Године 1972. на Би-би-сију почело је емитовање једне од најцењенијих ТВ емисија о уметности „Начини гледања” (Ways of Seeing) аутора Џона Берџера, која је темељно утицала на разумевање како гледање слика (од сликарства до фотографије) може утицати на нашу перцепцију друштва и нас самих, односно како су политичке и економске идеологије утицале на кодирање естетике Западне културе. Аутор жанровски шароликог, великог и значајног опуса, теоретичар уметности, писац и песник, Џон Берџер је, поред осталог, био поштовалац Ива Андрића и Миодрага Павловића, у свом роману „Г“ с донжуановском потком, за који је 1972. добио Букерову награду, дотакао се и генерације младобосанаца, а у књизи „Седми човек“ (са Жаном Мором, 1975) говорио је о економским мигрантима у Западној Европи, међу којима и онима из Југославије. У књизи „Чуло вида“ објавио је есеј о путовању Србијом 1972. године.

Тридесетак километара од Београда налази се градић Обреновац. Аутобус стаје преко пута поште. Ту је украсна цветна леја, у којој уместо цвећа расте само трава. На ивици седе четири мушкарца, наслоњени рукама на колена, и разговарају. Иза њих је мала али добро снабдевена самопослуга. Остале радње у главној улици нису толико типичне за потрошачко друштво. Ту је гвожђара, с ручно прављеним сулундарима у излогу. Ту је и четири-пет кројачких радњи, чије излоге красе штофови за мушка одела и руком шивене шајкаче - српске мушке капе са усеком по средини. Фризерај. Пекара с неколико врста пецива, укључујући и прстенасте, сусамом покривене ђевреке и разне врсте штрудли. Затим месара, у чијем излогу нема меса, али зато у дну радње висе лешине.

У руским градовима, у излозима продавница прехрамбене робе углавном су изложене обојене дрвене реплике - дрвени котлети, пилићи, јаја. Из даљине понекад изгледају уверљивије од праве хране, пошто су им боје необично живе и јасне. Дрвено месо је или посно (црвено) или мaсно (бледожуто).

У Грузији је крајем прошлог века живео сликар по имену Пиросманишвили, који је већи део живота провео идући од крчме до крчме и осликавајући табле изнад улазних врата. На многима је приказана храна. Никада нисам видео ниједну слику која изражајније приказује глад - или бар снове које она изазива. Столови попут земљине површине, а на њима сиреви и комади меса велики као зграде. Чак и жене које је сликао изгледају јестиво, као ускршњи колачи. Пиросманишвили је био једини геније и мајстор руске традиције осликавања дрвених реплика хране за излоге. Зашто ме је онда право јагње обешено у дну касапнице у Обреновцу неочекивано, без икаквог разлога, подсетило на његове радове?

Даље низ улицу је књижара, у којој већина књига изгледа као да су уџбеници. Већ знам да ће деца, кад изађу из школе на ручак, бити у тамним школским униформама с белим порубом.

Али чак и да нисам обраћао пажњу на излоге и децу, и да сам кренуо даље погнуте главе, што обично чиним, зурећи у своје ноге, ипак бих знао у ком сам делу Европе. Улице су у лошем стању, а тамо где су покривене туцаником, крајеви су неравни и необрађени. Међутим, исто се може видети и у неким деловима Француске. Да ли је можда снага којом трава џигља, гурајући се, жилава и витка, кроз сваки зазор и пукотину, оно што све чини тако словенским? Постоји ли нешто типично у жућкастим влатима и у том прашњавом сивом асфалту, који као да ће се сваког часа смрвити или сјединити са земљом? (Треба нагласити да нема ничег егзотичног у овим питањима: одговори су дословно део потке у виду стварних и нимало романтичних догађаја; примера ради, иста та прашњава, асфалтносива боја може се видети дуж трамвајских линија у Прагу кад је суво, кад сунце ствара пригушене ацетиленскиплаве одсјаје на горњој површини шина.)

Или можда тај особени изглед коловоза има више везе с његовом релативно малом дебљином? Да ли је посреди то што уопште није утиснут у тло, него само изливен по површини? То што није чврст, него се хаба као тканина?

Са обеју страна улице нижу се ниске куће. Готово можеш да им дохватиш кров. Имају двокрилне прозоре, са зазором ширине зида између окана. На једном се у том простору налази саксија с мушкатлама, а иза ње се виде хеклане завесе. Други је помало прљав. Поглед на то стакло превучено прозирном копреном од прашине и тамноцрвене цветове у сенци, па кроз чипку боје канапа за увезивање пакета, све до мрке таме просторије у позадини, просто буди сећања на детињство. Да ли је то због бајки, или та „детињастост" потиче од величине прозора и куће?

С времена на време улицом пролазе аутобуси, аутомобили, камионети и коњи који вуку запрежна кола налик веома издуженим колевкама отворених крајева. Држећи дизгине, кочијаши погрбљено седе као укопани, неумољиво непомични, одолевајући дрмусању кола као што камени кеј одолева кретању реке. А ту су и бициклисти на високим црним бициклима толико размакнутих точкова да се стиче утисак да возач уопште не управља предњим точком, него да журно хода за њим.

