Фудбалери Украјине су се за место у баражу за одлазак на Мундијал, који ће се ове године одржати у Катару, „усред зиме, кад му време није", изборили половином новембра 2021. Три месеца касније, први руски војници су без показивања пасоша прешли украјинску границу, што је Запад искористио да Достојевског најзад избаци из школске лектире. Ипак, Украјина неће отићи у Катар, пошто је у Кардифу изгубила од Велса.

У шестој епизоди треће сезоне Нетфликсове серије „Круна" приказано је како се млади принц Чарлс, непосредно пре него што је проглашен за Принца од Велса, суочио са Велсом и Велшанима. У духу врхунске енглеске телевизијске драматургије, аутентична епизода из принчевог студентског живота искориштена је не би ли се пред гледаоце изнео важан део сложених идентитетских односа у држави чије „чињенице и слагалице" наткриљује неприкосновена институција монарха.

Већина оних који су у недељу петог јуна пратили директан пренос фудбалске утамице између репрезентација Велса и Украјине вероватно нису гледали ову епизоду „Круне", али су тешко могли да избегну да и тог преподнева до њих не допре макар делић неке од безброј (дез)информација о рату који већ стотину и кусур дана прети да прерасте у светски.

Украјина у баражу

Фудбалери Украјине су се за место у баражу за одлазак на Мундијал, који ће се ове године одржати у Катару, „усред зиме, кад му време није", изборили половином новембра 2021. Три месеца касније, први руски војници су без показивања пасоша прешли украјинску границу, што је Запад искористио да Достојевског најзад избаци из школске лектире.

Климави почетак Путинове „специјалне војне операције" означио је и успешно окончање дугогодишњег процеса одстрањивања руских спортиста са међународне такмичарске сцене. Понекад још на терен истрчи покоји руски тенисер и шахиста, али након што је Каспер Руд у недељу играо финале Рафаела Надала, пардон, Ролан Гароса, није немогуће како ће након шаха, где већ годинама столује Магнус Карлсен, књижевности, где топ-листама владају Карл Уве Кнаусгор и Ју Несбе, Норвежани преузети примат и у тенису.

Да имају озбиљних амбиција у фудбалу, на сопственој тетовираној кожи пре неколико дана искусили су и изабраници Драгана Стојковића Пиксија. Норвешка „деветка" Халанд је начином на који је сместио лопту у нашу мрежу под северном трибином београдске Маракане начитане љубитеље фудбала, а нарочито навијаче нишког Радничког и Сарајева, још једном помало подсетио на некадашњег центарфора Хамбургера и немачке репрезентације Хорста Хрубеша, који је на позицији центарфора играо попут војника Вермахта који „само извршава наређења".

Увођење ратне терминологије у текст нас, једним од оних пасова које је уметнички беспрекорно изводио Марко Елснер, из далеке хладноратовске прошлости враћа у све топлију ратну садашњост, у којој су се, у недељно послеподне, играчи фудбалске репрезентације Велса нашли у својеврсном наставку филма Џона Хјустона „Бег у победу".

Хјустон је од спортова највише волео лов, тучу се Еролом Флином, пушење томпуса и испијање вискија са Орсоном Велсом, али је у поменутом филму - у коме су, сем Мајкла Кејна и Слаја Сталонеа играли и Пеле, Ардиљес, Боби Мур и Дејна - сјајно приказао због чега је то фудбал „више од игре", то јест, политика. А сви који су гледали утакмицу између Велса и Украјине могли су да виде шта се деси када прсне врч препуњен политиком и фудбал поново постане игра. 

Певати и играти фудбал на киши није иста ствар

Велики Партизанов навијач Божо Копривица и актуелна Звездина „десетка" Александар Катаи сагласни су како се најбоље фудбалске утакмице играју по киши. Такав један спортски пљусак сручио се на Градски стадион у Кардифу, где се играла утакмица чији ће исход одредити последњег европског представника на Светском првенству у Катару, где ће у групи са Бразилом, Камеруном и Швајцарском наступити и репрезентација Србије.

Неколико дана раније, Украјинци су у полуфиналу баража тукли Шкоте у Глазгову са 3:1. Била је то утакмица у којој је утицај тренутне глобалне политичке ситуације на збивања на терену био толико присутан да се исполитизованост спортског догађаја, попут густе магле, могла „сећи ножем".

