Свестан хипнотичке снаге филмских слика на јавност, француски министар Луј Барту је по сваку цену хтео да сниматељима филмских новости омогући да начине што упечатљивији снимак доласка југословенског краља Александра у Марсеј 9. октобра 1934. Обећао им је да око краља неће бити обезбеђења како би они могли што ближе да приђу, склонио је кордоне и успорио поворку која се кретала од луке до железничке станице, где је југословенски краљ требало да седне у воз за Париз. Жеља да се обезбеде спектакуларни снимци коштала је главе и Бартуа и Александра, рекао је недавно Серж Вијале у француском серијалу о археологији медија.

Историја вести и репортажа забележених камером развијала се упоредо са развојем филма. Пре телевизијских постојале су филмске вести које су почетком 20. века биле главни извор информисања у земљама у којима је кинематограф освојио гледаоце. Публика је хрлила у биоскопе да види ново чудо технике које је у стању да пројектује догађаје у покретне слике.

Филмске новости су измислили Французи. У биоскопима су се пуштали филмови са ведетама, а конкуренција је временом толико порасла да је требало смислити нешто ново. Први је на идеју о филмским вестима дошао Шарл Пате (1863-1957), легендарни продуцент који је поставио темеље филмске индустрије у Француској.

Фасциниран фонографом Томаса Едисона који је први пут видео на вашару у Венсану, градићу крај Париза, основао је предузеће „Браћа Пате" које ће убрзо пронети славу филмске уметности по свету.

Породична фирма са амблемом петла покривала је све од производње, развијања до пројекција филмова и њихове дистрибуције у Европи али и у Сједињеним Државама. Патеова идеја је била да понуди јединствен поглед на догађаје у земљи и свету. Тако је смислио да се филмске новости на актуелне теме у друштву, политици или спорту приказују у биоскопима у форми журнала у трајању од неколико минута, што је претеча дневника.

Прве репортаже су имале политички садржај. Шарл Моасон и Франсис Дублије, сниматељи филмских пионира из Лиона, браће Лимијер, Августа и Луја, снимили су крунисање руског цара Николаја II 28. маја 1896. године. Материјал им је одузет а они су завршили у затвору због инцидената који су избили током церемоније. Убрзо су ослобођени али им је камера враћена тек шест месеци касније.

Улазак трамваја у теразијску станицу

Наредне године је Моасон први пут снимио једног француског председника - Феликс Фор је током десетак дана обилазио земљу а сниматељ је свакодневно бележио његову турнеју. Шеф државе и његово окружење били су свесни значаја новог медија што се види и када отпоздрављају, јер су окренути камери а не грађанима који су се због њих окупили.

Исте, 1897. године је у Београд стигао Андре Кар, фотограф из Лиона, још један изасланик браће из Лиона. То је био његов други долазак у српску престоницу - прве Лимијерове филмове приказао је у сали кафане код „Златног крста" на Теразијама, шест месеци након париске премијере у „Гранд кафеу" последњих дана децембра 1895. године.

Позоришни и филмски критичар и теоретичар Петар Волк у књизи „20. век српског филма" наводи да је краљ Александар Обреновић са мајком, краљицом Наталијом, посетио ову пројекцију о којој су писали сви београдски листови тога доба. За време свог другог боравка у Београду Кар је снимио неколико филмских сторија - „Полазак Његовог Величанства Краља из двора у Саборну цркву", „Излазак радница из монопола дувана", „Трамвајска станица на Теразијама", „Повратак Краљев из Софије на железничкој станици", „Калемегданска шетња". Ови филмови су нажалост изгубљени.

Лажни Патеови журнали

Пате је убрзо почео да прави и лажне филмске журнале, реконструкције стварних догађаја, са глумцима и декором. Идеја није била да се догађаји лажно представе, већ да се вести о њима пренесу путем новог медија.

