Доктор медицине и филозофије Јозеф Менгеле био је садистички убица, одговоран за смрт 400.000 људи у Аушвицу, али је као талентовани научник био и продужена, прљава рука елитних немачких истраживачких лабораторија Института "Кајзер Вилхелм" које су се бавиле еугеником. Личне забелешке о окрутним експериментима на људима у Аушвицу, које је Менгеле понео са собом приликом бекства, нестале су. Али траг о томе шта је и с ким је "анђео смрти" радио у Аушвицу налази се у архиви Друштва "Макс Планк" у Берлину.

У полицијској станици градића Естиога у Бразилу, 7. фебруaра 1979. године, тек што је завршена смена дежурних полицајаца, зазвонио је телефон - глас са друге стране линије јавио је да се на плажи Енсеада удавио неки човек. Кад је полиција стигла на плажу на којој је било мало купача, затекла је тело дављеника и поред њега жену за коју се касније испоставило да је Аустралијанка по имену Лизелот Бозарт, дављеникова пријатељица.

Тек шест година касније сазнало се да је утопљени човек у Енсеаду имао лажни идентитет. Био је то Јозеф Менгеле, после Адолфа Ајхмана, погубљеног седамнаест година раније, 1. јуна 1962. године у Рамли, најпознатије име Холокауста. Био је одговоран за убиство 400.000 људи, углавном жртви окрутних медицинских експеримената у концентрационом логору Аушвиц - црној тачки на на Земљиној кугли, месту највећег злочина који су икад у својој историји починили људи.

Та тачка налази се на пресеку 50 степени и 12 минута источне географске дужине и 50 степени и 3 минута северне географске ширине. На овом пресеку у јужној Пољској 800 година постоји градић Освјенћим, што је пољски назив назив за Аушвиц. У време Хабзбуршке монархије, Освјенћим је био центар јеврејске религије и интелигенције. Јевреји су имали пословицу: „Можеш живети било где, али, ако можеш, умри у Освјенћиму." Од шест милиона насилно уморених Јевреја у Холокаусту, у Аушвицу је живот завршило њих 1.600.000, на најгрознији могући начин. 

Доктор кога су звали „анђео смрти"  

Тридесетог маја 1943. године један млади лекар прошао је кроз капију логора Аушвиц да би се јавио на посао. Ако се изузме есесовска униформа, његов изглед није се много разликовао од изгледа било ког добро негованог и васпитаног момка; био је средњег раста, лепог лица и аристократског држања, стар свега 32 године. На реверу шињела била је значка са Ескулаповим штапом и змијом око њега. То је био знак да униформу носи лекар. У току наредних двадесетак месеци, овај човек у униформи, доктор медицине и филозофије Јозеф Менгеле, послао је хиљаде Јевреја, каткад и по 8 хиљада дневно, у гасне коморе. 

Менгеле је, како се тврди, био један од најталентованијих немачких студената медицине, љубимац свих професора на минхенском и франкфуртском универзитету, где је у 25. години живота постао доктор наука с тезом: „Расцеп усне, горње вилице и непца". И поред касније најгоре могуће репутације њеног аутора, све до краја шездесетих година у целом свету Менгелеов докторски рад важио је као стандардна референца на тему урођених аномалија лица. Како је могуће да такав човек постане злочинац и парадигма монструозног споја неетичности и стручности? Очигледно је да се таленат - па и онај за медицинска истраживања - и патологија духа не искључују међусобно. Примера има безброј, и у савременом свету!

У налогу за хапшење издатом 1958. године у Западној Немачкој на притисак Симона Визентала и Хермана Лангбејна који су открили да је Менгеле преживео рат и утекао у Аргентину, он је описан као „уметник бестијалног експериментисања на људима" и „пријатељ смрти". Расписана је потерница и понуђена награда од милион марака за његово хватање. Награда није уручена јер доктор Менгеле никада није био идентификован, бар не на јавним местима, а камоли ухваћен. Никада му није суђено.

Преживели заточеници су својевремено у недељнику Шпигл Менгелеа описивали као изузетно уљудног и срдачног човека који се одликовао личном уредношћу, с белим рукавицама, чистоћом и мирисом увек истог парфема, који се белим „опелом" возио кроз логор у коме је у сваком тренутку било најмање 150 хиљада Јевреја, Рома, заробљених црвеноармејаца и других заточеника.

