унију које су упутиле Украјина, Грузија и Молдавија још једно је осетљиво питање о коме ће се расправљати у Версају. Француска није за то да се ствари убрзају, већ је за процес по етапама. Ако приближавање ових земаља Европској унији није актуелно, чланице ЕУ се спремају да им понуде друге облике економске и политичке сарадње као сигнал охрабрења да је таква перспектива могућа.

Пажња је и на Западном Балкану, који је један од приоритета француског председавања Европском унијом, и на одјецима украјинске кризе у региону.

Истог дана када је разговарао са Путином, Макрон је разговарао телефоном и са Александом Вучићем. Из Јелисејске палате је саопштено да Париз поздравља „тесну сарадњу Француске и Србије и јасну позицију Београда у међународним институцијама када је реч о рату у Украјини и неопходном поштовању суверенитета држава".

Украјински сукоб, наводи се у саопштењу, треба да буде „прилика за европско приближавање" и да „Европска унија и земље које су јој блиске, пре свега државе попут Србије којима је призната европска перспектива, заједно испитају начине и средства за даље јачање веза и изградњу заједничке будућности свих Европљана".

Емануел Макрон јесте за време свог мандата закочио процес проширења ЕУ за балканске земље које су аплицирале за чланство, али страх од Русије и њеног утицаја у региону је сада толико присутан у европској јавности да би то могло да се промени. За Србију би то значило да се ускоро нађе пред тешким изазовима, било да је у питању политика неутралности или статус Косова.