Нигеријски музичар Фела Кути је седамдесетих година прошлог века снимио тридесетак албума због којих се данас сматра највећим афричким музичарем свих времена. Али он је био много више од музичара. Говорио је и певао о друштвеној неправди, колонијалном менталитету, неоимперијализму и његовим локалним марионетама. Његова популарност у Нигерији била је огромна. Зато су га затварали, пребијали, запалили студио, убили му мајку, зато и није постао глобална звезда. Његове поруке су и данас живе.

„Џејмс Браун је украо моју музику."

Само да је ово изговорио, Фела Кути би остао упамћен. А како је иза себе имао на десетине сјајних плоча и огромно културно покриће да то каже, можда у реченом ипак има неке истине? Макар поетске.

Од 1971. до 1977, Фела Кути је створио преко тридесет албума, од којих се бар половина може назвати ремек-делима. И мада се његово име некако пробило у западну мејнстрим културу, остало је магловито везано само за „добру афричку музику", као синоним за веселу, егзотичну концертну забаву. Фелино огромно дело суштински је остало непознато ширим круговима, без обзира на то што је захваљујући повременим наступима на Западу и ретким плочама које су стизале из Нигерије, још током седамдесетих о њему створена снажна легенда.

Ако се узме у обзир да је певао на енглеском језику, да се музички ослањао на запаљиву мешавину тада свежих америчких фанки ритмова и џез импровизација са cool афробитовима (пореклом из ганског highlife и нигеријског yoruba звука), те да је проповедао борбу против естаблишмента у време кад је тако нешто омогућавало прођу у рокенрол заједници широм света - разлози релативне непознатости ангажованог афричког музичара постају најблаже речено сумњиви. Као да је нека велика сила спречавала Фелу Кутија да постане оно што је по свему морао постати, нека врста општеприхваћеног Че Геваре популарне музике, музички симбол борбе потлачених широм света.

Времена за овакво признање још има, а разлога можда и више неко икад.

Бекство из Дизнијеве Африке

Фела Кути рођен је 15. октобра 1938. у граду Абеокута у Нигерији, у породици која је по свему припадала вишој средњој класи. Рођен је као Олуфела Олусегун Олудотун Рансоме-Кути, да би касније променио име у само­свесно Фела Аникулапо Кути - за разлику од ропског порекла средњег имена Рансоме, „аникулапо" значи „онај ко смрт носи у својој торби" - што је указивало на његову одлуку да само он влада својом судбином. Његова мајка Фунмилајо била је феминистичка активисткиња, а близак рођак му је био Воле Сојинка, први Африканац који је добио Нобелову награду за књижевност.

Године 1958, Фела одлази на студије медицине у Лондон, али се убрзо окреће музичким школама (волео је Хендла!) и оснива свој први састав.

Његов студентски high-life бенд у Лондону назван Koola Lobitos, с којим је гостовао у Лос Анђелесу 1969, био је део његове потраге пута на Запад. У земљама из којих је савремени расизам изворно долазио, афричке црнце, некадашње робове, и даље су сматрали нижом поп-врстом. Њима није било места у високим круговима индустрије забаве; само су џезерске избеглице из Јужне Африке доведене путевима америчког бизниса - као Хју Масекела или Миријам Макеба - имале некакву забележену видљивост на топ листама. А и то само уколико би се уздржали од политичког ангажмана, што ће, на своју жалост, Макеба открити после венчања с виђеним црним пантером Стоклијем Кармајклом 1968, с којим је, бојкотована у САД, морала да бежи у социјалистички усмерену Гвинеју.

Фела Кути је био политички романтичар, а у његовом срцу све се променило захваљујући једној женској особи. Године 1969, у Лос Анђелесу, млада Сандра Смит отишла је на оближњи клупски наступ афричког бенда који је имао заводљивог, харизматичног, увек добро обученог фронтмена. После размене погледа за време свирке, Сандра се нашла покрај шанка - кад јој је он пришао и питао је има ли кола. Пошто је одговор био потврдан, он је изјавио: „Одлично, онда идеш са мном". Наравно, отишли су њеној кући, Фела је у Америци био само гост. 

