Умео је да чује звук виолина (као и сваки звук сваког инструмента и сопственог гласа), много пре него што музика почне. Савршени слух и исти такав осећај за ритам, шарм који је донео из италијанског, мафијању склоног предграђа, црнохуморни однос према стварности, себи и свету, створили су од њега икону двадесетог века. Био је први међу најбољима.

Макијавели је, мало пре своје смрти, причао како је пре за одлазак у пакао, пошто је „тамо сигурно забавније". И шта да вам кажем, без неког посебног знања о сопственом последњем часу, али уз свакодневне вести о одласку што познатих, што мени лично драгих, апсолутно сам убеђен да то „забавно место" сигурно постоји. И да тамо, у том „клубу", испуњеном димом и алкохолним испарењима, међу гомилом прекрасних жена, не певају ни Морисон, ни Ленон, ни Павароти, ни Курт Кобејн, Хендрикс... Јок, они су само публика.

Пошто тамо - а зовите то како год хоћете - пева, са чашом вискија у једној и цигаром у другој руци, само један човек. Френк Синатра. Ђаво превише тога зна да би пустио било кога другог.

Ово је прича о њему. 

Пре него што музичка почне

Постоји тај стих у песми „Sway", једној од многих које је певао:

I can hear the sounds of violins
Long before it begins.

И, бар када је о мени реч, у њему је суштина онога што о најпознатијем певачу XX века треба да се каже.

Умео је да чује звук виолина (сваки звук, сваког инструмента и сопственог гласа), много пре него што музика почне.

Захваљујући томе, сâм је био музика, а наша срећа је што је био довољно велик да дозволи да је и ми чујемо. Онако како он то хоће.

И то је важило за све осим за пар случајева. Old Blue Eyes није подносио две, могуће и најпопуларније песме, које је отпевао: „My Way" и „Strangers in The Night", показујући тиме и колики јаз постоји између нас, који само слушамо, и њега, који зна звуке пре него што се и појаве.

И све то упркос озбиљном оштећењу уха које је претрпео на рођењу, 12. децембра 1915. године. Тежак више од шест килограма, једва је дошао на овај свет, као да није био баш сигуран да ли да нам испоручи такав дар или не.

Уосталом, музика која се у то време чула била је она коју су у Европи производили пушке и топови, тешка и заглушујућа, створена да буде не прво, него последње што можеш да чујеш. 

Торба са два милиона долара

Америка се таман припремала да и сама засвира у том крвавом оркестру, а Френк се, као за инат, родио у делу Њујорка (Њу Џерзија, да будем прецизнији), који се зове Хоубоукен, што је стара индијанска реч за чувену „лулу мира".

Али крај у којем се родио био је мафијашки - људи којима је био окружен, укључујући ту и његовог оца, власника крчме, били су мафијаши, што ће, годинама касније, произвести више од две хиљаде страница тежак досије који је о њему сачинио фамозни ФБИ.

Опет, никада није био ни оптужен, а камоли осуђен за везе с мафијом, чак ни када је, по никад неоповргнутим тврдњама, 1946. године однео торбу са два милиона долара у Хавану на чувени мафијин конгрес, коме су присуствовали чланови више од двадесет породица, а којим је, у хотелу „Национал" у Хавани, председавао capo di tutti capi, чувени Лаки Лучано лично.

Но, то је све само позадина, баш као и филм Кум, у којем је по његовом лику и делу створен један од карактера: певач Џони Фонтејн, Кумов вечити дужник, запамћен по оној епској епизоди у којој улогу у неком филму добија тек када се продуцент, који иначе не жели да га види а камоли да му дâ улогу, пробуди с коњском главом у кревету.

Будалаштина, која је само помогла да се мит прошири, и да Френк аутентично отпева „Mack The Knife", песму о оном мистериозном и опасном типу са ножем, који долази у град да побије разне богаташе (све осим оних мафијашких). 