Када не може да се сними земљотрес у Сан Франциску зато што сниматељи не могу да се пошаљу преко Атлантика јер још нема ни авиона који прелази океан, једини начин јесте да се догађај реконструише, као што новине некада извештавају о догађајима кроз илустрације. Снимање лажних журнала у Патеовом седишту у Вансену је било скупо, али је њихов успех био огроман. Публика је хрлила у биоскопе да види догађаје који су се одвијали на другом крају света.

Посебно је чудесан био доживљај у Палати Гумон на Монмартру, у „највећем биоскопу на свету" отвореном 1911. године на месту некадашњег хиподрома, у који је могло да стане 6.000 гледалаца, 40 музичара и хор. Екран је био огроман и слике су биле импресивне; како је епоха немих филмова, музика која прати пројекцију изводи се уживо, уз слике иде текст, а они који не знају да читају траже од суседа да им читају наглас. Они који су имали више новца и били спремни да плате скупљу карту могли су да погледају и копије филмске траке које су се бојиле ручно.

Мајски преврат на филму

Међу Патеовим лажним журналима који су имали велики успех била је и реконструкција убиства краља Александра и краљице Драге у ноћи 28. и 29. маја 1903. Ова сторија насловљена „Убиство српске краљевске породице" снимљена је у Вансену одмах пошто се догађај одиграо, на основу непрецизних новинских вести. Режирао ју је Лисијан Нонге, један од првих Патеових сниматеља, краљицу Драгу је играла француска глумица Нели Кормон, а краља Александра Анри Етијеван.

Прва верзија филма се одмах нашла у париским биоскопима, али је убрзо замењена другом, у којој су неке сцене измењене након што су стигле нове информације.

Филм је приказан у европским престоницама, али не и у Србији, где је забрањен. Остало је забележено да је био на репертоару путујућег биоскопа Карела Лифке током гостовања у Љубљани у пролеће 1904. Међу филмовима које је Лифка приказивао те године помињао се и филм „Грозоте у Македонији", реконструкција масакра који су починили турски војници над македонским устаницима. 

Пате је шест година касније снимио играни филм о Мајском преврату „Београдска трагедија", за који је сценарио написао француски писац и драматург Анри Батај, у коме су глумили познати француски позоришни глумци тога доба, Шарлота Барбије и Леон Арвел. Ни ова верзија није приказана у Србији.

Крунисање краља Петра 

Двојица Британаца, Арнолд Мјур Вилсон, адвокат, публициста, фотограф и почасни конзул Краљевине Србије у Шефилду и Френк Сторм Мотершо, сниматељ фотографског предузећа из овог града на северу Енглеске, снимили су 1904. документарно-репортажни филм „Крунисање краља Петра I Карађорђевића и Путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију", најстарије сачувани филмски запис са Балкана.

У српској престоници снимили су сцене уочи церемоније крунисања, пролазак званица у кочијама, народ који поздравља делегације, краља на коњу, војну параду на Бањици и панораму града. Потом су кренули пут Србије, где су снимали призоре из Краљева, Жиче, Студенице, Рашке, Новог Пазара, а потом су наставили у Црну Гору, где су снимали Андријевицу и Цетиње, да би путовање завршили у Шибенику и Задру. Ови снимци који су монтирани заједно са крунисањем српског краља уврштени су у светску филмску баштину.

Филм је први пут приказан у Лондону 1904, а годину дана касније и у Српском народном позоришту у Београду, на пројекцији којој су присуствовали краљ Петар, чланови краљевске породице и владе и друге високе званице. У листу „Мали журнал" је забележено да се „у филму види и црногорски престолонаследник Данило са супругом Милицом, иако нема података да је присуствовао крунисању".

Филму се потом губи траг, да би га у Лондону пронашао дипломата и књижевник Војислав Јовановић Марамбо, који је током Првог светског рата боравио у Великој Британији као шеф бироа српске владе за односе са јавношћу.

Марсејски дочек

Први звучни филмови појавили су се 1927. године, када почиње златно доба филмских новости. Убиство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. године први је атентат на једног суверена снимљен уживо. У америчкој верзији филма убачен је глас који драматично најављује да „следе најневероватнији снимци који су икада направљени".