Веза није потрајала јер су афрички музичари после десет месеци пријављени да немају одговарајуће визе, али издржала је довољно дуго да Фела прочита неке важне књиге и чује од Сандре све што је требало да зна о радикалном покрету америчких црнаца, о „Nation of Islam" и Елајџи Мухамеду, Малколму X, Анђели Дејвис, као и принципима партије Црни пантери. Овај кратки политички течај натерао је Фелу, дотадашњег студента који се само добро зезао, да постане самосвестан грађанин света. Касније је често говорио да му је Сандра отворила очи, враћајући се на ову љубавно-политичку везу, једну од најславнијих у музичком свету.

Пре него што је протеран из САД, Фела је свом бенду хтео да омогући једно невероватно искуство - да свирају у Дизниленду, који је управо тражио афричку поставу за наступ у одељку забавног парка под именом „Adventureland". Али кад су на аудицији кренули са својим „џејмсбрауновским" ритмом, били су инстантно одбијени са образложењем да они уопште не свирају афричку музику. Свакако да и нису свирали афричку музику по мери дизнијевског капитализма и његовог мита о срећним урођеницима.

Срце у ритму афробита

Већ 1971. Фела Кути је био врхунски уметник с величанственим бендом јединственог звука - ко преслуша албум Live с Џинџером Бејкером, видеће да је једнако дивљи и оригиналан допринос рок култури из Трећег света у то време давао још само Сантана уживо.

Сусрет с Џинџером можда је могао да му отвори врата Запада, јер се радило о већ познатом мађионичару на бубњевима, оснивачу групе Cream и рокерској звезди која је имала following у свету, али та је шанса пропуштена кад се чувени бубњар упутио у Нигерију с намером да снима с Фелом и тамошњим музичарима - и доживео да му неко покраде опрему. Од тада се више није враћао скупим са сновима о снимању хит албума с локалним музичара на лицу места.

Афробит је ипак рођен тих година, а дефинитивно 1972, када је Фела креативно експлодирао на албумима Shakara и Open and Close, а нарочито на фуриозном, програмском Roforofo Fight, где се јасно кристалише свима разумљива порука - против насиља, агресивности и простаклука. Ова бриљантна стилска вежба из слагања елегантних мелодија, ургентних ритмова и свима разумљивих социјално ангажованих порука без сувишка идеологије - темељ је свих потоњих Фелиних иступа.

Године 1973. појављује се једно од његових најконзистентнијих издања, албум Afrodisiac, а одмах потом и подједнако узбудљиви Gentleman. Ове плоче утемељују имиџ Феле као револуционара чулне револуције, и такав уметнички идентитет он ће представити свету у време кад хипи контракултура стиже и до најудаљенијих предела планете, па ће, сагласно развоју ствари у урбаним метрополама Запада, Фела постати један од првих протагониста њене глобализације.

Његове супермодерне афро-соул-фанки плоче упаковане у стриповски драматичне омоте Лемија Гариоквуа, стизале су даље једна за другом: низ одличних издања наставиће се све до 1977. и албума Zombie. Био је то непрекинут талас музичких химни, песама за плес и памћење, песама човека с мисијом да продрма, дигне свет на ноге и натера га да коначно постане добар.

Чекање звезде

Година 1977. била је најзначајнија и најпродуктивнија у Фелином опусу. По доступним подацима, снимио је дванаест албума, од којих је девет објављено те године, а остали током осамдесетих. Нису сви албуми били подједнако добри, али неки од њих јесу били музичка ремек-дела и врхунци Фелиног звука: ZombieOpposite PeopleYellow FeverNo Agreement, те Sorrow, Tears and Blood.

Био је на врхунцу.

Не можемо поуздано знати да ли су наведене бројке о броју Фелиних плоча снимљених 1977. сасвим поуздане, јер је његова продукција била огромна, али оно што можемо да тврдимо јесте да је свет у том тренутку био коначно спреман за једног великог хероја из Африке.

Захваљујући студентима из бивших колонија, у Лондону и Паризу афричка музика није била ништа необично - у клубовима је наступ у афро стилу био синоним за добру плесну забаву уз обавезно дување.