Стекао се утисак како су Шкоти прва два гола примили из пијетета спрам свега онога кроз шта пролазе њихови противници, које је са трибина подржавало неколико хиљада у жуто и плаво обојених избеглица-навијача. Шкотски медији су пред утакмицу истицали како ће њихови фудбалери без обзира на исход меча бити на губитку: ако изгубе, неће бити у прилици да се сa Велшанима боре за одлазак на Мундијал, а ако победе, испашће како су Украјинцима одузели и то мало преосталог разлога за радовање.

Тако је фудбал почео исувише да личи на Евросонг. Утакмица у Кардифу претила је да се претвори у још један „фронт" где се са лажном неизвесношћу, уз свесрдну подршку медија, ишчекује нова демонстрација европске солидарности са Украјинцима. Ову атмосферу је подгрејала слика из свлачионице украјинских фудбалера, коју је красила ратна застава, ишарана потписима бораца са прве линија фронта.

Међутим, када су два тима, предвођена Геретом Бејлом и Андрејом Миколајовичем Јармоленком изашли на терен, десило се оно што је мало ко очекивао.

Уместо политичке манифестације, почела је фудбалска утакмица! 

Шта би рекô Џон Тошак, шта би рекао Лобановски... а шта Миљан Миљанић

Није то био фубалски спектакл, али се у сваком тренутку утакмице видело како су играчи и једног и другог тима усредсређени само на једну ствар - на лопту. И док су се, како то воле да кажу спортски новинари, изгледне прилике смењивале пред оба гола, сви они који у својим навијачким пасошима имају довољан број печата одгледаних великих утакмица присећали су се Џона Тошака и Валерија Лобановског, који су фудбал играли у различитим временима, али су им се, макар делимично, преклопиле тренерске каријере.

Тошак је, између осталих, био „шеф струке" у мадридском Реалу, док је Лобановски тренирао Динамо из Кијева, те репрезентације СССР-а и Украјине. И док је Тошака, током његове играчке каријере, од осталих на терену издвајала висина, Лобановски је од сваке екипе коју је тренирао правио својеврсни симфонијски оркестар. Сви његови тимови играли су лепо и снажно, а врхунац је стигао у финалу Купа победника купова 1986. године, када је кијевски Динамо, предвођен већ тада ветераном Олегом Блохином, растурио мадридски Атлетико са 3:0.

Тог истог лета, Лобановски је са репрезентацијом СССР-а на Мундијалу у Мексику доживео једну од оних спортских трагедија због којих фудбал и јесте „најважнија споредна ствар на свету". У осмини финала, Белгијанци су дали два гола из чистих офсајда и отишли даље, чак до полуфинала.

Тридесет и шест година касније, тај дух трагичног спортског пораза као да се уз сву ону кишу са тмурног кардифског неба сручио на украјинске фудбалере. Највише је покисао Јармоленко, који је промашио неколико изгледних шанси а онда и постигао једини, одлучујући погодак, пославши лопту иза леђа сопственог голмана.

И док су, после последњег судијског звиждука, украјински фудбалери са сузама у очима отпоздрављали својим тужним и гордим навијачима, неки гледаоци у Србији су се, можда, сетили фудбалера наше репрезентације којима је, након што су УН увеле санкције СР Југославији, онемогућено да наступе на Европском првенству, које се лета 1992. године играло у Шведској. Требало је да за „плаве" на том првенству играју фудбалери из Србије и Црне Горе, а на место селектора се, након оставке Ивице Осима, био вратио Чича југословенске фудбалске војске у отаџбини, Миљан Миљанић.

Наши фудбалери су кренули на првенство као фаворити, али су у Шведској стигли тек до писте штокхолмског аеродрома, одакле су, након много сати мрцварења, једва успели да се врате у земљу.

Такмичење нам је дозвољено тек пет година касније, када смо у баражу квалификација за одлазак на Мундијал у Француској '98, у две утакмице, Мађарима у мрежу сместили туце голова. 

Од Лаке коњице до несташне дечице

А само дан пре описане баражне утакмице у Кардифу, ти исти Мађари су у Будимпешти, на стадиону „Пушкаш арена", у оквиру Уефине Лиге нација, тукли Енглезе голом из пенала. То је, опет, оне који се тога сећају и оне којима су они који се тога сећају то много пута и препричали, подсетило на Ференца Пушкаша и остале мађарске фудбалске репрезентативце, које је педесетих година двадесетог века цео свет звао припадницима Лаке коњице.

