Немогуће је наћи савременог уметника који је толико стварао и чија су дела толико уништаванa, уметника који се никада није активно бавио политиком али се зато преко њега писала можда и најпрецизнија историја српско-црногорске љубави и мржње. Како је, дакле, изгледало савремено српско-црногорско братство и нејединство исписано на скулптурама Ратка Вулановића?

Кажу да је покојни митрополит Амфилохије волео да посети атеље Ратка Вулановића, посматра како он црта своје камене градове и да му је на крају рекао да би волео да тако изгледају темељи Саборног храма у Подгорици. Када је почео да зида темеље и првих шест метара храма, који као да су описивали пут хришћанства од пећина у којима се рађало и крило од прогонитеља до данашњег крста, свештенство се побунило због Раткових замисли, али му је митрополит Амфилохије говорио: „Само ти зидај Ратко".

У Подгорицу је дошао и патријарх Павле да види градилиште јединственог савременог храма, који делује као да је ту стајао вековима.

Питао је Ратка кратко: „Знаш ли ти шта чиниш?"

Скулптор је искрено одговорио: „Не знам."

„Онда нека ти је Бог у помоћи", одговорио је свети човек и помиловао га по глави.

А Ратку је Божја помоћ заиста била потребна.  

„Ако шта није естетски, није естетски кукати"

Немогуће је наћи савременог уметника који је толико стварао и чија су дела толико уништаванa, уметника који се није никада активно бавио политиком али се зато преко његовог дела писала можда најпрецизнија историја српско-црногорске љубави и мржње. Уметника чији је основни ауторски рукопис био да ствара нешто што делује исконско и неуништиво, али су му дела, уз потпуно заумне изговоре, уништавана преко ноћи. Како је, дакле, изгледало савремено српско-црногорско братство и нејединство исписано на скулптурама Ратка Вулановића ?   

Те усталасане односе у којима су се, испод радара званичне политике, сударале тихе феудалне сујете, Ратко је осетио још пре распада Југославије, када је 1987. године у Кнез Михаиловој улици поређао своје скулптуре од алумунијама за које је добио награду „Политике" за културни догађај године.

Било је довољно да каже како би скулптуре поклонио граду Београду, у којем се школовао и формирао као уметник, а да ће Комбинат алуминијума из тада још увек Титограда, платити сав потрошени материјал, и преко ноћи су из Црне Горе стигли камиони, потоварили скулптуре и однели их да се истопе у Комбинату. Остала је само једна, која је изложена на његовој ретроспективној изложби у „Цвијети Зузорић" 2019. године. 

„Тада су већ почела та отимања, питања чији сам: 'јесте наш, али не знамо шта ће нам овакав'", рећи ће касније за „Политику" о истопљеним скулптурама и додати реченицу коју је немогуће чути од уметника који дочекају старост у ламентирању што их у младости неки функционери нису гледали са симпатијама па их је то спутало да Србији оставе ремек-дела каква заслужује. „Ако шта није естетски, није естетски кукати", рекао је тада. „Уметнику је кориснији један прогонитељ него десет или педесет оних који те засипају похвалама а не мисле тако."

Овим као да је уметник коме је више дела уништено него што су неке његове колеге створиле, објашњавао одакле му његова безобална стваралачка енергија.

Неки историчари уметности ће направити паралелу са једним од највећих скулптора XX века, Ернстом Неизвестним, којег је совјетски режим прогањао да би један од истакнутих прогонитеља Никита Хрушчов у свом тестаменту написао да жели да му управо Неизвестни направи надгобни споменик.

Српски Стоунхенџ

После скандала са топљењем награђених алумунијумских скулптура које се данас могу видети само на фотографијама, следио je период окамењеног братства у којем Вулановић ствара три града. Прво је Бранислава Лијешевић, директорка „Будва Град-театра", затражила од Ратка да у Будви поред Старог града направи камени град од скулптура, а онда се београдским челницима та идеја свидела и 1990. наручили су да такав град буде направљен и на улазу у Аду Циганлију.