До које мере је све већ било спремно за појаву великог афричког суперстара, речито говори низ хитова из средине седамдесетих - већ од бенда Осибиса и огромног успеха њиховог хита „Sunshine Day" из 1975, постало је јасно да се стварају нове фузије које имају успеха на европским топ листама: афро-рок у њиховом случају, или афро-диско, као што је био велики хит тог лета поставе Black Blood „A. I. E. (A Mwana)".

Фелин виши ниво озбиљности и страственост афробита, били су виђени да буду та нова велика ствар, што документују његови посебно надахнути албуми из исте године: Expensive Shit, усмерен против репресије, и Confusion, против пребрзе урбанизације.

Поред тога, борба за права људи из Африке, Азије и Латинске Америке била је пре четрдесетак година велика тема широм Европе, па чак и у САД. Тих година било је секси бити побуњеник и борити се за права потлачених. Један немачки градски герилац тада је рекао: „Истинска борба за ослобођење браће и сестара у неоколонијалном свету води се у Метрополама." 

Свет је, дакле, до 1977. био и те како спреман за глобално препознатљиву фигуру из Африке. Али она није дошла: најпре јер није имала визу, а онда су по њој пале и тешке батине.

Место музичког хероја Трећег света припашће мирољубивом момку с Јамајке који се преселио у Енглеску - исте те, 1977. године, изашао је албум Боба Марлија Exodus, после кога је Марли с правом уписан у планетарне звезде.

Живот је све само не равномерна расподела

Постоји неколико разлога зашто Фела није у своје време постао Боб Марли афричке музике, амбасадор свог дела света, светски утицајна личност.

Најпре, ниједан велики менаџер и ниједна велика издавачка кућа нису подржали Фелу и организовали му велику светску турнеју, коју је свакако заслуживао. Његов огромни бенд јесте био скуп за одржавање (у једном тренутку на пут је ишло 70 људи!), јесте да није био толико познат на свим тржиштима, јесте да је цела операција била пословни ризик, али само за почетак...

Сваком познаваоцу морало је бити јасно да се у његовом случају ради о особи од посебног културног значаја, о некоме ко је у стању да обликује музичке правце будућности па ће се уложено у њега вратити, о некоме ко је живео и наступао неколико година у Енглеској и САД, добро упознао тамошњи музички бизнис, што значи да је умео да наметне свој став индустрији - и, коначно, о некоме ко је генерички аутор, рођен да га други копирају и следе.

Међутим, Фелу није пратила ниједна телевизија, радио-станице које су га пуштале биле су искључиво локалне, а у светске метрополе стизале су најчешће само ретке и скупе увозне плоче, да би тамо одушевљавале шачицу посвећених љубитеља афричке музике. Прича о Фели била је легенда седамдесетих, али жива легенда - чији је главни јунак жив, али одсутан.

Они који тему посматрају уско стручно, разлоге Фелиног неукључивања у мејнстрим виде у томе што се тадашња музичка индустрија - мада је формат албума у то време био више него икад прихваћен и комерцијалан ‒ ипак вртела око формата сингла, односно хита, а Фела није имао песме од 3 минута, него песме од 13 до 30 минута. Затим, није имао светску дистрибуцију албума о којој би бринуо велики издавач, и није намеравао да се пресели у Лондон, јер је његова мисија била везана за Нигерију и Африку - живео је далеко, у земљи до које је било тешко доћи и телефоном. Није помагао ни pidgin english на којем је певао да би га разумели не толико белци, колико сви Африканци.

Али нарочито није помагало то што је певао о корупцији у врху своје државе, ватрено се противио неправедној расподели богатства и говорио против британских и америчких корпорација које су без контроле црпле нигеријску нафту.

Петро-фашисти

Општи политички контекст можда нам даје неке од одговора на наша питања: после арапско-израелског рата 1973, цена нафте на светским берзама порасла је три и по пута, а Запад се крајње неочекивано нашао изложен неслућеним несташицама и привредној рецесији. Нигеријска нафта постала је посебно цењена и тражена, јер се није радило о земљи

антагонистички настројеној према фирмама као што су „Shell", „Chevron", „Exxon-Mobile", напротив - давала им је све.