Шта је уопште тражио лекар тако високог ранга на месту које је коштало живота толико људи, жена и деце?

Јозеф Менгеле се учланио у нацистичку партију 1937. године, а следеће године се прикључио СС-у. Одмах по избијању рата са ондашњим Совјетским Савезом као санитетски официр отишао је на Источни фронт, средином 1942. тешко је рањен у акцији код Ростова на Дону, враћен с фронта и почетком 1943. године послат у Аушвиц.

Постоји податак да Менгеле је испрва био згранут оним што је у логору видео и да је одбијао да попуњава умрлице насилно умрлих заточеника. Потом је кажњавао капое који су злостављали и тукли Јевреје. Због тога је позван на рапорт у Берлин где је, по свој прилици, враћен на прави курс. Шта се у Аушвицу догађало по Менгелеовом повратку из Берлина? Догађале су се тортура и експериментална медицина на живим људима.

По завршетку рата, није се знало шта се с њим десило, али претпостављало се да је као и мноштво есесоваца побегао у Аргентину у којој је Немачка уживала велики углед. Све личне забелешке о лабораторијском раду у Аушвицу, за које се претпостављало да је понео са собом, нестале су без трага.

Експерименти са људима 

У биографији Менгелеа из пера Урлиха Фелклајна под називим Лекар од Аушвица (Josef Mengele: Der Arzt von Auschwitz) Менгеле је проглашен псеудонаучником и човеком кога је захватило лудило логора за уништавање људи. Тешке осуде не морају увек бити потпуно истините, нити саме по себи погађати суштину истраживања доктора Менгелеа. 

Због потребе разрешавања недоумица око Менгелеа, пуних пет година радила је немачка комисија историчара која је, поред осталог, прочешљала архиве Друштва „Макс Планк" у Берлину.

Наиме, организација која је претходила Друштву „Макс Планк" звала се Друштво за унапређење науке „Кајзер Вилхелм" (KWG, Kaiser-Wilhelm-Gesellschaft zur Förderung der Wissenschaften). Оно је основано 1911. и из својих редова дало је ни мање ни више него 20 нобеловаца, да би 1946. године било укинуто, односно преименовано у Друштво „Макс Планк".

Комисија је утврдила да је Друштво „Кајзер Вилхелм" за време рата било повезано са Аушвицом. „Крвавим путем", дугачким 500 километара, преношени су из Аушвица у Берлин лабораторијски обрађени људски органи и ткива, као и скелети људи разних раса, а нарочито уколико би на њима било деформација које су биле плод наследних, тј. генетских поремећаја.

На основу прегледања расположиве документације, комисија је изнела резултате свога рада којим је утврђено да је између љупких берлинских вила у којима су се налазиле научне лабораторије Друштва „Кајзер Вилхелм" и логора опасаног бодљикавим жицама, постојала чврста „мрежа за размену података".

Комисија је итврдила и да је Јозеф Менгеле у Аушвицу прикупљао податке и на основу њих радио своју хабилитацију, тј. научни рад који би му као научнику отворио врата за улазак на било који универзитет. Био је сарадник Друштва „Кајзер Вилхелм" на пројекту о сексуалним хормонима и протеинима, који је водио нобеловац Адолф Бутенанд (Adolf Friеdrich Butenandt, 1903-1995), члан Националсоцијалистичке партије и добитник Нобелове награду за хемију 1939, заједно са Лавославом Ружичком, југословенско-швајцарским хемичарем чешког порекла рођеним у Вуковару.

Уз то, Менгеле је одржавао и тесне везе и радио за свог духовног оца, међународно признатог стручњака за близанце Отмара фон Фершуера (Otmar von Verschuer, 1896-1969), који је 1942. године преузео Друштво „Кајзер Вилхелм" за антропологију, науку о наслеђу и еугенику.  

Еугенички покрет

Еугеника је политички став заснован на познавању генетике, који заступа гледиште о потреби међусобног укрштања генетски најквалитетнијих особа како би се створило потомство у коме неће бити умно и физички оболелих. Орган немачког еугеничког покрета који је захтевао заустављање биолошког и психолошког угрожавања аријевске расе био је часопис „Архив за расну хигијену", који је у Немачкој основан 1908. године.

