Има певача који тако почињу - „великим праском". Једном песмом, синглом, који у тачно одређеном тренутку културе и музике мења све. Ако је ико пример за то у савременој народној музици, то је Лепа Лукић - првотна Лепава Мушовић из села Милочаја, „од Краљева града". Тај „велики прасак" звао се „Од извора два путића".

Песма и сингл-плоча „Од извора два путића" данас антологијског аутора жанра Петра Танасијевића - једноставна је двочетвртинска композиција средњег темпа, без рефрена, написана у такозваној форми периода, од само две музичке реченице, музичке мисли, где је друга, као „одговор" првој, важнија и понавља се. И то је заправо све.

Али, сва тако „проста", учинила је песма много ствари. Прво је од младе певачице направила име које се ево ни педесет и пет година касније не може маргинализовати нити изгурати са заслуженог места, свим каснијим трендовима и променама стила упркос.

Песми „Од извора два путића" успело је нешто што само реткима успева - ушла је у језик, као фигуративни израз, као песничка тропа. С лако памтљивом, необичном а тако народном досетком у наслову, која може бити и метафора и дословност, данас се чини да је било неизбежно да траје.

Можда је тако, али тешко да би песма остала да није отпевана онаквом изванредно ретком лакоћом тона, савршеном мером у фразирунгу и заокруженим тоном певачице, чулном и пријатном бојом као да је од меда.

Песма је сеоска, рустикална, приповедна, с три лика, драмским заплетом и епилогом, но у њој је скривена једна дискретна амбиваленција, изражена, поготово за овај жанр, невероватном суптилношћу. То је песма о малој лажи која би желела да је истина, песма о жељи за прихватањем, за добрим гестом који, иако експлицитно изречен, готово сигурно није истинит. Мајчин гест с давањем цвета „од свег срца" болан је и комичан уједно, јер је по свим правилима вероватноће скоро сасвим сигурно немогућ. Као и све изречено дотад. Тек када, и даље у насмешеној масци, задња строфа испоручи ситну капљу пелина и истине, све ово претходно се потврди као непоуздано и можда измишљено.    

Не чуди да је и сам Иво Андрић, чувши песму на телевизији, одсутно, у успутној и типично пригушеној опасци, видео и означио песму као мотив и потврду филозофичности нашег народа.

Након такве песме, Лепа је могла бескрајно да врти сличне. Јесте додуше и даље имала песама које су се музички и текстуално држале овог рустичног стила, увек с лепим и једноставним оркестрацијама, увек дискретним, без иједне велике гесте, али снимила је и неколико врло успелих севдалинки, староградских, и, најфасцинатније, композиција на граници попа и фестивалске забавне музике. Нигде у тим излетима није звучала накарадно. Мера и дискреција трајно су држале њену музику.

Међу овим малим опусом један бели, грчки корал окупан азурноплавом прозирном светлошћу засветлио је у србијанској тамнозеленој унутрашњости и срцу певачице: „Извини али много ми је жао".

Заборављени а ошамућујуће талентовани Лари Нанос, „мало Србин, мало Грк", како га је Лепа описала, написао је ову чудну чаролију од песме. И мада ју је легендарни џезер и исто тако легендарни тезгарош Миша Блам у уводу спаковао у квази-погрчен, квази-појелињен звук, све се мења кад Лепа уђе у строфу.

Лепа, та жена-лафица, с вечним и дистанцираним, зналачким, сељачки бистрим осмејком, осмехом истинског професионалца, стројна и усправна, јака и стабилна, по први пут звучи крхко и, чак и у испеваним првим линијама, несигурно.

И тужно, истински тужно.

Строфа је музички обична, типична шлагерашка, средњег темпа. Али онда модулира у првом рефрену (у песми од оних иначе најређих, које имају два потпуно различита рефрена), у коме дивна мелодија и глас - односно гласови јер изнад Лепиног првог гласа друга певачица, чини се, пева други глас, високо горе - узлете па пониру сљубљени, као два галеба над тај златом надсвођен, дубокоплаво источномедитерански тон.

Тужећи и топао у исто време, сав од милине и јецаја у једном, с том слатком сузом прирођеном мелосу из које се родила песма. С тужном радошћу пева Лепа:

Хвала ти много што си ту,
што схватио си мене,
ја све бих дала да могу,
изменит' саму себе.

И песма из овог ружног, очајног, циничног времена изрони, као на дах, из неких дубина и, поготово с ове дистанце, с њом и један свет и време, не тако давни, које још памтимо, а као да су били пре хиљаду година.

Није могуће то што тврде - да је то све био илузија. Јер ако јесте, то је била најлепша илузија међу илузијама. Не, свет тога времена мора да је био бољи и људскији, управо и јер је, циркуларном логиком, имао овакве песме. Песме, с невероватним и ретким обратом и у тексту, где у другом рефрену она оставља, а не бива као готово увек код нас остављена, и нежно отпеваним, и због тога тако болним, исказом: Опрости што те волим тако мало... И губитничким одустајањем и предајом: Јер ја не мислим сада ни за себе."