Некако баш у то време на власт у Нигерији долази војна хунта генерала Олусегуна Обасанџа, која је омогућила незапамћену корупцију, као и предају природног богатства и суверенитета земље неким од најмоћнијих мултинационалних корпорација.

Не постоје јасни подаци о директној умешаности нафтних компанија у музички бизнис, али није далеко од памети закључити да се није могло допустити да се свету понуди неко као Фела, јер је био превише стваран бунтовник, личност која је заговарала социјалистичке идеале и друштвену правду, и то у време када се Хладни рат широм Африке преливао у стварне ратне сукобе. Ко би западним парама у Лондон и Њујорк отуд довео сведока страхота које су преживели његови сународници само зато што су се некоме нашли на путу стицања богатства у нафтом пребогатој земљи? На све то, за разлику од Боба Марлија и његовог ненасилног отпора Вавилону, Фела Кути је заговарао револуционарну промену власти.

Постоји само један разлог што Фела Кути никад није постао глобални светски суперстар. Његов политички анга­жман.

Фела Кути није био неки јасно артикулисан самосвесни првак социјалистичке мисли, да бисмо га једноставно могли прогласити жртвом хладноратовске тензије. То би била неправда према њему. Са својим и данас хипермодерним звуком, у коме се уједињују рокерски став, нежне и непредвидиве џез импровизације, необуздани амерички фанки мотор на басу и гитари, те непредвидиви афро ритмови до сутра у подне - он је заправо представљао кључни афрички допринос митологији рокенрола као средства за подстицање и поетску артикулацију личног ослобођења и самоостварења.

Разлог што су Фелу почели да хапсе и што је брутално пребијан није био у томе што је угрозио локалну елиту, него што је могао да представља онај тражени симбол борбене антиауторитарне побуне широм света, и преведе рокенрол поруку на језик разумљив Трећем свету.

Истих тих година, 1976. и 1977, нешто слично је на Западу беспрекорно јасно изразио панк. Секс Пистолс ће краљичин режим у песми назвати фашистичким и бити без милости забрањени. Али белу омладину није било препоручљиво сурово претући да се концерт не би одржао, мада је и то покушано. ТВ камере су биле превише близу.

Свечано стварно

Кваме Нкрумах је говорио: „Тајна живота је - не плашити се"; Фела Кути је то практиковао. Корумпирану елиту света називао је на сваком свом албуму пљачкашком бандом; нигеријска олигархија била је само њихова локална експозитура. Објашњавао је и певао, свирао и подучавао, пропагирао и заводио својим секси ритмовима... Док год је могао да снима, снимао је и ширио поруку даље.

Ево како је то изгледало у пракси, у форми теренског извештаја како музика мења свет: Фела би у свом клубу одсвирао неколико нових песама са актуелном поруком, затим би одмах ушао у студио, снимио их, и од њих објавио само две најбоље. Потом би те две убрзо престао да свира уживо, док би их цела Нигерија даље куповала на албумима - само да би их чула. Од зараде би се финансирало даље снимање. Музика му је била средство за агитацију и продуховљење, лични медиј за преношење порука, које су сви жедни упијали као капљице наде.

Помало као неки црни Б. Травен, Фела је успевао да обавести свет о стању у коме се налази његова земља, причајући о свакодневним ужасима живота у модерним колонијама, често с журналистичком прецизношћу, без много мудровања, хватајући у лету стварне свакодневне ситуације на начин који је подсећао на блуз и њу вејв наративе.

Уз то, знао је да је његовим људима преко потребан био позитиван друштвени модел: неко је морао да им покаже како се може егзистирати на креативан и поштен начин, а не само кроз криминал и корупцију. Фела је, по сопственим речима, истраживао феномен послушности и људске осредњости, и преписивао рецепте како да се оне превазиђу. Зато је и данас свака Фелина плоча тако свечано стварна - порука скривена у музици тицала се реалних проблема и била је намењена свима до којих ношена ритмом она дође, било кад и било где.

Фелу је његов народ волео и поштовао, зато што је био на путу моралне револуције и зато што је доводио у питање сваку власт. Неке од његових плоча биле су просто сатиричне, друге су доносиле лекције за борбу против раширеног примитивизма, а радикална политичка издања као Algobon Close (1974), Ikoyi Blindness (1976) и нарочито Kalakuta Show (1976), толико су ражестила полицију директним прозивањем владајуће структуре у Нигерији, да су на њега лично ударили. На албуму Kalakuta Show Фела описује једно од својих првих полицијских привођења и затворских искустава, уз поруку да се неће смирити. И није се смирио.

