Двадесет први јул

Двадесет првог јула 1718. у Пожаревцу је потписан мир између Османског царства с једне те Аустрије и Венеције с друге стране.

Османско царство се после Карловачког мира 1699. почело консолидовати, нарочито што се тиче морнарице. И док су европске хришћанске силе биле заузете Нордијским ратом и Ратом за шпанско наслеђе, Турска је потписала мир с Русијом па је могла потпуно да се посвети нападу на Венецију која јој је дала згодан изговор пруживши уточиште Данилу I Петровићу Његошу након његовог неуспешног устанка против Турака. Од 1714. до 1716. Османско царство је у тријумфалној серији те осваја Мореју, Пелепонез и Лефкаду. Ратна срећа се мења кад се у рат на страни Венеције укључује Аустрија. Аустријска војска побеђује османску најпре код Петроварадина те код Темишвара 1716, а затим у Београду годину дана касније.

То је ситуација у којој Турцима одједном одговара да се рат заустави. Тада је и сазвана мировна конференција у Пожаревцу. Делегације Османског царства, Аустрије и Венеције окупиле су се у Пожаревцу, „близу ушћа Мораве у Дунав", на предлог Турака. 

По слову потписаног споразума Османско царство морало је да се одрекне целог Баната, Срема, Београда, северног дела Србије, као и Семберије и босанске Посавине (Бијељина, Брчко, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Босански Нови). Био је то убедљиво најдубљи продор Запада на Балкан пре 1878. године.

Са повлачењем Османског царства из Баната и Срема, ове крајеве напуштају муслимани, а у њих Аустрија насељава велики број Срба и Румуна, али и известан број, примерице, Француза и Каталонаца. Као последица Пожаревачког мира, десила се на овом простору својеврсна „демографска револуција".