Од главне улице се под правим углом одвајају земљани путеви, који воде отприлике километар далеко ка њивама, шумама и пољима око града. Њима се стиже до других кућа. Неке су савремене, породичне, а неке старе и веома мале, сеоске, с не више од једне просторије унутра. Доста их има телевизијску антену на крову, а да се притом водом снабдевају из бунара у врту или дворишту. Опчињавају ме управо ти вртови и дворишта, јер представљају најупечатљивији визуелни елемент.

У некима су леје с ружама, између којих кокошке и патке шеткају по трави. Има и трешњевих стабала, и свиња. Са спољне стране једне ограде, ка друму, стоји коза везана ланцем за дирек, док се два бела јарета кошкају стојећи на задњим ногама, налик пропетим хералдичким зверима које никад ту нису живеле. У вртовима и двориштима, виде се и столови, врчеви или кофе с водом, клупе, столице, пузавице које праве хлад, висока трава, гола земља која се лети влажи да не постане превише прашњава, поврће, стабла багрема и ritual space.

Ти вртови и дворишта су просто то што јесу, без претензија да буду нешто друго. Нису ни запуштени, ни брижљиво узгајани. Додуше, такав опис намеће моралну конотацију која нема никакве везе са овим. Више је посреди необична и ненаметљива равноправност што се успоставила између природе и станара. Нису ни задивљујући ни одбојни. Не указују ни на амбицију ни на безнађе. Напросто су стално ту, попут соба на отвореном. Мере се људским поимањем времена. Нису једнократни као цветне леје, а ни ванвременски као шуме. У њима је све помало пребујно, и све је намерно. И то је очигледно, чак и кад нигде никог нема на видику, и кад се не зна цела прича ‒ само на основу оног што се види.

Град је надомак Саве. Сава извире у Јулијским Алпима и улива се у Дунав код Београда, где ушће двеју великих река због огромне површине светлуцаве воде ствара такав одсјај на небу изнад града да се понекад, кад се погледа уз главну улицу, има утисак да се иза обронка брега налази море. Река је ту јака, сива попут муља и непрозирна, али ипак блистава попут неба, због брзе струје. Ако би неко морао да употреби реку као нејасну метафору којом ће описати природу времена, онда би требало да замисли управо овакву реку. Она има тежину, а та тежина само указује на размере земљане масе којој припада све на њеним обалама. То је река која уопште не слави воду, него земљу. На крају пута којим се донде стиже из предграђа Обреновца налази се кафана у којој на роштиљу пеку речну рибу и служе је са салатом од купуса.

На повратку у Београд, пут се једним делом протеже дуж Саве. Аутобус стаје у сваком селу, обично испред кафане, ако постоји, а у противном тамо где неколико мушкараца седе на сандуцима и кутијама и разговарају, са по боцом пива између ногу. У аутобусу трешти музика са радија. Песме прилично подсећају на неке грчке. Док се труцкамо, седишта шкрипе а прозори брује (затандрчу кад пређемо преко рупе), и сви ти звуци се некако уклапају с музиком. Чак и људи који су подаље од пута подижу поглед кад аутобус пролази јер чују ноте и глас које он доноси, а затим односи у даљину.

Зашто сам толико свестан кретања тих звукова кроз околне пределе, дуж пута, низ реку? Није то зато што је иначе све тихо. Ни зато што сви подигну поглед док пролазимо. Чини ми се да је то зато што ме све што видим кроз прозор подсећа на даљине, на пространство које ме приморава да обратим пажњу на њега, да га пратим током читаве наше кратке и бучне вожње. Али шта је то што ствара утисак да је то пространство бескрајно? Светлост на небу? Ваздух? Промене боја у даљини? Можда је делом до тога. Али рекао бих да је првенствено посреди то што нигде на видику нема ничега (ни узвишења, ни дрвета, ни грађевине), ничег толико упечатљивог да би да створило природно средиште призора коме све друго постаје подређено. Све што се појави привуче поглед и држи га док се не појави нешто друго, па треће, па четврто, док се на крају не стекне утисак да томе нема краја.

По западноевропском поимању, супротност романтизму је класицизам. Овај предео је, међутим, сушта супротност романтичарском пејзажу. Романтичарски пејзаж је увек на рубу, на граници могућег. Увек је посреди крајност - било да је то прикривено или упадљиво. Заснива се на хијерархији, док овде између објеката у пределу постоји нека ненаметљива равноправност, слична оној која се може видети између људског и природног у вртовима. Нормалност је оно због чега овај предео делује бескрајно.

У Народном музеју у Београду не постоји ни једна једина слика на којој је приказана иједна од ових суштаствених особености. А ни другде нисам имао прилике да видим много дела на којима је то успело. Такав предео није погодан за слику, него пре за филм, јер је у покрету, или за гоблен или таписерију, јер се ту не обраћа пажња на перспективу. Тај предео се, међутим, може препознати у осећањима исказаним у великом делу словенске поезије. Али човек мора бити врло јасан у погледу тога шта тражи. У тим особеностима нема ничег идиличног, недужног, прозрачног или умирујућег. Такав предео наводи на страствено (не баш тихо) признавање пролазности.

(1972)