Зомби стиже у град

Албумом Zombie из 1977. завршава се митски период рада Феле Кутија. Њиме не само да је заокружио златни део своје каријере, него је насловом албума подарио афричком сленгу реч којом ће се убудуће широм континента обележавати снаге репресије. Наиме, није требало много да се тада непознати термин „зомби" одомаћи најпре у Нигерији, а затим другде по Африци, на исти начин како се термин „свиње" широм Америке и Европе у hippie наречју одомаћио као тепање полицији.

Када је након изласка ове плоче Фела накратко избегао у оближњу Гану, оданде су га избацили јер су млади студентски активисти и разни вагабунди са одушевљењем прихватили тему албума као свој политички програм, а термин „зомби" преузели да њиме назову насилнике у униформама, те мртве душе у служби зла.

Чињеница да на овом албуму Фела силе репресије назива ходајућим мртвацима који се крећу само када им се нареди, била је само један од разлога да убрзо буде изложен бруталном насиљу.

Осим непрекинутог позива на борбу против неправде, константног именовања злочинаца и слободарске едукације народа посредством музике - прави разлог за напад на Фелу био је његово прерастање у панафричку мејнстрим звезду и културну фигуру од посебног значаја, која се с политичарима успешно надјачавала у тумачењу тога шта је добробит нације.

Наиме, Фелини концерти по Нигерији средином седамдесетих превазишли су клупски формат и почели да се одржавају на стадионима, и то све већим, ранга 30.000 до 50.000 посетилаца. Његова порука очигледно је долазила до све већег броја људи, и све више њих је желело да учествује у Фелиним спектаклима на којима је до јутра слављена могућност праведне друштвене промене.

Кап која је изгледа прелила чашу дошла је с неочекиване стране: била је то изненадна Фелина популарност у таблоидима. Кад су после поменутих стадионских концертних успеха таблоиди злонамерно почели да пишу о наводном завођењу наивних девојака, те о уживању у дувању у бекстејџу - то нимало није нашкодило Фелиној националној популарности, већ ју је само увећало. Постало је јасно да његова музика почиње да електрификује друштво на начин који убрзо може да постане неконтролисан.

Негде је био упаљен сигнал за борбену узбуну.

Калакута шоу

Фела Кути је живео у Лагосу, где је у једном кварту начинио комплекс зграда који је обухватао кућу у којој су становали његова породица и музичари, студио за снимање, ноћни клуб „Shrine" у коме је наступао, па чак и бесплатну амбуланту. Назвао га је Република Калакута и прогласио независност, да би се оградио од непријатне околине.

А онда, на дан 18. фебруара 1977, око хиљаду нигеријских војника упало је у Републику Калакуту.

Током напада Фела је дивљачки пребијен. Његова мајка Фунмилајо, која је имала 77 година, бачена је кроз прозор с првог спрата; умрла је пар месеци касније. 

Сви који су се затекли су претучени, неки тешко, било је силовања, а на крају је подметнут пожар у коме су изгорели интрументи Фелиног бенда и многи мастер снимци.

Људи у униформама нису допустили ватрогасцима да приђу, разјуривали су и тукли окупљени свет на улици. Посебно су терали фотографе, али неки снимци ових бруталности ипак су сачувани. Фела је сâм тврдио да га је од пребијања на смрт спасао један командир који је зауставио војнике кад се већ чинило да му нема спаса.

Пре него што ће сахранити мајку, Фела је с ковчегом с њеним телом демонстративно дошао пред Обасанџову резиденцију.

Касније је о ономе што се тог 18. фебруара десило написао две потресне песме: „Coffin for Head of State" и „Unknown Soldier" - ову последњу као коментар резултата званичне истраге, по којој је све поменуте злочине починио „непознати војник".

После овог пребијања, ствари су кренуле поприлично наопако. Више није било Тонија Алена, једног од најбољих бубњара на свету, да подвлачи своје ритмичне светове испод сваке песме. „Дошао сам да будем музичар, а не ратник", извињавао се Тони, док се паковао за Лондон.