Иако је било замишљено да монументалне скулптуре, које су Београђани одмах почели да зову „Српски Стоунхенџ", буду заправо део изложбе „Капије Београда" која ће трајати две године, Вулановићев Камени град је опстао и урастао у пејзаж београдског излетишта, провоцирајући неупућене и туристе да се питају из којег би века он могао да потиче.

Кажу да је Камени град на Ади већ деведесетих година био један од три најсликанија призора у престоници, што је тадашњег полетног премијера Црне Горе Мила Ђукановића инспирисало да замоли Вулановића да у његовом и Ратковом родном Никшићу, између дворца краља Николе, Саборне цркве и Центра за културу, створи мегалитски комплекс - већи и древнији камени град од оног на Ади. 

Није познато да ли је владара Црне Горе заиста задивило дело које се као неко историјско и уметничко чудо појавило на улазу у Аду или је само желео да тим чином покаже како je његова загледаност у братску Србију дубља и свеобухватнија од Момирове, али је познато да је својим сарадницима рекао прилично јасно: „Ратку треба дати све".

Убрзо је Влада Црне Горе дала прву донацију од 100.000 тадашњих марака, а помогли су и општина Никшић, велике компаније и угледни приватници. Највећу донацију дао је Вулановић, који је Никшићу поклонио 15 година живота на клесању стотина тона камених стубова и плоча и стварању дела којим би се поносила Црна Гора.

Занос и подршка црногорских власти великом скулптору могу се видети на црно-белим фотографијама на којима Мило, попут врхунског милочерског конобара, у свом кабинету сипа лозу уметнику.

И док је Ратко наставио да клеше и стално проширује град којим ће се поносити његов Никшић, Мило је почео свој дуги политички марш од ектремног подржавања српских интереса до сазнања да је Црна Гора вазда била жртва српског фашизма.

Камење и речи

Иако је читава званична Црна Гора снажно подржала стварање мегалитског комплекса у Никшићу, о чему постоје и бројна документа, негде у пролеће 2008. године, када су истекле и последње понуде да Ратко ревидира свој однос према Србији, нацији или вери, Љубо Радојичић, чувени градоначелник Никшића и никада схваћени стручњак за уметност, објаснио је да је у случају Каменог града заправо реч о изложби која је предуго трајала, као и да је Камени град изграђен без неопходне документације. Најавио је да ће, чим уклоне Камени град, на том месту настати јединствена ботаничка башта, која је и постала јединствена јер за тринаест година у њој није засађена ниједна биљка. 

Није познат ниједан случај на свету у којем је неко ко је наручио читав град скулптура одлучио да све сруши само зато што се наручиоцу накнадне памети и свевремене лудости није свидела одлука уметника да буде оно што је од рођења био - Србин и верник СПЦ.

Када су му рушили Камени град, Ратко Вулановић је рекао да је пожелео да заједно с тим скулптурама и сам одлети у небеса и нестане са овог света. Данас са тужним осмехом гледа на одлуку старе државе и нове нације, јер зна да ништа од онога што је срушено није заборављено. „Када ме сретну ти што су наредили рушење града заобилазе ме. Не зато што ме се боје, већ зато што се боје себе", каже Вулановић.

Једини представник најдуговечније власти у Европи који је покушао да направи неки компромис био је тадашњи црногорски председник Филип Вујановић, али се и тај напор завршио као и његова каријера - тихо и без икаквих резултата.

О овом варварству над уметношћу братски је ћутала и прва Црна Гора и друга Србија, али нису пресвисли од туге ни српски традиционалисти јер се Ратко не уклапа ни у њихове фотороботе пожељних, лиценцираних бораца за српску ствар. Можда и није било довољно правити српске храмове, нити изгубити све што си радио само зато што ниједног тренутка ниси помислио да ниси оно што јеси, што ниси био део екипе, део тима за препород, стратегију или будућност нације.

