У првих пар недеља било је разних бизарности на ауто-путу од Подгорице до Колашина. Људи су возили супротном траком, лећели су до 200 на сат, возили кауч на крову и одмарали на истом, а појавио се и видео који приказује групну тучу код наплатне рампе. Ништа страшно и ништа што није већ виђено. Важно је да је коначно отворен ауто-пут, односно то прво преплаћено парче. Небројено много људи, превише људи је погинуло у кањону Платије на старој магистрали. Рискантан је био тај пут кроз предиван кањон. Многи људи из Београда који крећу ка мору говорили су „Само да прегурамо Платије“. Ево, сад нема више те дионице, пичи се ауто-путем. Ипак је штета што га многи неће видјети и доживјети.

Поменуо ми је Мухарем Баздуљ једном приликом како се сјећа да је читао у неком спортском листу причу о преласку тада младог Деја(на) Савићевића из ФК Будућност у ФК Црвена Звезда и да је наслов био прилично звучан: „Дејо је плакао све до Колашина". Дјеловао је тај наслов на мене, прије свега јер добро знам колико има да се пење колима од Подгорице до Колашина. У то доба кад је Дејо прешао из Будућности у Звезду, путовало се скоро два сата, брат-брату, а то није мало плакања.

Баш као кад гуглате „тросјед и фотеља" па након тога недељу дана због алгоритма претраживача не можете да живите од понуда разних фирми које вам баш нуде „тросједе и фотеље", тако је мени свега неколико дана након разговора са Мухаремом пред очи искочила фотографија текста о ком ми је причао. Страница на Фејсбуку посвећена Подгорици окачила је скениран текст са насловом „Дејо је плакао све до Колашина".

Тачно је да је плакао, тачно је да је много волио Будућност, толико да му није било лако да оде, чак ни из мањег у већи клуб. Из фотографија које прате текст види се да је путовао колима. Дакле, да је ишао авионом значило би да је плакао неких десетак минута, али ако је судити по изгледу шкољке аутомобила, била је то Застава 101 или Застава 128. Можда би неки бољи познаваоци аутомобила могли са сигурношћу да кажу о ком је аутомобилу ријеч. Можда је то ипак био тристаћ. Али који год да је био модел, најбрже за сат и по су стигли тад од Подгорице до Колашина. 

Ако се неко пита „Зашто је плакао баш до Колашина?", можда одговор лежи у чињеници да је Колашин некад био познат као почивало, односно мјесто на ком се прави пауза без обзира са које се стране неко запутио. Тај градић у планинама имао је некад толико кафана и ресторана да се прича да је било столица довољно да сваки становник по једну заузме. Толико се свраћало у Колашин на кафу, пиво, цицвару или качамак.

Због тога је могуће да је експедиција из Подгорице на путу ка Београду прву паузу направила у Колашину и да је Дејо баш ту престао да плаче. Касније је Дејо успио да расплаче милионе људи, јер је доносио многе титуле и Звезди и Милану.

Али сузе су ОК, а Дејо је доказао и касније сву љубав коју је гајио према ФК Будућност. На много начина пружао је потпору клубу под Горицом. 

Од Смоковца узбрдо

Недавно је Црна Гора отворила своје прво парче ауто-пута. Стартује у Смоковцу, а завршава код Колашина. Смоковац је наравно мјесто у Подгорици, поред Мораче гдје расту смокве. Налази се на око 60 метара надморске висине. Колашин је на око 1.016 метара надморске висине. То је велика разлика. Раније су то биле силне лакат кривине које су чекале возача који се запути преко Црквина до Колашина ка Београду. Данас се пичи ауто-путем 100 km/h и стигне се брат-брату за тридесетак минута што је спектакуларно и дивно. Али, у првих неколико дана плануло је много аутомобила на путу ка Колашину. Запалили су се као хепо коцке.

Возачи су се ужељели пута. Многи су једва чекали да пређу ту дионицу, а првих седам дана од отварања ауто-пута није се наплаћивала путарина, па су људи користили прилику. Успон се не осјети толико јер пут је нов, а гас пичи до даске. Мотивација је јака а мотори слаби. Аутомобили у Црној Гори су углавном ненавикнути на тај број обртаја и ту брзину у континуитету. Мотор не зна што га је снашло. Аутомобили су у великој већини стари, неки и пунољетни, па цријева попуште. По овој врућинчини једна варница буде довољна да ауто плане.