Глас који је измислио Лас Вегас

Хоћу да кажем, глас је био јачи од свих прича. И то не неки невероватан глас. Жељко Јоксимовић, сасвим сигурно ауторитет у тој области, објаснио ми је да Синатра „није баш певао као славуј", али да је имао оно „нешто", пријатну фреквенцију од 432 херца, харизму и став због којег су га људи слушали, а певачи имитирали.

The Voice, што је један од Синатриних надимака, био је просто личност. И та личност, а не сам глас, продала је више од 250 милиона плоча, што је рекорд који, колико ја знам, још није надмашен.

Такође, та личност, која је омогућила то ненадмашно, не певање него извођење, готово да је изградила Лас Вегас (град који је осмислио још један Френков пријатељ, чувени Багзи Зигел), и све што иде уз њега као фама и мит.

И јесте да је фамозни „Rat Pack" (Чопор пацова) створио и предводио Хемфри Богарт, али тек је у Лас Вегасу, с наступима тројке Френк Синатра-Дин Мартин-Семи Дејвис Јуниор, то име постало не само оправдано него и камен темељац читаве једне поп културе.

Изаћи на сцену са чашом вискија и цигаретом, причати шале колико и певати песме, постало је обавезни део сваког каснијег озбиљног наступа, и вероватно најимитиранија поставка у шоу бизнису.

Џек, камел и зипо

Синатри, предводнику чопора, све што је носио у себи омогућило је да може мирно да стане поред сваког певача на свету и да, притом, не буде ни најмање инфериоран. Ко не верује, нека послуша „Тhe Lady is A Tramp", у изведби Синатре и једне и једине Еле Фицџералд. Сâм је касније признао оно што се иначе не види, да је тад једини пут био нервозан - толико велика је Ела била.

Најједноставније речено, он је био комплетан као нико други, и ту комплетност су, осим певања и глуме, чинила и одела скројена код чувеног Џека Тејлора („Кројача") на Беверли Хилсу, као и жене које су га, до бола мизогиног, обожавале. Али и бурбон џек денијелс, камел цигарете и зипо упаљач.

Са ова последња три артефакта је и сахрањен, без обзира на то што су многи очекивали и да понека жена заврши у његовом гробу. Није, хвала богу, али интересантно је да су сахрани човека који је отворено презирао рокенрол присуствовали и Брус Спрингстин и Боб Дилан, док су толики други, од Битлса, Стонса, Џимија Морисона до Дејвида Боувија, нашироко говорили о утицају који је извршио на њих. Џабе, он је признавао само Прислија, Харисонову „Something" и, касније, U2.

И када се добро размисли, његов однос према рокенролу је сасвим очекиван. Све оно што је R&R донео, по чему га препознајемо, Синатра је открио давно пре тога; чуо је, као што је чуо виолине пре него што уопште почну.

Зато је, пре Прислија и Битлса, још током четрдесетих година прошлог века, био први teen idol, створивши читаву армију bobbysoxera, за њим подивљалих тинејџерки које су име добиле по „боби" чарапицама које су носиле.

Зато је изашао из забаченог предграђа, из предестинације које ти одређују родитељи и рођењем задат социјални статус, и изборио се, отео славу толикима који су за славу били и рађани, и утро пут свим оним клинцима који ће измилети из разних буџака, хамбуршких ноћних клубова и лондонске периферије и постати рокенрол хероји, сасвим нов слој богатих и славних који се стварао од оних пристиглих са самог дна друштвене каце.

Он је био њихова претходница. У таленту, у неспутаном пороку, и у праву за које се изборио, праву да се чује, да може свима да каже све, да понизи охоле и да подржи оне мале. 

Икона двадесетог века

Далеко од тога да није био свестан својих ограничења, о чему сведочи и чињеница да готово никада није био задовољан својим певањем. Но, савршени слух и исти такав осећај за ритам, осећај за публику, шарм који је донео из италијанског, мафијању склоног предграђа, црнохуморни однос према стварности, себи и свету, створили су од њега икону двадесетог века, првог међу првима и најбољег међу најбољима.