Попут оних рањеника из ратова који дуго још осећају ногу коју немају, велико празно поље у Никшићу и данас многи зову Камени град. Стари Никшићани с поносом причају како је својевремено, када се градила Железара и тај део града, читав пут измештен за два метра јер су градске власти сазнале да је на месту где је пут првобитно требало да прође био сахрањен један Ром. Зато су се и крстили када је, наводно, због ботаничке баште која никада није настала, нестало нешто што је постало обележје града.

Матија Бећковић је својевремено написао да Црна Гора има само камење и речи, али је тих дана Никшић остао и без и једне и друге имовине. „И сада када погледам тај изломљени град, те скулптуре које су побацане на отпад Аутобазе, помислим да је и то неко врхунско дело које осликава ово време мржње и беса", каже Вулановић. „Али плашим се да то јавно изговорим како нека глава не би помислила да би и то поново ваљало багерима склањати и селити."

Случај комедијант

Након што су багери и дизалице уклониле Камени град, уследило је расплет који ни највећи црногорски режисер Живко Николић не би могао да смисли - комунална полиција Никшића шаље захтев Ратку Вулановићу да хитно плати 19.000 евра за уклањање његових скулптура које су том приликом „делом оштећене, а делом уништене".

Када није платио трошкове уништавања сопственог дела, општина је случај препустила извршитељима који су стан породице Вулановић ставили на лицитацију. После неколико година малтретирања, судови су на крају обуставили процес јер се не може продати половина стана која припада Ратковој супрузи.  

Има неке историјске комедије у готово истовременим одлукама општине Цетиње да Улицу Вука Караџића преименује у Исландску улицу и општине Никшић да уклони Камени град пошто је, како је говорио тадашњи градоначелник Радојичић, та изложба заиста предуго трајала. Познавајући маштовитост савремених црногорских историчара не треба се изненадити ако пронађу неке дубоке историјске везе понорнице са Исландом, а можда ће и лингвисти утврдити да им је на некој исландској барци стигло неко од слова које их је ослободило ропства Вуку Караџићу. Али за варваризам над једним културним делом чак ни најватренији црногорски бранитељи од српске агресије нису смислили неку аргументацију осим никшићких урбаниста који су га срушили да не би направили ништа.

Али да читава прича не би изгледала као неки кафкијанско-монтенегрински процес, побринуо се сам пријатељ и прогонитељ уметника. Када је помислио да је време да, после апсолутног господарења свим политичким, економским, културним и подземним токовима Црне Горе, завлада и имовином српске цркве, Ђукановић је доживео највећи политички пораз. А он се најбоље, и пре избора, видео испред подгоричког Саборног храма који је пре три деценије почео да гради Вулановић.

Неки невероватни историјски комедијант побринуо се и да се на фресци у Храму Христовог спасења у Подгорици, на месту где су осликани добротвори цркве, у непосредној близини нађу и Мило и Ратко. Ратко је остао исти. Мило на фресци је онај који је помагао и зидање храма и каменог града; онај којем је непрегледна маса верника испред храма звиждала је један сасвим други Мило.   

Инсталацијом на инсталацију

Та стална потреба да се две братске државе што више удаље види се и на Ади где је неки веома моћан неименовани српски уметник одлучио да Ратков Камени град догради, за разлику од браће који су онај у Никшићу срушили.

Између скулптура изграђена је стаза за клизање, а поред старих камених стубова неко је одлучио да поређа и нешто гвоздених конструкција и дасака, и шаторе у којима се можда чувају сличуге или друга уметничка дела. Можда ће ова уметничка инсталација, комбинација древног материјала и савремног живота, добити и неку значајну награду за концептуалну уметност.

На улазу у Ратков пустињачки, аскетски атеље на Ади налазе се наслагана ситно исцепкана дрва и изнад њих једноставан натпис: „Ово су дрва за потпалу, нису инсталација."

 „Ратко Вулановић личи на своје скулптуре. И све што твори његови су аутопортрети", написао је Матија Бећковић. „А ти аутопортрети личе и на слова неког давно несталог или будућег писма. Не угледајући се ни на кога осим на Творца, Вулановић је творац света који је убедљивији и више личи на себе од оног у којем живимо. И чини нам се да одувек постоји мада га без Ратка не бисмо никад видели."