И мада се у дикцији, у Лепиној артикулацији речи „мене" и „тебе", и даље чује непогрешиви, мекећући моравски тон, та два рефрена ширином и с божанственом мелодиозношћу, парирају тим јединственим, великим и узбуђеним рефренима само и једино онога доба - „Париском локалу", са „Tu t'en vas", Алена Баријера или, да увире кружно откуд је почело, у тон и звук једне Нане Мускури или у гранд баладу чулне устрепталости Вики Леандрос.

Ту је, у понесеном музичком гесту можда и открила један једини пут нешто о себи: ону крхку моћ коју је скривала.  

Јер иза традиционалне спољашности у супротности с понеким „испадом", као што је било сликање у врућим панталоницама на сену (!), као pin-up девојке „свингујућих шездесетих", њен живот у временима без праве жуте штампе и загледања у приватност био је другачија прича од јавне слике. За разлику од певачица њене генерације и оних мало старијих, које су, по узусима морала и времена, већином тежиле идеји грађанског, сређеног живота, Лепа је, дискретно али итекако присутно, имала приватни живот ближи некима од рокера него певачима свог нараштаја.

Сеоског порекла, али градске биографије: бескрајне кафане, бескрајне турнеје, по Европи и Америци у доба кад су тамо одлазили само ретки; ноћи и ноћи уз карте (знала је, кажу, да одере колеге као ништа), чак картање иза позорнице, у паузама концерата и чекању на ред за наступ на заједничким турнејама с другим певачима; властито место за коцкарским столом и рулетом у „Метрополу", бракови с плејбојима, одбијање малограђанског породичног живота.

Поред свега тога старила је децентно, и није се, стара мајсторица, дала да је посраме, ни кад су покушавали. Ни онда кад се ни сама није чувала од подсмеха. Напротив, добивала је можда  најнежније и најдуховитије посвете као истинској икони популарне културе: лепотица Фалбала из Астерикса Гошинија и Удерза у преводу са француског добила је име „Лепалуки". 

Шест-седам година након што је снимила „Извини али много ми је жао", тај мали медитерански бисер у чијем је мутном сјају ода љубавном губитништву, њен свет дотакнуће најудаљенија могућа, сасвим супротна тачка.

„Постајем губитник, сувишан за сутра поред тебе", певао је, типично рецитујући, млади Зоран Костић - Цане, неустрашиви, изазивачки фронтмен из нове, „подземне", рокенрол групе Партибрејкерс. Најградскији, најбеоградскији млади свет, коме је природни хабитат асфалт и бетон што се диже у небо, блокови солитера, лавиринти улица и тргова, големих ходника подземних гаража и пролаза, хаустора што воде у уметничке и рокерске клубове, у необичне савремене галерије, свет коме је тотем црни стаклени славолук Београђанке, „вертикални Београд" - ништа није могло бити даље од анахроног и фолкористичког звука.

Па ипак, кад се више од четврт века такав Београд полако, теран другим силама „хоризонтализовао", исти Цане, човек који никад није ни за милиметар одступио од непромењеног, немелодичног и у међувремену, парадоксално и запањујуће, такође већ анахроног рок-звука, тај ће улични, самоуки епиграматик, на успутно питање шта је права народна музика рећи без размишљања „Лепа Лукић" - додајући својим назалним тоном, који је и сам постао део поп-културе: „Кад Лепа запева онда нам је свима лепо (...јебига)." Његов је тон и начин комичан, али у томе што поручује потпуно је озбиљан.    

Негдашњи и садашњи највећи агент-провокатор домаћег новинарства, у телевизијској серији гротесака које прави, једном је надугачко интервјуисао и Лепу. Обраћајући јој се као на пијаци, истим назалним моравским акцентом као што је и њен, упитао је, типично је прекидајући у пола реченице: „Шта си певала тада? Ајде, отпевај нам нешто."

Узевши само трен-два, муњевито као мисао, Лепа је запевала, насуво, без пратње, затворених очију: „Цвати ружо моја, успомено мила..." Мелодиозно, богато, с дивним старинским а непролазним украсима - народним сфјоритурама које се не могу побољшати ни кад би се хтело јер су досегле тачку савршеног.

У тих мање од минут времена, и емисија и водитељ и имплицитно исмевање, све се то променило од тога гласа. Као да је нагло у тамном магловитом дану, из мрачне полувидљиве скраме провирио један зрак сунца и одблеснуо у прозору студија, као светлост о површину бистрог потока. 

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (3): Цуне Гојковић
НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (2): Јордан Николић
НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (1): Софка Николић, Вуле Јевтић, Даница Обренић