Бора није ретерирао ниједног трена, свим својим грешкама упркос, он се није повукао. Давно сам написао да је он Џејк Ла Мота и Мухамед Али нашег рокенрола - он ће да пусти да га изударају, као Фореман што је изударао Алија у Заиру 1974, а онда се потрошио, уморан од ударања. Тада је Али кренуо у контраофензиву и нокаутирао га. Исто је с овим потребним и важним реиздањем. Две недеље пошто је "Кроација Рекордс" поново на винилу објавила албум "Музичари који пију" из 1984, почетни тираж је већ два пута доштампаван. Албум Рибље Чорбе од пре скоро четири деценије данас је најпродаванија плоча у Хрватској.

Прошлих месеци, најпродаваније плоче - винили дакле - у Хрватској су реиздања Југотонових чувених, кључних албума југословенског рокенрола с почетка па до средине осамдесетих година прошлог века. То су новоталасни први пуцањ, компилација „Пакет аранжман", затим први и једни албум Шарла акробате „Бистрији или тупљи човек бива кад...", први епонимни албум Електричног оргазма, ремек-дело Хаустора „Трећи свијет" и недавно „Одбрана и последњи дани" Идола.

У клишејима се налази истина. Реиздања Хаустора„Пакет аранжмана" и „Одбране" успешна су из најочитијег разлога - зато што су то редом и доказано врхунске плоче. Непревазиђене.

Након 40 година оне стоје као канон, као нешто по чему се мери све оно што настоји да буде добро, квалитетно и озбиљно.

Те плоче, међутим, показују још нешто: замор данашњицом и уплашеност над чињеницом да у међувремену ништа ни на пушкомет тако квалитетно није могло да се направи. Свако упоређивање са оним што је дошло касније било би смешно, на штету потоњег.

Али, у исто време, колоквијално речено, ови албуми су „сигурица". Они као да су заправо били само увод у најтрауматичније од свих реиздања. 

Од прошле недеље, на првом месту најпродаванијих плоча у Хрватској налази се албум Рибље чорбе из 1984. „Вечерас вас забављају музичари који пију", једина плоча коју је највећи београдски бенд снимио за загребачки Југотон и прва објављена „након свега", а за највећу кућу данас. Питају ме сад зашто је то тако.

Неким готово мистериозним путем као да је Бора морао да изда за Југотон макар један албум, да би након свега, након катаклизме и његове улоге у њој, тај албум био издат поново баш тамо где је његов аутор декларативно, структурно, институционално и консензусом одозго био непожељан све ово време.

Реиздање албума Рибље чорбе у Хрватској је напрслина, велика, у оклопу трауматске учаурености. Зато је и тако опојно ономе ко је напокон, макар на трен, изашао из наметнутог и самонаметнутог осећаја увређености, гордости коју доноси (лажни) осећај самоуверености и властите правичности и кажњавања оних који су се огрешили.

Бора није ретерирао ниједног трена, свим својим грешкама упркос, он се није повукао. Давно сам написао да је он Џејк ЛаМота и Мухамед Али нашег рокенрола - он ће да пусти да га изударају, као Џорџ Фореман што је изударао Алија у Заиру 1974, а онда се Фореман потрошио, уморан од ударања. Тада је Али кренуо у контраофензиву и нокаутирао га. Исто је с овим потребним и важним реиздањем.

„Музичари" су иначе били слабо цењена плоча и онда кад се појавила ретки су схватали колико је она добра. Јесте то била кризна плоча, последња на којој ће у бенду свирати његов ритам гитариста и који се у том моменту управо трансформисао у будућег великог аутора, и последња на којој је свирао несрећни соло-гитариста који је обликовао и дефинисао звук бенда, а да за то никада није добио ниједне једине праве похвале ни признања.

Албум је, након узлета бенда и ређања тријумфа за тријумфом од 1978. до 1983, први пут донео осећај који Бора Ђорђевић као велики аутор и вођа бенда у песмама дотад није имао: резигнацију. Иако је и овде било црнохуморних доскочица и затамњених момената, над плочом се попут сивкасте копрене дизала горка и уморна предаја.

У једној песми она ће се појавити са стиснутим зубима, ужаснутошћу и очајем, као у фантастичној и, иронично, фанки-обојеној „Џукеле ће ме докусурити", пуној фатума и осећаја прогоњености; у другој с нежном помиреношћу, деликатношћу, што се из наслова који гризе не би могло закључити. „Глупости...све саме глупости... А камо даље, Бог свети зна, Бог свети зна", певао је Бора Ђорђевић у пролеће 1984.