Многи ову мађарску репрезентацију сматрају најбољим фудбалским тимом свих времена. Освојили су злато на олимпијским играма у Хелсинкију 1952, победивши у финалу Југославију са 2:0, а онда у новембру 1953. дошли на Вембли, где су декласирали Енглезе 6:3. Сви су их већ видели као будуће шампионе света, али су у финалу Мундијала који се 1954. године играо у Швајцарској, изгубили од Немаца 2:1.

Крај те утакмице уткан је у последње кадрове филма „Брак Марије Браун" Рајнера Вернера Фасбиндера, а почетак утакмице између актуелних репрезетација Мађарске и Енглеске постао је ударна вест у британским медијима.

Мечу у Будимпешти присуствовало је тридесетак хиљада мађарских малишана, јер су Мађари кажњени забраном присуства одраслих навијача због расистичких испада које су Орбанови гласачи чинили током утакмица играних прошлог лета, на Европском првенству. Пред сам почетак утакмице, репрезентативци Енглеске рутински су клекнули, јер од убиства америчког Афроамериканца Џона Флојда, пред сваки први судијски звиждук клече у знак протеста против расизма. Ово клечање се, временом, претворило у неку врсту кратког протестног кникса, али је и тих неколико секунди било довољно да мађарски школарци громогласно звижде Енглезима и да им на мађарском вичу: „Уа!"

И тако се британски медији након утакмице нису много бавили поразом изабраника Герета Саутгејта, већ понашањем мађарске омладине. На конференцији за штампу, енглески селектор је изјавио како је неспортско понашање мађарских школараца највероватније резултат „наслеђеног начина расуђивања", али да он и његови фудбалери клече пред почетак свакога меча управо да би едуковали такву публику.

Недавно одиграна финална утакмица Лиге шампиона показала је како додатна настава није потребна само мађарским пионирима и омладинцима, већ и званичницима Европске куће фудбала и локалним властима Града светлости.

Демони „Хејсела" над стадионом „Француска"

Овогодишње финале Лиге шампиона требало је да се игра у Санкт Петербургу, али је након почетка рата у Украјини Уефа одлучила не само да из даљих такмичења избаци све руске клубове и репрезентације већ и да се велико финале између Ливерпула и Реала премести у париско предграђе Сен Дени, где се налази стадион „Француска".

Реч је о оном истом стадиону где се, у ноћи терористичког напада на концертну дворану „Батаклан", играла пријатељска фудбалска утакмица између тимова Француске и Немачке, када је на прилазима овом спортском објекту убијено и рањено неколико људи.

Ни то, ни чињеница да ће у француску престоницу доћи на хиљаде енглеских и шпанских навијача, није утицало на ноншаланцију људи из Уефе и локалних власти, који су, чини се, поверовали у створену медијску слику о свим лепотама света најзад ослобођеног баласта Русије. Да нешто није у реду, постало је јасно тек када је званични спикер на стадиону обавестио распеване навијаче и већ загрејане фудбалере како ће почетак утакмице каснити петнаест минута. Екипе су се потом вратиле у свлачионице, па је почетак померан још два пута, да би утакмица почела у европски прецизних 21 час и 36 минута!

Разлог за ова одлагања јесте очајна организација утакмице, што је условило стварање великих гужви пред капијама стадиона. То је пак довело до тога да многим навијачима са купљеним улазницама није било дозвољено да уђу на стадион, док су они који улазнице нису ни имали, несметано прескакали заштитну ограду и трчали ка трибинама. Све то је за француске полицајце био довољан разлог да исучу пендреке и употребе сузавац и бибер-спреј.

Сва срећа, па у насталим нередима нико није настрадао, али то никако није могло да спречи људе да се присете трагедије која се десила 1985. године на бриселском стадиону „Хејсел", када је пред почетак финала Купа шампиона између Ливерпула и Јувентуса дошло до навијачких нереда у којима је погинуло на десетине, углавном италијанских навијача.

Тада је Уефа на пет година избацила енглеске клубове из свих такмичења, а британска премијерка Маргарет Тачер је, припретивши челницима фудбалске асоцијације како ће укинути фудбал, за кратко време успела да од енглеских стадиона начини најбезбеднија места за добар провод.

Па ипак, тек два месеца након почетка рата у Украјини, енглески навијачи су, током прослава важних победа својих клубова, почели не само да утрчавају на терен, већ и да физички нападају противничке фудбалере и тренере.

Историја се, изгледа, опет репризира. Не преостаје нам ништа друго него да се надамо како ће на програму и овога пута бити нека фарса.