Краљ Александар је 6. октобра из Зеленике разарачем „Дубровник" кренуо у званичну посету Француској. Од путовања возом одустало се због ризика од атентата који су спремале усташе, а о чему је тих дана писала и француска штампа. Брод је 9. октобра упловио у луку у Марсеју, одакле је требало да настави даље за Париз. У 16 часова краљ Александар је сишао са палубе брода у сусрет француској делегацији у којој су били министар спољних послова Луј Барту, генерал Жозеф Жорж, члан Ратног савета, и вице-адмирал Шарл Ален Мари Берело. На доковима је све врвело од света који је клицао краљу. 

Барту је дочекао краља „на скандалозан начин", каже Серж Вијале из Националног аудиовизуелног института (INA) у Француској, у серијалу посвећеном археологији медија који је крајем године емитован на најслушанијем француском радију „Франс ентер".

Политичари су од самих почетака филма знали да користе покретне слике за сопствену промоцију. Да би се добили снимци због којих ће свет хрлити у филмске сале били су и тада као и сада спремни на све. Свестан хипнотичке снаге филмских слика на јавност, Луј Барту је по сваку цену хтео да сниматељи филмских новости што атрактивније сниме долазак југословенског краља.

„Обећао је да око њега неће бити заштите како би могли што ближе да приђу и сниме пролазак од луке до железничке станице у Марсеју, где је требало да седне у воз за Париз", прича Серж Вијале. То је био разлог, каже овај познавалац филмских архива, што је краљ Александар са домаћинима сео у кабриолет, иако је провобитно требало да се превезе у блиндираном аутомобилу, полицијских кордона готово да није било, а поворка у којој је био црни отворени „делаж" са југословенским краљем на задњем десном седишту споро се кретала због коњице која је ишла испред и народа који је желео да приђе што ближе. Обезбеђење је склоњено, око кола су били само сниматељи и лака коњица.

Атентатор, бугарски терориста Владо Георгијев Черноземски, члан ВМРО-а који је са усташама припремао убиство краља, није имао препрека да дође до возила и испали десет хитаца из „маузера" кога је носио скривеног у букету цвећа; два метка погодила су краља Александра, један Бартуа и четири генерала Жоржа. Настао је метеж, полицајци су пуцали у гомилу и убили два посматрача. Тешко повређени Александар и Барту су ускоро подлегли повредама.

Жеља да се обезбеде спектакуларни снимци коштала их је главе. „Краљ Александар је умро у Марсеју због крајње несмотрености власти", каже Вијале.

Снимци овог убиства обишли су свет као велика сензација. Камера је променила начин на који се извештава о актуелним збивањима, а у неким случајевима посредно је на њих и утицала, као што показује атентат у Марсеју.

Прво убиство једног владара забележено филмском камером инспирисало је уметника Владимира Николића за видео-инсталацију „Прво убиство", премијерно изложену 2008. године у Паризу. 

Смрт у Даласу

Тек тридесет година касније, 22. новембра 1963, друго убиство суверена једне државе снимљено уживо одјекнуће у свету. Џон Кенеди је убијен у Даласу док је из отвореног кабриолета у друштву своје жене Џеки Кенеди отпоздрављао присталицама.

После рата телевизија је постепено освајала медијски простор, али је до коначног преокрета дошло током Кенедијеве сахране 1963. године, када је преузела вођство над свим медијима, укључујући и радио.

Два дана након што је амерички председник убијен у Даласу, његов ковчег је био изложен у Вашингтону, на Капитолу. Породица је одлучила да не буде сахрањен у родном граду, као што је била традиција, већ десетак километара даље, на војном гробљу Арлингтон.

Три телевизијске мреже су тада решиле да се удруже и поставиле су шездесетак камера између Капитола и гробља. Око 175 милиона америчких гледалаца могло је да уживо прати погребну поворку. Авантура филмских новости која је трајала 36 година ту се завршила.