У свом Мајн кампфу (1927), Адолф Хитлер је демонизовао и прогласио Јевреје, Роме и друге расне групе непријатељима племенитих аријеваца, а нацистичка медицина је ове групе сврстала у такозвану субхуману популацију. Антисемитизам је кулминирао током Холокауста који су својевремено, јавно или ћутке, одобрили истакнути немачки лекари и психијатри преко своје Лекарске лиге, чиме је „коначном решењу јеврејског питања" по замисли нациста дата пуна медицинска рационализација.

Лекари и научници здушно су прихватили нацистичку политику стерилизације генетички неподобних. Још пре избијања Другог светског рата 1939. године, хирурзи су, по „Закону о превенцији наследно оболелог потомства", донетог 1933. по доласку нациста на власт, стерилисали најмање 300.000 ментално хендикепираних, епилептичара и алкохоличара. Потом је „милосрдна смрт" постала рутина: између јануара 1940. и септембра 1942. године у гасним коморама је убијено 70.723 психијатријских болесника, а многи од њих били су и предмет медицинских експериментисања. 

Но, еугеника и расна хигијена нису немачки нити јапански изум. Отац еугенике био је Френсис Галтон (Francis Galton, 1822-1911), фанатични енглески статистичар блиставе памети, иначе човек површне интелектуалности и проблематичне сексуалности. Био је блиски рођак Чарлса Дарвина. Галтоново промовисање укрштања генетички најбољих особа брзо је протумачено као доказ да је потребно спречити укрштање најгорих, тј. ментално болесних, дегенерисаних и склоних алкохолу. 

Америчко одушевљење еугеником огледало се и отварањем Карнегијевог института за еугеничка изучавања 1904. Корени пуританске бриге за умножавање генетички најквалитетнијих особа у Америци могу се наћи и у снажном антиимигрантском расположењу које је нагло расло у времену огромног прилива усељеника из источне Европе и Италије.

У америчкој држави Вирџинија, стерилисање ментално оболелих обављано је све до краја 1970. године! Рачуна се да је за двадесетак година, до 1935. године, у Америци стерилисано око 100.000 људи.

Неправедно би било не поменути и озакоњења борбе за најбоље гене пред Други светски рат у Канади, Шведској, Норвешкој, Финској, Естонији и Исланду. На крају крајева, и Черчил је 1910. године, као новопостављени министар спољних послова, био прилично загрејан могућношћу рендгенске стерилизације генетски нечистих особа. Очигледно је да „чиста раса" као национални програм није био само немачки и Менгелеов патент.

Укрштања фратра Мендела 

Расна хигијена и залуђеност еугеником своју научну основу нашле су у резултатима рада аустријског августинског фратра Грегора Мендела (Gregor Johan Mendel, 1822-1884), који је поред свог свештеничког посла пасионирано укрштао и калемио воћке јер је био биолог, ботаничар и математичар. Он се сматра зачетником класичне генетике.

Мендел је у својој манастирској башти узгајао грашак и њиме експериментисао. Током осам година рада испитао је резултате међусобног укрштања око 30.000 биљака. Њима је утврдио да су добијени хибриди увек били исти као један родитељ, док су особине другог родитеља биле невидљиве, али после самооплођења хибрида, сакривена особина другог родитеља јављала се у четвртини случајева.

Мендел је тако открио доминантно и рецесивно, тј. прикривено наслеђе: рецимо, по укрштању ангорске и обичне мачке, ангорско крзно се не јавља у првој генерацији али је у трећој генерацији ангорско крзно поново ту. То је рецесивна, тј. скривена наследна карактеристика, док се доминантне карактеристике јављају увек. Наследне карактеристике се преносе генима.

Сироти отац Мендел није ни сањао да ће се ускоро наћи лекари који ће желети да униште људе са „лошим" генима који преносе нежељене наследне особине и изазивају дегенерисање „чисте нације".

Аушвиц као генетичка лабираорија 

Прво велико светло у научном свету генетичара упалио је Немац, доктор Отмар фон Фершуер, Менгелеов ментор и духовни отац, човек кога је још 1928. године њујоршки Тајм прогласио научном суперзвездом. Он је 1938. године описао феномен crossing over у току meiose, тј. за време деоба ћелија, који говори о размени ДНК између хомологних хромозома од којих је један од оца а други од мајке. То осигурава генетичке варијације и битан je догађај за преношење наследних особина, што је и са данашњег становишта феноменално откриће.