Студио и клуб били су уништени, у атмосфери страха концерте је било тешко организовати, па није било више сталног извора новца. Није помогло ни венчање с двадесет седам жена у једном дану. Биле су то његове певачице и плесачице познате под именом „Queens" - довео их је пред олтар 1978, на годишњицу напада, узимајући их за супруге јер више нису имале приходе, а и како би их заштитио од сталних трачева на тему подвођења.

Ако се револуција не спроведе, репресија ће прво побити оне који певају о њој.

Звер је увек присутна

Фелини албуми су се проредили, али су остали бескомпромисни. Честа и упорна привођења (око 200 пута) и утамничења (укључујући једно пред ТВ камерама), почела су да остављају трага на његовом физичком изгледу и способностима, али порука је и даље била једнако и недвосмислено антиестаблишментска и антикорпорацијска - у свету ког је и на општем плану полако почињао да краде конгломерат великих корпорација.

Његов последњи покушај да дође до глобалне јавности био је албум Beast of No Nation из 1989, али на њему је јасније него икад постало јасно зашто његова испружена рука није наишла на пријем са друге стране. У години пада Берлинског зида изабрати да основна тема албума буде како су насилници у свету свуда исти, није баш било препорука за освајање врхова топ листа.

У тренутку тријумфа у Хладном рату подсећање на то да Америка и Британија подржавају апартхејд у Јужној Африци, те посебно стављање Регана и Тачерове у исти кош с П. В. Ботом, локалним фашистом кога су они делимично финансирали, није била препорука за успех на англосаксонским тржиштима.

Међутим, све то је Фела ипак урадио и чистог срца се обратио свету на једном од својих најамбициозније упакованих и промовисаних албума, припремљених за тада брзо настајућу world music тржишну нишу.

Албум су критичари у то доба оценили као мек и застарео - „ето још мало Феле" - мада је у ретроспективи јасно да се ради о једном од његових албума за памћење. Поред салви речи неуморног брбљивца којима описује конфузије савремене политике возећи се на једној од својих најбољих мелодија, оно што ошамућује јесте визионарска порука о правом смислу „људских права" која тек добија на снази у доба дигиталног неоварваризма коме смо изложени.

Фела Кути је умро 2. августа 1997, од последица AIDS-а, још једне афричке болести. Сахрани је присуствовало више од милион људи.

Не-грађани медијски интегрисаног друштва

Своје традиционално дугачке концерте Фела је називао Underground Spiritual Game. У једном је био потпуно у праву и његов инстинкт великог музичара га није изневерио: музика се не мери, она мора да траје. И Фелина музика је зато направљена да траје, док има уши да слушају и ногу да играју, али и док има ко да сања.

Албуми Феле Кутија и даље се продају, данас више него икад, захваљујући серији пажљиво урађених реиздања куће Knitting Factory и успеху мјузикла Fela! из 2010. Његова музика се дистрибуира и делиће се даље, све док свако не буде имао своју омиљену Фелину песму од 30 минута.

Фела је живео у подељеном свету у коме је највећи део становништва живео негде између. Био је председник Трећег света и његова највећа жртва. Наслутио је будућност у којој више нико неће бити грађанин, у којем сви полако постају не-грађани, дигиталне флеке у свету који заузима starfucker nation.

У својим песмама Фела је описао и данашњи свет, свет у коме су сви поробљени и извргнути неком облику расизма, у коме је само нека врста експлоатације неминовна и извесна, у коме смо сви у својим домовима изложени сталној присмотри и агресији која се излива са екрана. Расизма никад није понестало, а потребе за робовима још мање. По доступним подацима данас на свету има више људи у неком облику ропског рада него икад.

Ко сме да каже да сутра неће бити још горе?

Његова поезија живота у колонијама неоимперијалистичког поретка данас је важнија него икад, јер све већи број обичних људи живи у колонијалном аранжману, чак и у земљама некадашњег Слободног света.

Трећи свет је, као и увек, само припрема и тест за оно што ће се дешавати у Другом, и на крају у Првом свету.

Управо сад.