Наводити број златних албума, број првих места на топ листама, чак три звезде на Булевару славних, Оскара, филмове (Ocean's eleven је први он снимио)... готово је бесмислено. У свему је, просто, био нај.

А најбољи опис је онај из Guinness Book of British Hit Singles and Albums, који за њега каже да је „greatest song stylist of the 20th century".

Дакле не певач, него, буквално, стилиста. Певач са стилом. Човек са стилом.

Друкчије не може да се објасни, на пример, чињеница да је управо он био први избор за главну ролу у Прљавом Харију. Други човек са стилом, такође плавоок, Клинт Иствуд, био је његова замена, и ускочио је у филм зато што је Френк сломио једну кост у шаци.

Другог објашњења нема ни за то што и дан-данас на „Јенки стадиону" у Бронксу, кад Јенкији победе, пуштају његову верзију „Њујорк, Њујорк", а када изгубе пуштају верзију коју пева Лајза Минели. Није ту само реч о мизогинији њујоршке бејзбол публике, која, као и свака спортска публика, на стадион долази да иживи и одређену дозу агресије према свима па и према женама, него је реч и о припадности, о социјалном слоју, друштвеној подели.

Френк је један од њих, и са њим побеђују, Лајза је дете глумице и режисера, богаташка кћи, и самим тим је везана за сваки њихов пораз. Готово да је она сама крива за то, попут уљеза који је све покварио. „Њујорк, Њујорк" победнички може да пева само неко из нашег друштва. Само Френк.

Због свега тога он је остао онај „наш", „један од", „исти", „лик из краја", али и онај који је читав свет покорио, победио, са стилом.

Зато  је одбијао да наступа и одседа у хотелима који нису дозвољавали црним људима да буду гости и могао је подједнако да подржава демократу Кенедија и, касније, републиканца Регана; и да мирно наручи да Вудију Алену поломе ноге (сва срећа одустао је), кад га је бивша жена Миа Фароу обавестила о Вудијевој афери с малолетном усвојеном ћерком. И могао је, богат колико је био, да се дечачки радује својој огромној колекцији електричних возића или да троши огромне количине лове на чоколадице (какав ли су оне сан биле кад је био дете); или да конобарима даје напојнице веће од рачуна... 

Најбоље тек следи

Све је то било са стилом, урођеним, и без икаквог напора, баш онако како је и певао. У уметности важи правило да можеш да даш тачно онолико колико имаш у себи, а он је једноставно имао више него било ко други. И довољно је било да стане на сцену, све остало је долазило само од себе, без напора или посебног труда да се било коме удовољи.

Све то заједно га и чини јединственим, највећим, и глупо је рећи да је важно да то не заборавимо, пошто то није ни могуће, али хајде да себи дамо мало права и на глупост, поготово уочи годишњице његове смрти (14. мај 1998), коју свакако треба обележити. Уосталом, на његовом епитафу пише да „најбоље тек следи".

А то, нажалост, не значи да ће да се врати; сасвим је, без обзира на моја уверења, неизвесно да он сада пева публици „тамо доле" (мада, ако успете да замислите исто што и ја, видећете да то није лош начин да се човек мање плаши смрти). Али свакако значи да треба да пустите његове албуме, да се опустите, зажмурите, и слушате га како пева.

Мој избор би био: „That's Life", „Fly Me To The Moon", „The Girl From Ipanema", „Mack the Knife", „The Lady Is a Tramp", „I've Got You Under My Skin", „Come Fly With Me"... па, полако, даље.

И ако хоћете да се осећате као победник, на крају обавезно његова верзија „Њујорк, Њујорк".

Чаша вискија и цигара се подразумевају. А све оно о женама, што би он додао, прескочите. Данас није дозвољено. Али „Sway" јесте. И певан је за жене које је волео.

Према томе, угасите светла. И пустите музику. Све ако и видите пакао у томе, биће сигурно забавно. Бар док он пева.