Неколико месеци касније сви светски генетичари су се устремили на изучавање принципа преношења наследних особина. У великој трци немачких и америчких лабораторија, доктор Адолф Бутенанд, нобеловац, претпоставио је да гени носе рецепте за синтезу телесних беланчевина. Американци су ову претпоставку искористили и формулисали доктрину "један ген - један ензим" баш у време када је 1958. додине расписана потерница за Менгелеом.

Све време свог боравка у Аушвицу, доктор Менгеле је експериментисао на близанцима и одраслим особама, шаљући резултате професорима Фон Фершуеру и Бутенанду.

Пошто је Аушвиц за Менгелеа био гигантска генетичка лабораторија, прави истраживачки Елдорадо, почео је да ради свој хабилитациони рад користећи помоћ својих колега заточеника логора, међу којима је било патолога, анатома, интерниста и педијатара, сви до једнога Јевреји...

Основни проблеми које је доктор Менгеле желео да испита уживо, били су разлози џиновског раста неких људи и како повећати број близанаца у циљу убрзавања пораста броја Немаца.

Приликом доласка нових група депортираца, доктор Менгеле је, у белом мантилу и са Ескулаповим симболом на рукаву, осматрао придошлице и издвајао близанце и друге „интересантне узорке". За разлику од професора Фон Фершуера, који је за осам предратних година успео да скупи и анализира око 1.000 близанаца, доктор Менгеле је за мање од две године скупио и испитао око 900 близанаца. Од њих је преживело само 40.

Судбина доктора Фон Фершуера и професора Бутенанда

Касније, у поратним временима, доктор Фон Фершуер је као велики стручњак преузео катедру за хуману генетику у Минстеру. Аушвиц никада није поменуо. Професор је потом постао председник Немачког друштва за антропологију. Данас у Берлину, на згради у којој је било седиште Друштва „Кајзер Вилхелм", стоји велика спомен-плоча са текстом из кога се види да су Друштво и његов председник били укључени у експериментисање на живим људима у Аушвицу и да је тим пословима руководио бивши председник тог друштва Фон Фершуер.

Веза професора Бутенанда и доктора Менгелеа мање је јасна, али је сасвим извесно постојала. Менгеле је слао Бутенанду крв заточеника који су припадали различитим расама, јер је овај радио на технологији брзог тестирања и препознавања расних одлика на основу састава крви. На тај начин ниједан Јеврејин, Ром или припадник неке друге „субхумане групе", не би могли остати непрепознати.

Иначе, професор Адолф Бутенанд одбио је Нобелову награду зa хемију 1939. сходно законима нацистичке Немачке (да би је ипак прихватио након рата, 1949), а понуду са америчког Харварда и Нортвестерн универзитета за преузимање катедри за биохемију, одбио је желећи да рат проведе са својим младим сарадницима. После рата био је неколико дана у француском затвору, одакле је пуштен под притиском европског научног света, да би све до 1972. године био председник Друштва „Макс Планк" у Савезној Републици Немачкој. Умро је у Минхену 1995, у 91. години.

У предратно време Бутенанд се бавио изучавањем сексуалних и надбубрежних хормона и протеина, и то тако успешно да се његова истраживања на том пољу сматрају најважнијим у 20. веку. Његов „пројекат хематопетин", који се спроводио у Аушвицу, имао је за циљ проналажење супстанце која би убрзала множење црвених крвних зрнаца и тако повећавала концентрацију кисеоника у крви. Новооткривена супстанца омогућавала би рањеним војницима и пилотима на фронту дуготрајно остајање при свести и поред велике количине изгубљене крви. За сада није познато да ли је пројекат уопште био дошао до фазе експеримената на људима.

Експерименти су прекинути јануара 1945. Руси су ослободили логор 27. јануара 1945, а Менгеле је нестао у униформи редова Вермахта. Уз помоћ лажног пасоша и Црвеног крста побегао је пацовским каналима 1949. године у Јужну Америку где је завршио свој живот удавивши се на купању 1979. године