Било је подсмијавања људима чији су се аутомобили запалили. Ауто-пут су умјесто „Принцеза Ксенија" прекрстили у „Ватрено крштење". Али није лијепо смијати се сиротињи и жељи да се испроба нови ауто-пут старим аутомобилом. Нема свако за нов ауто, овлашћен сервис, а понекад ни довољно за редован мали и велики сервис. Да се не лажемо, велика већина људи хаубу отвара само кад мора, а уље се долива. Да сам којим случајем и ја кренуо од Смоковца ка Колашину, заждио би се вјероватно и мој Форд Фокус 1.8 tdci из 2002. године, душу би узбрдо испуштио. 

У првих пар недеља било је разних бизарности на ауто-путу. Људи су возили супротном траком, лећели су до 200 на сат, возили кауч на крову и одмарали на истом, а појавио се и видео који приказује групну тучу код наплатне рампе. Ништа страшно и ништа што није већ виђено. Важно је да је коначно отворен ауто-пут, односно то прво преплаћено парче. Небројено много људи, превише људи је погинуло у кањону Платије на старој магистрали. Рискантан је био тај пут кроз предиван кањон.

Крш, кањон и Морача

Многи људи из Београда који крећу ка мору говорили су „Само да прегурамо Платије". Ево, сад нема више те дионице, пичи се ауто-путем. Ипак је штета што га многи неће видјети и доживјети.

Али кањон Мораче овјековјечио је за сва времена сликар Никола Вујошевић. Он је маестрално сликао кањон. Била је то његова тема као што су бикови били опсесија Пикасу. Крш, кањон и Морача опсесија су сликара Николе Вујошевића.

Град Колашин овјековјечио је и Арсен Дедић. Нико није изговорио то име града као Арсен, посебним акцентовањем на почетку пјесме „Вера Павладољска".

Удварао сам се непознатој девојци
У кањону Таре код Колашина
Говорио истине на свим језицима
Жарио и палио да их поверује
А сећао сам се
Да си ми најкрупније лажи веровала
Вера Павладољска

Кад о Колашину чувену пјесму Матије Бећковића пјева чувени Асен Дедић, град је много већи и значајнији. Као да је Колашин град кроз који пролази воз Оријент-Експрес, као да је Колашин Будимпешта, толико се уздигао. Јер снага пјесме и гласа чини да позорница не може бити мала. Таква љубав и удварање одвија се у мјестима која су у том тренутку центар свијета, а кад Арсен пјева, Колашин постаје метропола, макар у пјесми. То је снага поезије!

Прашина мало иза Колашина 

Међутим, остала је још једна занимљива пјесма да сјећа на ту дионицу. Пјева је мистериозни Сале Возач. Пјева је непретенциозно као човјек који врти волан, хвата кривине и сам за себе убија вријеме и пјева на глас. Пјесму је написао Ђорђе Балашевић, а суштина је о путу који од Италије води преко трајекта ка Црној Гори и даље ка Србији. Дивна пјесма, пуна слика и симбола.

Прије изградње ауто-пута захтјевно је било возити кањоном. Зато и не чуде добро исклесани стихови у којима се помиње и Колашин:

Дигла се опасна прашина мало иза Колашина
Сваки би левак да се игра формуле.
Две обријане главице и подгоричке таблице,
шта више рећи о том тужном призору?

Тај „призор" који описује Балашевић уопште није непознат. На Дневнику скоро свакодневно се чује вијест да је на путевима у Црној Гори опет неко страдао у саобраћају. Та манија да се гас притиска до даске иако нико нигдје не жури односи многе животе. Зато је призор тужан да тужнији не може бити, а пјесма упркос свему прелијепа, тако балашевићевска.

И опет су пуне кафане и ресторани у Колашину. Кажу, сјати се сва Подгорица, побјегне народ од жаропека ауто-путем стигну за час. Заслужено, јер чаробан је тај градић испод Бјеласице. Има што да се види, удахне и доживи.

Нема више ни суза ни кривина до Колашина.