У то пролеће, у песми „Глупости" мирисала је јесен. У једној другој песми на истој плочи било је лето, и то у песми која није личила ни на једну дотад.

Тај врхунски моменат, екстатична кулминација плоче, био је, наравно, „Кад ходаш". Бајагина песма, његов први велики рад. Можда до данас и највећи. Свакако најлепши.

Не сећам се колико пута сам чуо глупу реченицу да та песма не спада на овај албум. Какав нонсенс. Након тонова који су у другим нумерама на плочи ишли у нијансама од тамносиве до потпуно црне, ова песма је својом другачијошћу као зрак светлости располовила мрак и очај остатка албума.

„Кад ходаш" је ремек-дело по сваком питању, формално-естетском, музичком, текстуалном, изведбеном. И као свака велика песма, она ради на принципу супротности, на јукстапозицији, на, рекло би се, неспојивим елементима.

Највећи београдски бенд, који је поетику асфалта, бетона, отуђености, маргине и подземља  „великог прљавог града" довео до новог жанра, имао је овде песму која је мирисала на море и топлину летње вечери.

Вече не мирише на ракове и шкољке,
месец је бледа флека боје цимета
узимаш ципеле за шетање кроз снове
улица воли ритам твојих корака...

Овако само човек с континента може да пева, онај који ту атмосферу памти а не живи у њој.

Како је само добро било што је млади Бајагић (који тада има само 24 године!) дао песму бенду и Бори. Бајагин бас-баритон направио би је сувише сензуалном, пријатним ниским тоном мазио би публику, на трагу дивног и дискретног клавирског увода Бате Ковача. Борина интерпретација, међутим, сва од очајничке жеље, предаје и умора, али и од снаге певачеве и интерпретативне технике и манира, својом привидном грубошћу уздигла је управо нежност песме, а жудњу чинила готово физичком, без самоважне мртвоозбиљности и аутодраматизације.

Бајагин баритон не би могао да изведе онај тонски скок и модулацију које у серији цезура изводи Бора у финалу: „Из неких...старих разлога... не могу да се средим!". Од овог крика из Бориних гласница јежимо се ево и четири деценије касније. 

Одмах потом у песму улази њен неопевани херој, онај који ју је музички заокружио да би била савршенство какво јесте - Рајко Којић и његов соло, соло као ниједан. Његова гитарска мелодија је химна животу, ода радости, с тоном тако заокруженим, моћним, пуним боја; у тој на више канала снимљеној гитари читав спектар тонова и надтонова звони као оркестар. Могли бисмо, као у некој духовитој верзији платоновских или схоластичких дебата и погађања, али овде као музиканти, да синестезијски покушамо да погодимо које се боје тачно виде у Рајковом солу, којим придевима описати те ноте које правилно падају, а онда узлећу до највишег екстатичног тона.      

Никада Рибља чорба није звучала тако радосно, тако потентно, никад се није винула у животније висине. И одмах се од те емоције, јединствене, од тог песничког, музичког и културног догађаја опростила, онако како се велики тренуци појављују само једном и само у нарочитом облику, да не личе ни на један пре ни касније.

Зато последње две песме на албуму, уз заборављену контроверзу око једне од њих, више су као туробна кода, крај после краја, с тоном готово морбидним и вулгарним.

Чак ни такав антиклимакс није могао да поквари плочу која ће деценијама живети полузаборављеним животом у фрагментима, а онда тридесет и осам година касније бљеснути поново, као метафора, вишеструка, значајна, као рад пун контрадикција, али рад који је намерен да траје и који више не могу да униште околности ни историја. Чак ни њени аутори.

Штета је само што ће неке од тих фантастичних песама бити посматране у кључу „свега што је било у међувремену". За то су криви и аутор и средина подједнако. Нема оправдања за неке изјаве, оне остају. Али нема ни оправдања за цензуру, фалсификовање историје и херметичко затварање читаве једне националне културе.

Али ко други да то сад пробије него ударач с четрдесетогодишњим искуством обарања противника? Искуством које је десет година старије од државе где му та плоча сад излази.

Лепота пак, негде је другде, наравно. Ако генерације које се сећају изласка албума, као што је моја, као и генерације које долазе, буду очишћене од, Крлежом речено, „десет крвавих година", тек тада ће овај албум засијати правим сјајем, углавном тамним, али и с проблесцима најлепшег светла у себи.